Matijas Edvardson, autor „Sasvim obične porodice“ o ubistvu, porodici i vernosti

Romanopisac i bivši profesor u srednjoj školi otkriva koja se to pitanja zapitao pre nego što je napisao ovu knjigu.



Pitajte većinu roditelja šta bi učinili za svoju decu i reći će: „Bilo šta“. „Sasvim obična porodica“, švedski bestseler objavljen u junu 2019, preispituje ovu teoriju: kada devetnaestogodišnju Stelu optuže za nasilno ubistvo, njeni roditelji će očajnički pokušati da je zaštite. Koliko će daleko da odu?

Razgovarali smo sa piscem Matijasom Edvardsonom o njegovoj deci, o tome šta mu je iz profesorskog iskustva pomoglo da napiše ovu knjigu, i o uzbudljivom novom romanu na kome sada radi.

Kako ste došli na ideju o „Sasvim običnoj porodici“?

Ležao sam u krevetu jedne noći pokušavajući da zaspim. Imam dve ćerke, koje imaju tri i šest godina, i počeo sam da zamišljam budućnost, nekih deset godina unapred, kako će izgledati kada moje ćerke budu izlazile sa društvom, u grad i tako dalje. Mislim da svaki roditelj može da razume onaj strah kada ne znate kada će vam se dete vratiti kući. Zatim sam zamislio da moja buduća tinejdžerka dolazi kući kasno iza ponoći, a da ja imam osećaj da nešto nije u redu. Zamislio sam sebe kako silazim u vešernicu, gde zatičem ćerku kako pokušava da spere krv sa svoje odeće. Zapitao sam se šta bih uradio. Ako bi mi ujutru policija privela ćerku pod optužbom za ubistvo, šta bih rekao? Kako bih reagovao? Do kog stepena bih sakrivao istinu da zaštitim svoju ćerku?

Pored romana za odrasle, objavili ste dva tinejdžerska romana u rodnoj Švedskoj. Čemu se radujete zbog objavljivanja „Sasvim obične porodice“?

Ponosan sam na sve moje prethodne knjige, ali mislim da je „Sasvim obična porodica“ prva knjiga koju sam napisao, pravi bestseler. Knjiga se dobro prodavala u Švedskoj, dobila je odlične kritike i tokom celog leta je bila među top tri švedska bestselera. Sada se izdaje na 30 različitih jezika.

Dve tinejdžerke su u središtu priče „Sasvim obične porodice“. Da li vam je iskustvo profesora u srednjoj školi i pisca tinejdž romana pomoglo da ih predstavite?

Mislim da nikada ne bih mogao da napišem ovu knjigu da nisam 15 godina bio profesor u srednjoj školi. Znam kako osamnaestogodišnjakinje komuniciraju – poznajem njihov svet, a isto tako znam i da roditelji i tinejdžeri ne dele uvek sve jedni sa drugima. U nekim ekstremnim slučajevima, deluje da se stvarno ne poznaju dobro. To je stvar koju sam hteo da istražim u ovom romanu: koliko stvarno poznajemo naše tinejdžere?

Kakav vam je bio proces pisanja ovog romana – da li se razlikovao od načina na koji ste pisali prethodne knjige?

Obično imam okvir sa likovima i najvažnijim delovima priče pre nego što krenem sa pisanjem. Zatim pišem od prve do poslednje strane. Ovog puta sam odlučio da želim da dva lika ispričaju priču. Ideja mi je bila da počnem sa očevom pričom i onda se prebacim na ćerkino gledište. Kada sam završio ćerkinu priču, znao sam da mi nešto nedostaje, pa sam počeo da pričam priču iz majčine perspektive. Ovo je značilo da sam morao da menjam sva tri dela mnogo puta. Svaki put kada bih nešto promenio u jednom delu, morao sam isto to da menjam i u drugim delovima.

Priča menja perspektive, od sveštenika, oca devetnaestogodišnje Stele, koja je optužena za ubistvo, preko same Stele, do Steline majke, advokata. Koju perspektivu ste najlakše napisali i zašto?

Dopalo mi se da pišem iz Steline perspektive. Mislim da je ona sjajna – pametna mlada devojka sa stavom i divnim smislom za humor. Mislim da ona ima vrstu hrabrosti i osećaja za pravdu kakve se nadam da će moje ćerke imati.

Do kojih granica će roditelji da idu zbog svoje dece je glavna tema „Sasvim obične porodice“ – da li je ovo knjiga koju biste mogli da napišete pre nego što ste i sami postali roditelj?

To je teško pitanje. Verovatno ne bih napisao knjigu pre nego što sam postao roditelj. Mislim da nije potrebno da budete roditelj da biste pisali ili čitali o roditeljstvu u romanu. Isto tako, ima  istine u klišeu da niste iskusili pravu ljubav dok ne postanete roditelj. Tek kada imate decu shvatate da postoje ljudska bića na ovom svetu koja su vam bitnija od vas samih.

Fascinantno pitanje koje knjiga postavlja je: „Da li su sve ubice podjednako grozne ili ponekad postoje olakšavajuće okolnosti?“. Šta ste želeli da pokažete ovim pitanjem i komplikovanim okolnostima oko ključnog ubistva u knjizi?

Dok sam zamišljao šta bih radio da mi je ćerka optužena za ubistvo, ovo je postalo bitno pitanje: da li bih ikada mogao da nađem opravdanje ako bi moja ćerka ubila čoveka? Često govorimo da su svi ljudi jednaki, po pitanju rase, boje, etničkog porekla, pola i godina, nadam se da se tu svi slažemo. Ali kada su u pitanju ljudska dela, to možda nije tako očigledno. Stela misli da je većina ljudi licemerna kada kaže da su svi ljudi jednaki, i misli da neki ljudi ne zaslužuju da žive.

Na čemu sada radite?

Upravo pišem novi roman. Radi se o bivšoj fudbalskoj zvezdi, Jensu, i njegovoj ženi, Emi, koji žive u gradiću gde se svi međusobno poznaju. Imaju jednogodišnju ćerku, prilično su uspešni i veoma srećni. Zatim jednog dana dobiju poziv od socijalne službe koja je primila anonimnu prijavu: neko tvrdi da Jens napastvuje njihovu bebu.
 
Izvor: celadonbooks.com
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Caroline Andersson