Metju Sajed o svojoj knjizi: Zašto je bitno prevazići strah od neuspeha

Mnogo sam grešio u životu. Moj poraz u prvoj rundi Olimpijskih igara u Sidneju novine su okarakterisale kao poniženje. Kada sam napisao prvu verziju svoje prve knjige, agent mi je rekao da nije za objavljivanje. A i jednom sam hteo da otputujem u Bergen u Norveškoj, a greškom sam seo u autobus za Bergen u Nemačkoj.



Ove greške su me, uz mnoge druge, zainteresovale za koncept neuspeha. Sada sam otac dvoje male dece i primetio sam da se strah od neuspeha vrlo lako ukoreni u čoveku. Zašto biste rizikovali ispadnete smešni? Ili dozvolili sebi da razočarate druge? Mnogo je bolje ostati u zoni komfora.

Tragedija je, naravno, u tome što je neuspeh preduslov za razvoj. Kada se osvrnem na moje greške, delovale su mi teško u tom trenutku, ali su bile i dragocena iskustva iz kojih mogu da učim. Druga verzija moje prve knjige bila je već čitljivija. A kada sam sledeći put igrao važnu partiju stonog tenisa, koristio sam bolje tehnike za suočavanje s pritiskom.

Veliku prednost u odrastanju su mi predstavljali roditelji. Moj otac je došao iz Pakistana u Englesku da studira pravo, upoznao je moju majku Velšanku u Londonu i ostao je tamo do kraja svog života. Nisu bili bogati (moj otac je bio državni službenik, mama je radila u prodavnici pre nego što je postala sekretarica), ali su uvek naglašavali važnost stava „ja to mogu“. Moj otac bi govorio kako je neuspeh neizbežan u životu, ali da je najvažnije kako reaguješ na njega.

Studija univerziteta Bat pokazala je da je težnja ka perfekcionizmu porasla u poslednjih 30 godina. Mlade ljude brine broj prijatelja na Fejsbuku, da li se uklapaju, da li su im životi dovoljno lepi. Da li onda treba da nas čudi što se plaše da priznaju da su u nečemu nesavršeni – bilo da je u pitanju ličan ili obrazovni plan – kada su okruženi montiranim slikama i besprekornim životima u digitalnom svetu, gde obitavaju?

Decu već od sedme-osme godine brinu i ocene i testovi. Stalno ih testiraju, ocenjuju i etiketiraju. Roditelji im suptilno, ali skoro neprekidno govore da im ostatak života zavisi od onoga što urade na testiranju. Imaju najbolje namere, ali često samo pojačavaju pritisak i podrivaju radost učenja.

Šta nam je činiti? Važno je zapamtiti da se svet brzo menja. Tehnologija nam oblikuje živote neverovatnom brzinom. Trustovi mozgova procenjuju da će današnja omladina tokom života promeniti bar 15 različitih poslova, od kojih mnogi još ni ne postoje.

U takvom svetu, gde se postojeće znanje neprestano unapređuje, među ključnim veštinama su sposobnost da se razmišlja fleksibilno i da se prihvati nepoznato. Najvažnija od svega je, ipak, sposobnost da se ustane posle pada, jer kada zakoračimo u nepoznato, sigurno ćemo praviti greške.

Zbog toga je veoma važno prevazići strah od neuspeha. Decu previše testiraju, a nastavnici dobijaju previše direktiva. Ipak, neki ispiti su neizbežni u svakom pristojnom sistemu obrazovanja. Mnogo je zdravije da im deca pristupaju kao prilikama nego kao pretnjama. Mnogo je bolje ako deci pružite alate i tehnike da se izbore sa pritiskom koji je neizostavni deo života. Ove veštine su poučne i oslobađajuće. Ali retko se uče.

Zbog toga sam napisao knjigu za decu. Želeo sam da predstavim kontrakulturnu ideju da pravljenje grešaka može biti produktivno, ako se postavi na pravi način. U Silicijumskoj dolini najuspešnije kompanije „brzo greše“. Rano puštaju prototipe i softver na tržište kako bi se otkrili neizbežni nedostaci i da bi se što bolje unapredili. Majkl Moric, možda najpoznatiji savremeni trgovac rizičnim kapitalom, nedavno mi je rekao: „Tehnološki sektor je zauzdao moć neuspeha da bi njome napajao uspeh. Treba nam takav mentalni sklop i van tehnološkog sveta.“

Deca moraju da shvate da nije loše ispasti smešan s vremena na vreme. Da je u redu podići ruku na času ako nešto ne razumeš. Da je stajanje pred punom prostorijom ljudi obeshrabrujuće, ali i veoma oslobađajuće, jer, šta je najgore što može da se desi? Čak i ako zabrljaš u govoru koji si pripremio, svet nastavlja dalje. Ričard Brenson i Albert Ajnštajn su pali na testovima, ali su proživeli izuzetne živote.

Povrh svega, deca treba da razumeju da je svako ko je postigao nešto impresivno u životu prošao kroz različite stadijume nesavršenosti. Uspeh je, takoreći, putovanje. Rajan Babino i Džon Krambolc, dva psihologa, imaju odličan savet za one koji su skloni perfekcionizmu. On obuhvata ponavljanje sledećih mantri: „Ako želim da postanem dobar muzičar, prvo moram da sviram mnogo loše muzike.“ „Ako želim da postanem dobar teniser, prvo moram da izgubim mnogo teniskih mečeva.“ „Ako želim da postanem vrhunski arhitekta poznat po minimalističkim i štedljivim dizajnima, prvo moram da dizajniram rasipne, robusne zgrade.“

Ovo ne znači da je neuspeh uvek lak ili prijatan. Ali kreativnost zahteva odvažnost na rizik. Kako svet postaje sve dinamičniji i kompleksniji, kapacitet za prilagođavanje će postajati sve dragoceniji. Svakako bih naveo da će ovo biti najvažnija osobina u predstojećim decenijama, kako za društva, tako i za pojedince.

Izvor: independent.co.uk
Prevod: Đorđe Radusin