Megi O’Farel objašnjava zašto nikada ne čita objave i tvitove o svom životu

U prvih nekoliko trenutaka mog razgovora sa spisateljicom Megi O′Farel, moram da se borim za autorkinu pažnju sa njenom kćerkom koja je izostala iz škole jer ima grip. Srećom, audio knjiga o Petru Panu stiže kao pomoć. Na sve to, Megi kaže: „Za nju nema ništa dosadnije nego da sluša svoju majku kako priča o knjigama.‟



Kao majka troje dece (ima još jednu kćerku i sina koji su sa njenim mužem, piscem Vilijemom Satklifom), O′Farelova ima prilično iskustva u balansiranju između privatnog života i života jedne od najprodavanijih autorki. „Jedna od veština koje morate imati kada se bavite pisanjem od kuće i imate malu decu, jeste ta da umete da napravite sebi radno vreme. Morate da razvijete kod sebe veštinu da mirne duše zaobiđete gomile veša.‟ Na pitanje da li ona i njen suprug dele obaveze oko dece, ona odgovara: „Podela obaveza nije baš izraz koji bih upotrebila. On je tu, negde… Ne umem baš da objasnim kako sve to funkcioniše, ali mora da nam uspeva, dokaz su sve te napisane knjige.‟
 
Kao potvrda za ovu tvrdnju jeste njen poslednji roman, sedmi u nizu, „Mora da je ovo to mesto‟, koji je počela da piše 2013. godine kada je rodila treće dete. „Ne znam da li bih u tome uspela da devojčica nije obožavala da spava, a nakon dvoje potpuno drugačije dece, zaista sam zaslužila i jedno ovakvo! Mogla bih još šestoro ovakvih podizati. Znam da će mnogi, zbog ove moje izjave, poželeti da imaju decu…‟
 
Megi O’Farel je rođena 1972. u gradu Kolerejn u Severnoj Irskoj, i često se selila zbog očeve akademske karijere. Razgovaramo o njenim ranim godinama provedenim u Dablinu, Velsu i Škotskoj; o njenom radu za The Independent i o stazi koju je prešla da bi postala uspešan pisac. Ako išta povezuje ove faze njenog života onda su to mala i velika iskušenja koja su produbila njen odnos sa književnošću. Lični odgovor na određene nedaće koje su je zadesile iznedrile su ono najbolje u njenom pisanju.
 
Centralni deo radnje romana „Talas vreline‟ zauzima porodica koja se bori sa gubicima, bračnom krizom i ograničenošću, a odvija se u Londonu, vrelog leta 1976. dok su u toku bili nemiri u Severnoj Irskoj. Kao inspiracija su joj poslužila sećanja o čemu kaže: „Bilo je teško biti Irac sedamdesetih godina. Mog oca su vraćali sa praga restorana i hotela koji su imali, za to vreme uobičajen, natpis ´Zabranjeno za crnce, pse i Irce´.‟ Takođe se seća izleta na kome je bila kada je imala 15 godina i kada je kod sebe imala irski pasoš zbog čega su je pretresli do gole kože.

Ostali životni ispiti su bili radosniji i bogatili su njeno iskustvo na pozitivan način, kao na primer kada je postala majka, što ju je inspirisalo da napiše roman „Ruka koja je prva držala moju‟ za koji je dobila prestižnu nagradu Kosta. Najveće iskušenje je doživela sa osam godina kada je obolela od encefalitisa. Nakon što se dva dana žalila na užasnu glavobolju, više nije mogla da ustane iz kreveta. „Nekoliko dana posle toga nisam bila u stanju da hodam. Bilo je trenutaka kada su govorili da ću umreti. Kada su me otpustili kući, rekli su da više nikada neću moći da se krećem.‟

Posle dve godine intenzivnih terapija, tokom kojih nije bila u stanju drži ni olovku ili knjigu, prohodala je. Uprkos svemu, ovo je bio period kada se zaljubila u pisanje. Smejući se, priča: „Slušala sam Felisiti Kendal kako čita ´My naughty Little sister′, i dan-danas kada čujem njen glas, vrati me u to vreme. Čitala sam sve knjige sa svojih polica. A kada bih završila, čitala bih ih ponovo‟.
 
Ako su joj čitanje „Mumijevih‟ ili „Tajnog vrta‟ pomogli da izoštri svoje kritičke stavove, meseci samoće i tišine su je naučili da pažljivo posmatra porodične odnose što je odlika njenog najboljeg rada. „Postanete tihi svedok. Sami ste u prostoriji, a neki drugi život se odvija bez vašeg učešća u sobi pored ili u prizemlju… Tako postanete neko ko piše o tom životu, a ne učestvuje u njemu, što, na neki čudan način i jeste pozicija romanopisca.‟

U to vreme je bilo nezamislivo da živeti od pisanja. Čak nije ni razmišljala o tome dok nije upoznale druge pisce, slične sebi, dok je bila na Kembridžu. Među njima je bio i njen budući muž. On je bio prva osoba koja joj je rekla: „Ja želim da budem pisac‟, dok je ona bila zapanjena iskrenošću i upornošću koje je pokazivao. „Mogla sam reći 'I ja', ali sam verovatno bila suviše stidljiva.‟

Nakon godinu dana rada za jedan kompjuterski časopis u Hong Kongu, 1996. je pristupila odseku za umetnost pri IoS-u, što se pokazalo istovremeno i kao poučno i kao izazov. „Bilo je to neverovatno iskustvo. Svi zaposleni su bili vrlo mladi – što znači dinamični i odlučni. Uvek je bilo napeto: nismo imali novca, a opet smo hteli pošto-poto da novine izlaze.‟
 
Kao jedan od najbitinijih trenutaka karijere izdvaja intervju sa Angom Lijem, koji se odvijao za vreme festivala u Edinburgu. „Tada sam mnogo naučila – o brzini i o tome da ne smete biti sitničavi kada pišete. Ne možete provesti ceo dan u agoniji razmišljajući koji prilog bi bilo najbolje upotrebiti.‟
 
Kasnije će proza O′Farelove biti oplemenjena ozbiljnijim saradnjama sa pesnikinjom Džo Šepkot na Kembridžu, i Majklom Donagijem na prestižnom univerzitetu London City University.

Prekretnica je nastala tokom jednog kursa kreativnog pisanja na koji se upisala kako bi se odmorila od umetničkog novinarstva. „Uređivala sam sekciju o TV programima oko godinu dana. Verovatno sam bila najgora osoba na svetu za taj posao. Uopšte nisam gledala TV u to vreme, i još uvek je ne gledam.‟

Pomenuti kurs se odvijao tokom ledenog januara u Jorkširu. Jednog dana su je organizatorke kursa pozvale, ona je pomislila da će je izbaciti. Umesto toga, pohvalile su njenu priču koja će postati njeno debitantsko ostvarenje – „Kada si otišao‟. Megi je bila toliko uzbuđena, da je istrčala napolje „usred nedođije i upala u neki jarak pored puta. Bila sam u ledenoj vodi do ramenā. Za trenutak sam pomislila da ću tu i umreti. Nekako sam uspela da se izvučem.‟
 
Danas ne obraća pažnju na pohvale i kritike, osim na one vernih čitalaca. Ne čita objave i prikaze – ni dobre, ni loše.

„Nije da ja ne umem da podnesem kritike. Smatram da ne moram da slušam kako sebi objašnjavam sebe.‟

Još manje ćete je videti da na Tviteru objavljuje svoja razmišljanja o životu, umetnosti ili bilo čemu drugom.

Tu je preoblikovala čuveno upozorenje pisca i kritičara Kirila Konolija da „nema većeg neprijatelja dobroj umetnosti od dečjih kolica u predsoblju“ svojim: „nema većeg neprijatelja dobroj umetnosti od rutera u hodniku“ … i dodala: „Razgovarala sam i sa drugim piscima koji kažu da im bude potreba da stalno proveravaju šta se dešava na Tviteru uništava koncentraciju.‟

Ona još navodi da je razlog za odbacivanje društvenih medija njen nedostatak veštine i naklonosti ka tome. „Ako hoćete da se posvetite nekom od tih medija, morate to kvalitetno raditi. Nisam sigurna da bih se time bavila čak i kad bih imala vremena.‟
 
U svakom slučaju, njen dan nema dovoljno sati za sve. „Smatram da je količina goriva u nama ograničena. Radije svoje reči koristim za neke druge stvari.‟

Izvor: www.independent.co.uk