Megi O’Farel: Maštovito oživljavanje istorije

Autorka bestselera i dobitnica brojnih prestižnih književnih priznanja Megi O’Farel govori nam o inspiraciji za svoj roman „Portret jednog braka“, istraživanju istorijskih izvora, pisanju o stvarnim ličnostima iz renesansne Italije i svojim kreativnim procesima.

Megi O’Farel je britanska spisateljica poznata po romanima koji često istražuju teme ljubavi, gubitka, ali i istorije. Rođena je u Severnoj Irskoj, studirala je engleski jezik na Kembridžu, nakon čega je radila kao novinarka i urednica. Njeni najpoznatiji romani su „Kada si otišao“ (2000, a Laguna ga je ponovo objavila ove godine), „Daljina među nama“ (2004), koji je osvojio nagradu Somerset Mom, i „Hamnet“ (2020), za koji je dobila Women’s Prize za najbolji roman. „Hamnet“ kritičari posebno hvale zbog emocionalnog i lirskog prikaza života Šekspirove porodice, inspirisanog smrću Šekspirovog sina Hamneta.

Megi O’Farel je poznata po sposobnosti da kombinuje istorijsku fikciju sa bogatim, detaljnim narativom, često istražujući živote žena iz prošlosti koje su bile zanemarene ili zaboravljene. Njena dela se odlikuju snažnim likovima, dubokim emocijama i istraživanjem ljudske prirode.

Njen poslednji roman „Portret jednog braka“ nesvakidašnje je sećanje na život mlade žene koju je stalno prisustvo izvorima moći dovelo do smrtne opasnosti. U zimu 1561. godine Lukreciju Mediči, sada vojvotkinju od Ferare, muž Alfonso je neočekivano poveo u vilu na njihovom seoskom imanju. U razgovoru uz večeru Lukrecija shvata da ju je u ovo zabačeno mesto Alfonso doveo, jer tu planira da je ubije. Lukreciji je šesnaest godina. Živela je zaštićeno i privilegovano unutar zidova slavne palate na najvećem firentinskom trgu. Daleko od svega poznatog, potpuno je prepuštena na milost i nemilost svom neuravnoteženom suprugu. Šta Lukrecija može da uradi u toj situaciji? Ima li ikakve šanse u odnosu na Alfonsa, vladara provincije, iskusnog vojnika? Kako da preživi?

U „Portretu jednog braka“ uranjate u svet renesansne Italije. Šta Vas je inspirisalo da odaberete baš ovaj period i mesto radnje za roman?

Bilo je to tik pre nego što je krenuo karantin, krajem zime 2020. Ponovo sam čitala dramatične monologe Roberta Brauninga i jednog dana sam se zapitala da li je Brauning svoj najpoznatiji monolog „Moja poslednja vojvotkinja“ bazirao na stvarnim događajima. Počela sam da istražujem izvore njegove inspiracije i za nekoliko minuta sam ostala zagledana u portret mlade devojke vatrenocrvene kose i prilično uplašenog pogleda. Odmah sam znala da ću napisati roman o njoj.

Ko je bila Lukrecija Mediči i šta Vas je privuklo da ispričate njenu priču?

Ovo je roman ispirisan stihovima, ali i slikom. Došla sam do Lukrecije preko Brauningovih stihova, jer sam želela da saznam da li se u njima radilo o stvarnim ljudima. Nakon malo potrage otkrila sam njeno ime Lukrecija Kozimova Mediči i tužnu činjenicu da je imala samo šesnaest godina kada je umrla. Našla sam i njen portret koji je naslikao Anjolo Broncino. Na njemu deluje nervozno, kao da želi nešto da kaže. Čim sam ga videla, želela sam da napišem njenu priču, onako kako bi je ona ispričala. Mislim da su me zaintrigirale praznine ili dvosmislenosti u narativu o njoj. Umrla je vrlo mlada, nakon samo godinu dana braka sa vojvodom od Ferare, a kružile su glasine da ju je otrovao. Svakako deluje da se Robert Brauning odlučio za tu interpretaciju. Međutim, drugi izvori navode da je umrla od tifusa. Za romanopisca ovakav raskorak ili misterija je pozivnica. Želela sam da je izvedem ispred Brauningove zavese i dozvolim joj da sama ispriča svoju priču.

Lukreciju brak s Alfonsom dovodi na nepoznat dvor sa svojim sopstvenim običajima i izazovima. Na koji način ste istraživali i kako ste prikazali dinamiku života na dvoru tog doba?

Knjiga o italijanskoj renesansi i o dinastiji Mediči ne manjka, tako da se dosta mog istraživanja baziralo na bibliotekama. Pronašla sam što sam više mogla portreta ljudi koji su deo priče: Lukrecijin otac je u Nacionalnoj galeriji u Londonu, a većina porodice je u galeriji Ufici u Firenci. Imala sam sreću da sam upoznala neke veoma fine istoričare umetnosti, koji su velikodušno delili svoju stručnost sa mnom. Čim su ukinute zabrane putovanja, sela sam u avion za Italiju i posetila sve lokacije iz knjige: Palaco Vekio u Firenci i Kastelo Estense u Ferari. Otišla sam i do Lukrecijinog groba i ostavila joj cveće. O samoj Lukreciji ima veoma malo podataka. Njeni roditelji Kozimo i Eleanora pisali su brojna pisma jedno drugom dok su bili razdvojeni, i ta pisma otkrivaju mnogo o njihovom životu – o garderobi koju su kupovali za decu, jer su staru prerasla, školarinama, časovima. Lukrecija, izgleda, nije zaslužila mnogo spominjanja u prepisci, što me je rastužilo: to odsustvo samo po sebi otkriva mnogo.



Vaš prethodni roman „Hamnet“ je takođe istorijska fikcija. Šta Vas privlači ovom žanru i na koji način on oblikuje Vaš proces pisanja? Da li osećate drugačiju vrstu odgovornosti kada pišete o junacima koji su zaista postojali u odnosu na likove koje osmišljavate od početka?

Trudim se da ne razmišljam svesno o tome da je roman smešten u prošlost. Tretiram ga kao bilo koji drugi roman. Ako ćete pisati o stvarnim ljudima, imate odgovornost da sve predstavite najistinitije moguće, najdetaljnije moguće.

Kako se osećate znajući da Vaši romani mogu imati značajnu ulogu u tome kako će buduće generacije razumeti ličnosti kao što su Hamnet Šekspir i Lukrecija Mediči?

Ne znam da li će se to dogoditi – mislim da čitaoci znaju kada je nešto fikcija a nešto činjenica. Ali bih bila srećna ako moje knjige pošalju čitaoce da otkriju više o ovo dvoje mladih ljudi.

Koji su Vaši budući planovi? Da li ćete se možda vratiti savremenim temama u narednom romanu?

Započela sam novu knjigu, ali sam vrlo oprezna kad govorim o poslu koji nisam još završila, tako da se bojim da ne mogu više od ovoga da kažem.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 42
Foto: Sophie Davidson