Matje Menego: O pravu žena da kažu „ne“

Francuski pisac Matje Menego autor je kratkog romana „Kad ženu obuzme gnev“, o nejednakom tretmanu žena pred zakonom, a za Bukmarker otkriva zašto mu je tema pravde uzbudljiva i zašto voli da piše iz ženskog ugla.

Porotni sud u Renu, jun 2020, završetak glavnog pretresa: predsednik suda poziva porotnike da se povuku u sobu za većanje. U njihovim rukama nalazi se sudbina Matilde Kolinjon. Optužena je za varvarski zločin – osvetila se muškarcima koji su joj učinili zlo – koji je priznala, ali traži pravdu. U toj aferi osvete, od koje su mediji napravili spektakl preko svake mere, troje sudija i šest narodnih porotnika moraju da donesu odluku: da li je opravdano da žrtva postane krvnik?

Devet muškaraca i žena obuzetih gnevom biraju između kazne i oproštaja. Svako od njih ima jaku ličnost, ožiljke iz prošlosti i čvrste stavove, i svi će žustro braniti svoje ideje. Pitanja na koja treba da daju odgovore potresaju savremeno društvo, a u iščekivanju odgovora i konačne presude autor romana „Kad ženu obuzme gnev“ Matje Menego ne prestaje da nas iznenađuje obrtima. Ovo je uzbudljiva priča koja lucidno pretresa odnose među polovima na svim nivoima.

Sa francuskim piscem smo razgovarali o ovom romanu, pravosudnom sistemu Francuske i njegovim manjkavostima, feminizmu i drugim temama koje ga opsedaju.

Srpski čitaoci Vas sada upoznaju prvi put uz roman „Kad ženu obuzme gnev“. Vaši prethodni romani takođe obrađuju temu pravde. Reklo bi se da ste pasionirani odnosom društva i pravosuđa.

Veoma mi je drago što imam priliku da se upoznam sa vašim čitaocima. Bio sam samo jednom u Srbiji i mnogo mi se dopala vaša zemlja. Da, tema pravde je veoma uzbudljiva. Život u zajednici je nezamisliv bez pravnog ustrojstva jer se inače nameće samo zakon jačeg. Demokratija počiva na pravdi. Zato je veoma važno da pravosuđe funkcioniše. Kao i da priznamo da je nesavršeno jer njime upravljaju ljudi.

Gde pronalazite teme za svoje romane?

Moj prvi roman mi se ukazao u snu. Reč je o ženi koja nakon silovanja ostane u drugom stanju. Odluči da zadrži dete, ali ga na kraju ubije jer ono sve više liči na njenog silovatelja, a ona to ne može da podnese. Od tog trenutka ljudi su počeli da mi pričaju jezive priče, moje je bilo samo da se poslužim! Moj drugi roman je priča o incestu, treći govori o proganjanju na društvenim mrežama, a četvrti je priča o jednom samoubici čiji identitet ne može da se utvrdi.

Čitaoci naročito cene što u romanima iznosite različite hipoteze, zamećete tragove, skrećete sa glavnog koloseka intrige. U slučaju romana „Kad ženu obuzme gnev“ čitalac vrlo lako razume kako sud funkcioniše. Da li imate stručne saradnike kad gradite zaplet?

Hvala vam na komplimentima! Nemam baš ekipu, ali se uvek savetujem i raspitujem. Dok sam pisao roman „Kad ženu obuzme gnev“, upoznao sam se sa predsednikom Porotnog suda u Parizu, i savetovao s advokatom za krivicu. Za potrebe prethodnih romana razgovarao sam sa istražnim sudijom, sa policajcima iz brigade za maloletne delinkvente itd. Veoma mi je važno da mi romani budu tačni i verodostojni. Ako se u romanu potkrade neka greška izmiče mi cela priča, a to mrzim podjednako kao i čitaoci.



Odmah stajemo na stranu glavne junakinje Matilde Kolinjon. Da li Vam je bilo teško da uđete u kožu jedne žene, koja je, povrh svega, gnevna?

Već treći put sam, u romanu, u koži žene. I ta uloga mi se prilično dopada. Kod kuće sam okružen ženama, i čini mi se da bih voleo da sam se rodio kao žena. Fikcija mi omogućava da to budem, i uživam u tome. Ali sam isto tako srećan kad se vratim u kožu muškarca po završetku romana.

Šta mislite o Matildi? Da li je ona žrtva ili dželat?

Svakako je i jedno i drugo, zato je roman toliko zanimljiv. Ona je najpre žrtva, a onda postaje dželat, jer odbija da pusti počinioce nasilja da se izvuku. Ona zna da je u situaciji u kojoj će njen kredibilitet biti doveden u pitanje jer u mnogim zemljama žene još uvek moraju da dokažu da nisu dale pristanak na seksualni odnos. Danas u Španiji i Švedskoj muškarac mora da dokaže da je žena pristala. Ako to ne dokaže, onda će reč žene biti favorizovana. Matilda zna da je neće čuti, i ne želi da bude žrtva po drugi put – da je sustigne nepravda nakon nasilja. I zato uzima pravdu u svoje ruke. Postaje dželat.

Tragali smo za mišljenjima i komentarima muškaraca o Vašem romanu, ali uglavnom smo naišli na komentare žena. Imate li predstavu o tome kako muškarci doživljavaju Matildin zločin?

Za muškarca je, naravno, Matildin zločin užasan. On je veoma simboličan, nedopustivo brutalan i divljački. Kao što kaže predsednik Porotnog suda, sud bi silovateljima dosudio dostojanstvenu kaznu, a ne takvo sakaćenje.

Roman će biti adaptiran za film. Da li ste uključeni u taj proces?

Roman je već postavljen na pozorišnoj sceni i daje se u Parizu, ta predstava je otvorila i Pozorišni festival u Avinjonu, što je emitovano na televiziji početkom jula prošle godine. Učestvovao sam u svim etapama adaptacije, bilo je sjajno. Gledao sam predstavu dva puta i svaki put sam uživao. Postoji ideja i da se prenese na filmsko platno, ali još nema finalne odluke o tome.

Koji su Vas pisci ili knjige inspirisali u radu?

Počeo sam da pišem o pravosuđu zbog knjige „Crveni džemper“ Žila Peroa, koja govori o suđenju i presudi Kristijanu Ranučiju zbog ubistva deteta krajem sedamdesetih. Bio sam tada tinejdžer i ta priča me je veoma interesovala. Kao čitalac obožavam romane Aleksandra Dime i Viktora Igoa, dva najveća pripovedača francuske književnosti. Od savremenih pisaca volim Lorena Godea i Nikolu Matjea. Dosta čitam i trilere, a naročito volim Džejmsa Elroja.

Na čemu sada radite?

Na novom romanu, o ženi čija ćerka strada u automobilskoj nesreći.
 
Autori: Iva Burazor i Ivana Misirlić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 40
Foto: Jean-François Paga