„Memoari kralja Milana“ – Jedna zaboravljena (auto)biografija

Kao što je u predgovoru za srpsko izdanje „Memoara kralja Milana“ primetio istoričar Nebojša Jovanović, sve što je o Milanu Obrenoviću Četvrtom (1854–1901) bilo objavljeno u godinama neposredno nakon njegove smrti, mnogo je više govorilo o autorima tih tekstova nego o samom kralju.

Nesumnjivo je isti slučaj i sa „Memoarima kralja Milana“, koji su izvorno štampani na nemačkom jeziku, u Cirihu 1902, da bi tek sto sedamnaest godina docnije bili prevedeni na srpski i prvi put objavljeni u zemlji kojom je nekada kralj Milan vladao.

Razume se, prema pravilima samog žanra, trebalo bi da u memoarima autor govori o sebi, tako da bismo u datom slučaju očekivali da svoj životopis ispisuje upravo – kralj Milan.

Međutim, „Memoari kralja Milana“, premda se zaista odnose na naslovnu ličnost i premda njoj posvećuju najveću pažnju, ipak nisu delo srpskog kralja, štaviše govore o njemu u trećem licu, premda onaj ko je knjigu napisao i dao u štampu tvrdi da je sastavio na osnovu originalnih Milanovih memoara.

Vidi se da kontroverze prate ovu publikaciju već od samog naslova, pa i zbog toga što ime pisca mora izostati, jer u ciriškom izdanju, umesto imena autora ili priređivača, stoji svojevrsni likovni pseudonim: kruna.

Naime, nekoliko godina nakon abdikacije (1889), bivši kralj Milan se izgleda nosio mišlju da oduzme sebi život, tim pre što mu je delovalo da više nikada neće kročiti u Srbiju, pa je u takvim trenucima napisao svoj životopis i predao rukopis jednom prijatelju (koji je verovatno bio Nemac). Međutim, čim mu je pošlo za rukom da se vrati u Srbiju i iznova stupi na tamošnju političku scenu, Milan je zatražio natrag memoare i odmah ih spalio, tako da je misteriozni prijatelj mogao da ih napiše samo na osnovu sećanja, mada je posebno pitanje koliko su sećanja bila od pomoći s obzirom na to da između čitanja originalnog rukopisa i pisanja po uzoru na njega stoji maltene čitava decenija. U tome svakako leži najveća tajna ove neobične knjige, koja je očigledno prošla nezapaženo i veoma brzo bila zaboravljena, premda bi i danas mogla izazvati pravu senzaciju.

Iako sa omaškama koje se ne mogu zanemariti, naročito kad su u pitanju istorijske činjenice i datumi, „Memoari kralja Milana“ ipak predstavljaju veliku dragocenost, jer donose obilje novih podataka o privatnom životu srpskog vladara, pri čemu nisu zaobiđene ni brojne Milanove ljubavne afere, za koje će mnogi prvi put saznati upravo čitajući ovu knjigu, dok bi posebnu pažnju mogla privući kraljeva državnička delatnost, naročito oslanjanje na Austrougarsku monarhiju u spoljnoj politici, što je često bilo predmet oštrih kritika, ponekad s razlogom, a ponekad bez razloga i bez argumenata, jer kao što je lepo zapaženo, takve su kritike prevashodno upućivali rusofili koji su svoju decu školovali u – Austrougarskoj.

Sa druge strane, kroz celu se knjigu primećuje tendencija da se do kraja opravdaju i svi ostali kraljevi postupci, pa se tako za brojne preljube razlog nalazi u činjenici da Milanova supruga kraljica Natalija nakon jednog pobačaja nije više ni želela da ostane trudna, za kraljevu abdikaciju se kao glavni krivci uzimaju političari ali i narod koji navodno nije razumeo svog vladara, dok se loše vaspitanje mladog kralja Aleksandra pripisuje već proteranoj kraljici i namesniku Jovanu Ristiću, koji je dat kao svojevrsni negativni antipod protagonisti iz naslova.

Govoreći afirmativno o kralju Milanu, nepoznati autor je i kraljeve ljubavne afere posmatrao u pozitivnom svetlu, pravdajući srpskog vladara time što je zbog svog položaja uvek bio na meti mnogih žena, ali i da je zavidna sredina mnogo toga izmislila i preuveličala. Citirajući pismo jednog srpskog vojnika, priređivač pokazuje kako ni okolina koja je kralja osuđivala nije bila ništa bolja, pa bi u tom kontekstu mogla biti zanimljiva vojnikova rečenica povodom saznanja da se u Topčideru priređuju plesovi sa golim devojkama:

„Stideo sam se zbog ove nemoralnosti svoga naroda, ali moram da priznam i da sam žalio što tome nisam mogao da prisustvujem.“

Premda je dotično pismo iskorišćeno radi ublažavanja negativnog pogleda na Milanovo ponašanje, ipak se ne može poreći da navedena rečenica sažeto oslikava narav svake sredine, ne samo tadašnjeg Beograda i Srbije.

Zanimljivo je, međutim, da anonimni autor nalazi opravdanja za Milanove ishitrene postupke, ali nimalo nema razumevanja za postupke kraljeve neposredne okoline, pa stoga bez rezerve osuđuje ponašanje kraljice Natalije, potom nabraja niz negativnih glasina o Dragi Mašin iako i sâm donekle priznaje da su u pitanju neprovereni tračevi, a dok za Milanovu narav krivi njegove roditelje, dotle ne uviđa da bi, prema toj logici, za vaspitanje mladog kralja Aleksandra bio odgovoran samo kralj Milan, a ne namesnik Ristić niti bilo koji drugi srpski političar. Ipak, takvi su dvostruki aršini sasvim normalni i očekivani kad su u pitanju autobiografske beleške ili kad pisac daje biografiju istorijske ličnosti sa kojom je bio u prijateljskim odnosima.

Nije lako proceniti dokle ide reč kralja Milana a odakle počinje reč njegovog anonimnog prijatelja koji je memoare sastavio sećajući se izvornika, ali nije isključeno da je opravdanja za neke svoje postupke mogao napisati i sâm Milan, želeći da sebe prikaže u što boljem svetlu nasuprot svima ostalima, od supruge do političkih protivnika. Takođe je Milan mogao imati izrazito negativan stav ne samo prema Ristiću i ostalim srpskim političarima, nego i prema celokupnom srpskom narodu, naročito u onom periodu kad je mislio da se više nikada neće vratiti u Srbiju. Ne treba sumnjati ni u izričit Milanov stav o Austrougarskoj kao jedinoj uzdanici mlade srpske države, mada se čini da bi se upravo preko tog neskrivenog austrofilstva mogao tražiti identitet čoveka kome je kralj bio poverio svoje memoare.

Znajući da se neće setiti svega što je u spaljenom rukopisu pisalo, nepoznati Milanov prijatelj uneo je u knjigu i brojne dokumente koje je pronašao nakon kraljeve smrti, pa se možda iz pojedinih pisama najviše i otkriva kraljeva ličnost, ali se dosta toga saznaje i o njegovim najbližim saradnicima i članovima porodice, tako da, i pored izrazite subjektivnosti, knjiga ipak pruža jednu širu sliku i dopušta nam da sami donesemo zaključak o postupcima kralja Milana.

Pošto je jasno da jednoj ovakvoj publikaciji treba prići veoma oprezno i odmeravati posebno svaku rečenicu, čitaoce je za to u sjajnom predgovoru pripremio Nebojša Jovanović, a dodatne podatke pružiće napomene ispod integralnog teksta (naročito u onim slučajevima kada je nepoznati autor načinio grube greške), kao i prilog u vidu detaljne biografije kralja Milana Obrenovića.

Sigurno je da izdanje „Memoara kralja Milana“ na srpskom jeziku predstavlja pravi književni poduhvat, jer će se pomoću ove knjige bitno upotpuniti slika o kontroverznom srpskom vladaru, ali i o srpskoj istoriji druge polovine XIX veka, i to bez obzira na svu pristrasnost i izvesne nedoslednosti kojima je anonimni pisac bio sklon – a možda baš zahvaljujući njima.

Autor: Dušan Milijić