Marlon Džejms: I treba da budete zgroženi jer nasilje jeste nasilno, a seks jeste seksi

Romanopisac ovenčan Bukerovom nagradom Marlon Džejms govori kako je bilo odrastati kao homoseksualac na Jamajci osamdesetih, o fantastičnoj trilogiji smeštenoj u Africi i kako je posao njegove majke kao detektiva uticao na njegovo pisanje.



„Čuo sam da pišete afričku verziju moje knjige“, napisao je ​​Džordž R. R. Martin u mejlu upućenom Marlonu Džejmsu, nakon što je ovaj izjavio za jedan časopis kako će „totalno da otkači“ i napiše afričku verziju „Igre prestola“. „Džordž je to sjajno primio“, rekao je Džejms.

Kombinacija mitologije, priče o Srednjoj zemlji i Marvelovih stripova, Džejmsova trilogija Mračna zvezda – koja počinje bestselerom „Crni Leopard, crveni Vuk“, a nastavlja se u „Mesečevoj Veštici, Paukolikom Kralju“ – nalik je neuhvatljivoj zverki jer ju teško sumirati. Čak je i samom autoru to jasno: „Dođavola, da sam mogao, ne bih napisao tako opširnu knjigu“, našalio se tokom video-poziva putem kojeg se javio iz svog doma u Bruklinu. Svaki deo trilogije će ispričati istu priču iz drugačije perspektive: „Crni Leopard, crveni Vuk“ je ispričan iz ugla plaćenika Tragača, a oni koji su pročitali ovaj roman će prepoznati mnoge likove u nastavku, uključujući i Mesečevu vešticu, poznatu kao Sogolon. A tu su i zli kraljev savetnik, ljubavna priča i vrtoglavi niz mitskih likova, a da ne spominjemo dovoljno seksa i krvi što bi zadovoljilo i najokorelije obožavaoce „Igre prestola“. „Smatram da bi pisanje knjige trebalo da bude poput čitanja knjige, što znači da treba da je zabavno“, kaže on. „I uistinu je baš bilo zabavno pisati ovu.“

Ali to ne znači da ga ne treba shvatiti ozbiljno. „Ponekad fantaziju posmatramo kao dečju igrariju; gledamo na to kao da oni koji pišu o fantastičnim bićima zasigurno moraju pisati priču za decu“, kaže ovaj pedesetdvogodišnjak. „Još uvek postoji ideja da socrealistički roman predstavlja odraslu verziju romana, što sam uvek smatrao smešnim jer u tim romanima ima vrlo malo odraslih žena“, dodaje kroz smeh. Džejms se nikada nije plašio da podbode književni establišment (nakon što je osvojio Bukerovu nagradu, optužio je izdavačku industriju da „ugađa belkinjama“).

Džejms tokom razgovora nosi vunenu kapu jer je u Njujorku ledeno vreme (napomena: intervju je vođen u februaru prošle godine), iako je navikao na hladnoću nakon 14 godina provedenih u Minesoti, gde još predaje kreativno pisanje. Rano subotnje jutarnje sunce obasjava knjige koje se nalaze na nadžidžanim policama iza njega: Sofoklove tebanske tragedije, četvorotomnu istoriju stogodišnjeg rata i kompendijum o panku. Čitava polica posvećena je Kazuu Išiguru, kome se posebno divi. Naš razgovor se kreće od Neverovatnog Hulka („najtužnije što se dogodilo u istoriji televizije“) pa sve do Rejčel Kask („volim njen pogled koji ne prašta“). Uprkos svim razgovorima o „Igri prestola“, dva potpuno drugačija romana su se nalazila na njegovom stolu dok je pisao novu knjigu: „Voljena“ Toni Morison i „Vučje leglo“ Hilari Mantel. „Opčinjen sam ovim spisateljicama.“

Samog Džejmsa su upoređivali sa mnogim piscima, počevši od Čarlsa Dikensa pa sve do Dejvida Fostera Volasa, u kombinaciji sa Kventinom Tarantinom (mada preferira Džejn Ostin). Ali dugo je čekao na ovakve hvalospeve. Njegov prvi roman John Crow’s Devil, koji govori o dvojici sveštenika rivala i koji je smešten u ruralnu Jamajku 1950-ih, odbijen je 78 puta pre nego što je konačno objavljen 2005. godine. Drugi roman The Book of Night Women, brutalna priča o robovima u 18. veku i „verovatno jedan od najboljih jamajčanskih romana ikada napisanih“ kako ga je opisao jedan kritičar Gardijana, odbijen je 20 puta. „Baš je gadno kada nisi dovoljno beo da napišeš crnački roman“, napisao je Džejms 2006. godine, ističući da je belac (Jan Martel) dobio Bukerovu nagradu 2002. godine za roman o Indijcu („Pijev život“). Godine 2015. postao je prvi Jamajčanin koji je osvojio Bukera za svoj sledeći roman – „Kratka povest sedam ubistava“, u kome se više od 70 naratora, poput ploče na gramofonu, vrti oko pokušaja ubistva Boba Marlija 1976. godine: Njujorker ga je proglasio „kaleidoskopskom, stondiranom verzijom Dikensovog romana ’Naš zajednički prijatelj’“.

Nakon „Kratke povesti sedam ubistava“ usledio je roman „Crni Leopard, crveni Vuk“, za koji su se njegovi urednici plašili da bi mogao da bude „previše SF za poštovaoce visoke književnosti i previše ozbiljan za ljubitelje naučne fantastike“. Nisu morali da brinu: roman je dobio odlične kritike (čak i od veoma zahtevne Mičiko Kakutani koja piše za Njujork tajms), dok zvezda „Crnog pantera“ Majkl B. Džordan trenutno radi na njegovoj ekranizaciji. Međutim, ovaj roman se drastično ne razlikuje od prethodnih, kao što se to možda čini. Dok je stvarao gomilu likova iz dijaspore u godini koja je bila veoma turbulentna za Jamajku, „Kratka povest sedam ubistava“ ga je dovela do pitanja: „Kako smo došli do svega ovoga? Šta nam nedostaje? Pomislio sam, pa mi nemamo mitologiju. Nemamo narativ o poreklu“, objašnjava autor. „Ako svirate rokenrol, pre ili kasnije morate da se vratite na bluz.“

Počeo  je opsesivno da istražuje afrički folklor. Kada kažemo da je njegov mitski svet smešten u Afriku, isto je „kao da kažete da je radnja ’Gospodara prstenova’ smeštena u Evropi“, ističe on. „Pišem o afričkom svetu, ali sam Jamajčanin i živim u dijaspori“, dodaje. „Moglo bi se reći da je sve to prošlo kroz jamajčanski blender.“

Džejms svoje odrastanje u gradu Portmor, u blizini Kingstona, opisuje kao tipično za „srednju klasu koja živi u predgrađu“. „Ako ste odrastali osamdesetih bilo gde u svetu, imali ste isto detinjstvo“, kaže. „Sve nas je odgajala televizija; mislili smo da smo kul zato što smo govorili da slušamo grupu The Smiths, ali smo zapravo slušali Madonu.“ Oba roditelja su mu radila u policiji: otac, koji je umro 2012. godine, napustio je policiju da bi postao advokat, a majka je bila detektivka. „Ona ih smešta u zatvor, a on ih odatle vadi“, bila je redovna porodična pošalica.

Čitao je sve što mu je dolazilo podruku – „jedina vrsta knjige koja mi je bila potrebna je bila ona sledeća“ – relativno kasno je počeo da se upoznaje sa klasičnom fantastikom, i to zato što meki povez „Gospodara prstenova“ nije mogao da se nađe u prodavnicama. Umesto toga, gutao je knjige koje su nastale na osnovu filmova, bajke i stripove. Pohađao je „otmenu“ školu, u kojoj se uvek osećao kao autsajder. Upravo taj osećaj, kada „moraš da opstaneš u svetu kome ne pripadaš“, povezao je sa Tomasom Kromvelom iz romana Hilari Mantel, koji takođe karakteriše i Sogolon, ali i ambicioznu Ninu Berdžes iz „Kratke povesti sedam ubistava“, koja je, kako on to kaže, lik koji najviše podseća na njega.

Džejms je odrastao kao gej osoba u pretežno mačo kulturi (seks između muškaraca je i dalje nezakonit na Jamajci), i prvo je mislio da je to „samo faza“ koju će prerasti do svog 17. rođendana. „Čoveče, jadan mali sedamnaestogodišnji ja! Mnogo sam očekivao od te godine. A ništa se nije dogodilo.“ Zato se okrenuo crkvi, koja mu je pružila „sve moguće načine da to potisne“. Crkva je bila prvo mesto gde je priznao da je gej, što je u početku bilo „intenzivno“ iskustvo, ali mu je onda bilo rečeno da „dozvoli Isusu da ga promeni“. „Egzorcizam“ u njegovim ranim tridesetim – prilikom čega su ga „propovednici zaključavali u sobu da bi isterali homoseksualizam iz njega“ – lišio ga je vere, ali ne i seksualnosti. „Smešno je to što sam zbog tog egzorcizma postao još više gej.“

Iako za tim nije tragao, bio je šokiran kada je otkrio koliko mnogo kvir momenata postoji u afričkoj mitologiji dok je istraživao materijal za Mračnu zvezdu: „Eto ga jedan kvir lik, pa drugi, a ovaj je gej!“, kaže Džejms. „Nekada smo bili mnogo otvoreniji i prihvatali sve to. Sve je bilo kul dok im savremeno hrišćanstvo nije reklo ne“. Sam nije ljubitelj fantazije kao alegorije, jer to obično podrazumeva jačanje judeo-hrišćanskih verovanja o dobru i zlu – „želeo sam da stvorim likove koji se svemu tome protive“ – ali ovaj roman je nesvesno došao kao prikaz njegove vizije „idealizovanog sveta“ , punog nebinarnih likova i razuzdanog pluralizma telesnih formi. Sve to ujedno deluje i drevno i savremeno. „Neki ljudi nisu noć ni dan“, u romanu izgovara Keme, Sogolonin ljubavnik i otac njene dece, dok joj otkriva da je polučovek-polulav, u dirljivoj sceni koja, kako sam Džejms kaže, za njega predstavlja mesto na kome je bezbedno mogao da bude ono što jeste. „To odražava promene koje su se u meni dešavale i spoznaju da zapravo nisam nužno tražio način da stignem sa jedne tačke na drugu. Sviđa mi se što je to tako na pola puta.“

Njegovo oduševljenje promenom forme i oblika potiče još od dečačkog doba kada je zavoleo stripove, i od tada ne jenjava. U veoma popularnom članku pod naslovom „Od Jamajke preko Minesote do samog sebe“, kojeg je 2015. godine, nakon objavljivanja „Kratke povesti sedam ubistava“, napisao za Njujork tajms, opisao je kako je „skidao Njujork sa vlastite kože“ tako što je, u stilu Klarka Kenta, skidao minđuše i uske farmerke u javnim toaletima pre susreta sa rođacima sa Jamajke ili pre ukrcavanja u avion za Kingston. Skoro deceniju mlađi gej pisac sa Jamajke nedavno je rekao Džejmsu da se uopšte ne poistovećuje sa ovim njegovim tekstom: „Rekao sam mu, ’Čoveče, nemaš pojma koliko me to čini srećnim’“, kaže sada Džejms. „Taj članak sam napisao u nadi da će doći dan kada taj članak više neće morati da se čita.“

Više ne oseća potrebu da menja sebe: „Moja majka je još uvek živa, a ja ne krijem šta sam. Pronalazimo način da se sa tim nosimo.“ Ali pošto je crnac koji živi u Americi, „promena koda“ je i dalje deo njegove svakodnevice: „Moji prijatelji belci razgovaraju sa svojim prijateljima na isti način na koji razgovaraju sa članovima svoje porodice, na isti način na koji razgovaraju sa svojim poslodavcem. Oni nikada ne moraju podsvesno da pomisle: ’OK – stani malo, prvo prilagodi jezik, pa onda progovori.’ Dok ja to radim stalno.“

Kada se krajem devedesetih Džejms borio da pronađe izdavača, razbesnelo ga je to što je kulturna aproprijacija u fikciji postala veoma moderna: da je bio belac, njegov prvi roman bio bi prodavan kao „trijumf narativnog ventrilokvizma “, kaže, što je fraza koju je oduvek mrzeo „zato što to podrazumeva nekoga ko vas pravi marionetom“. „Obojeni“ pisci, čija su dela objavljivana, morali su da se drže određenih narativa, kolonijalnog nasleđa ili imigrantskog iskustva, i „svi su morali da pišu o slatkom mirisu jasmina u vazduhu, a likovi nisu smeli da budu mrzovoljni ili potpuno iritantni“. Čak i danas postoji pritisak da se pišu priče sa nekom dozom „ulepšavanja“, dodaje. „Ne možete biti crnačka verzija Denisa Kupera ili Keti Aker. O tome ne razgovoramo dovoljno, a trebalo bi.“

Jedne večeri, dok su bili pomalo pripiti, on i gomila drugih pisaca sastavili su listu romana za koje su se zakleli da ih nikada neće napisati: roman o odrastanju (možda se i predomisli); roman koji je smešten u univerzitetskom kampusu i roman o krizi srednjih godina, „jer svetu ne treba još jedan roman o strejt muškarcu koji ima dvadesetogodišnju devojku“.

Za pisce van establišmenta, čak i „nešto što deluje sveže može da deluje kao još jedna isprobana formula“, rekao je on, osvrćući se na svoje komentare nakon što je osvojio Bukerovu nagradu, o pričama koje se nalaze u časopisima kao što je Njujorker – „starija majka ili supruga sedi i razmišlja o svom užasnom životu“, što je bila književna jeres u vreme kada je ovakav način pisanja bio smatran protivotrovom za dela velikana američke fikcije s kraja 20. veka. „Bio je to uzbudljiv period za mene jer sam se mnogo svađao“, rekao je. „Nema ničeg lošeg u priči o nezadovoljnoj belkinji iz predgrađa, ukoliko ćemo morati da tolerišemo stotine priča o belim muškarcima koji bulje u svoje penise. Ali znate šta? Dosadilo je.“

Sve se strašno mnogo promenilo u tih sedam godina nakon što je osvojio Bukera. Mlade spisateljice poput Rejven Lejlani, Karmen Marije Mačado, Elogose Osunde možda nisu objavljivane pre 20-ak godina, dodaje Džejms. „To su crni glasovi, to su crni, kvir glasovi. Neka Bog blagoslovi crne lezbejke koje se divno provode!“ Međutim, smatra i da su priče koje pišu svi pisci „postale šire i dublje. Mislim da smo postali raznovrsniji i otvoreniji čitaoci“.

Mnogo toga lošeg se dešava jadnoj Sogolon tokom 177 godina i na preko 700 stranica. Mnogo je i referenci na ženske genitalije. Ali Džejms ni u jednoj svojoj knjizi ne zazire od seksa i krvoprolića. Priznaje da „hoda po tankoj granici“ između nepokolebljivog pogleda i „pornografije“ nasilja. Kako sam kaže: „Da li pišete roman o seksistima i okrutnosti prema ženama ili pišete seksistički roman? Smatram da se u mnogim romanima ne vidi razlika.“

„Nasilje je nasilno, a seks je seksi“, dodaje. „I treba da budete zgroženi.“ Akcioni filmovi i sadržaj na TV-u su nas „uslovili da posmatramo nasilje bez patnje“. Isto važi i za „prefinjenu patnju“ u književnoj fikciji: „Da li ste ikada bili sa nekim ko će uskoro umreti od raka? Soba zaudara, tu ništa nije prefinjeno. Umiranje nije cakano.“ I previše je pisaca krivo za ono što Džejms naziva „seks između dve rečenice“ – kada se pred čitaocima stidljivo „zatvaraju“ vrata spavaće sobe. „Pisci veoma lako mogu da napišu scenu dosadnog ili lošeg seksa, ili ono što ja nazivam scenom seksa iz nezavisnog filma“, kaže. „Intimnost nije tabu.“

Džejms se kao pisac stalno menja – završio je šestodelnu TV seriju za Channel 4 „Get Millie Black“, koja govori o detektivki sa Jamajke koja se vraća u London u potrazi za nestalom osobom: „Taj lik nije zasnovan na mojoj mami, šta god moja mama o tome mislila.“ Međutim, veruje da mu je deo detektivskog posla „u krvi“. „Ja jesam dete svoje majke“, dodaje. „Proces pisanja posmatram kao misteriju koju moram da rešim. Počinjem sa likom i onda ga pratim.“

Nakon toga se vratio svojoj fantastičnoj Africi kako bi napisao poslednji deo trilogije Mračna zvezda. Ljubitelji „Crnog Leoparda, crvenog Vuka“ već su u rebusu čijoj verziji da veruju – Tragačevoj ili Sogoloninoj? Džejms na sve to kaže: „Ja sam u fazonu – brate, to sve od tebe zavisi, jer ti ja to nikada neću otkriti.“

Autor: Lisa Alardajs
Izvor: theguardian.com
Prevod: Kristijan Vekonj