Marlon Džejms i nezaobilazni zmajevi

Marlon Džejms, autor knjige „Mesečeva Veštica, Paukoliki Kralj“, planira još mnogo toga kako bi se dodatno poigrao žanrom fantastike.
 


„Za tako neizuzetnu devojku, izuzetne stvari ti se izgleda dešavaju“, reči su upućene Sogolon, fascinantnoj i beskompromisnoj protagonistkinji najnovijeg romana Marlona Džejmsa. Muškarac koji to izgovara nije svestan da 177-godišnja Mesečeva Veštica jeste izuzetna – i da oni koji je pogrešno procene ne prave istu grešku dvaput.
 
„Mesečeva Veštica, Paukoliki Kralj“ je drugi tom Džejmsove izvanredne trilogije Mračna zvezda, koja je započeta nezaboravnim romanom „Crni Leopard, Crveni Vuk“, nominovanim za National Book Award 2019. godine. U ovom ambicioznom nastavku Džejms maestralno preokreće zaplet prvog dela, ispitujući korelaciju između dve verzije istih događaja kako bi postavio veoma bitna pitanja o istini, istoriji i pripovedanju. Mesečeva Veštica Sogolon, legendarna negativka koja se u prethodnom delu umešala u potragu lovca na glave Tragača, za nestalim detetom, sada zauzima centralno mesto kako bi ispričala svoju verziju priče o dečakovom nestanku. Ali Sogolonino sećanje seže daleko u prošlost, počevši od teškog detinjstva koje je provela kao „nahoče bez svrhe“, pa sve do sudbonosnog dolaska na kraljevski dvor, na kome radi kao sluškinja, gde se zamera kraljevom kancelaru. Kako se Sogolon susreće sa sve većim brojem izazova, tako rastu i njene mistične moći, dajući joj snagu na mučnom putovanju protkanom ljubavlju, gubicima i osvetom. Zanimljivo je što autor prvobitno nije planirao o ovome da piše; Džejms nije nameravao da vrati vreme skoro dva veka, ali ga je Sogolon omađijala i nije bilo povratka. „Još čekam da me Sogolon pusti iz svojih kandži“, kaže pisac.
 
Dok se uveliko radi na adaptaciji romana „Crni Leopard, Crveni Vuk“ za male ekrane, pod rukovodstvom Majkla B. Džordana, trilogija Mračna zvezda nastavlja da zadivljuje čitaoce, jer je prepuna uzbudljivih priča o carstvu, avanturama i moći. Razgovarali smo o njegovom stvaralačkom procesu, nastanku romana iz žanra fantastike koji mu istovremeno pripadaju, ali ga ujedno i preispituju.
 
U kom trenutku procesa nastanka trilogije Mračna zvezda ste znali da ćete morati da ispričate Sogoloninu priču?
 
Postoje dva odgovora na to. Počeo sam da pišem „Mesečevu Vešticu, Paukolikog Kralja“ u martu 2020. godine, baš kada je pandemija kovida bila na vrhuncu. Moj partner i ja smo otišli kod njegove sestre u Konektikat na šest meseci, samo da ne bismo bili u Njujorku. Ova knjiga je postala moje utočište. To je drugi najduži roman koji sam ikada napisao, i drugi put da mi se desilo da završim delo u relativno kratkom roku. Trebalo mi je osamnaest meseci. Imam teoriju da su tokom pandemije pisci fantastike pisali više od drugih, jer to podrazumeva bekstvo u svet potpuno drugačiji od onoga u kome smo se našli.
 
A što se tiče samog procesa, postojao je veoma praktičan razlog da se upustim u priču o Sogolon – ona je bila jedna od retkih osoba koje su preživele. Ali isto tako znao sam da se u pozadini svega krije priča, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što je u knjizi ona najstarija. U „Crnom Leopardu, Crvenom Vuku“ imala je misiju, ali i opsesiju. A u kom pravcu će priča o Sogolon ići, to još nisam znao. Morao sam da se pretvaram da sam zaboravio sve što se dogodilo u prethodnom romanu. Opasnost u pisanju romana kao što je „Mesečeva Veštica, Paukoliki Kralj“ leži u tome što sve što pišete opovrgava prethodna dešavanja. Zeznuto je što znam šta je Tragač rekao, ali ona to ne zna. Bilo bi veoma sumnjivo ukoliko bi ovaj roman predstavljao njen odgovor na ono što je izrečeno. Morao sam da se podsećam da sve što se Sogolon pita, nije zato da bi odreagovala na ono što je Tragač rekao, već zato što se to direktno tiče nje. I to me je odvelo skoro dva veka unatrag. Shvatio sam da ona ima mnogo toga da kaže.
 
Rekli ste da je pandemija bila izuzetno produktivno vreme za pisce fantastike – šta Vam je u tim uslovima dalo podstrek za kreativnost?
 
Sve je počelo da se dešava i pre pandemije. Mnogi tamnoputi pisci pisali su fantastične priče ili ugrađivali elemente fantastike u istinite priče, kao što je to uradila Karmen Marija Mačado. Moja teorija je da je ono što zaista radimo većih razmera od pukog pisanja fantazije – mi stvaramo mitove. Nekako se uvek okrećemo stvaranju mitova da bismo objasnili ono što ne možemo da razumemo. „Gospodar prstenova“, na primer, proizašao je iz Prvog svetskog rata. Čak i pre pandemije smo pokušavali da shvatimo šta se to događa u ovom veku. Kada na bitna pitanja ne pronalazimo odgovore, onda ne možemo a da se ne okrenemo bogovima i čudovištima kako bismo pokušali da dođemo do odgovora.
 
Svojevremeno ste pričali o svom istraživačkom procesu pri radu na romanu „Crni Leopard, Crveni Vuk“ – da ste bukvalno proždirali ogroman broj knjiga o folkloru i mitologiji. Kako se taj proces promenio pri pisanju „Mesečeve Veštice, Paukolikog Kralja“?
 
Povremeno sam se osvrtao na prethodna istraživanja i pokušao da odreagujem na drugačiji način. Žena će drugačije reagovati u okruženju u kom je slave, zlostavljaju ili odbacuju. Ovu ženu upoznajemo 150 godina pre nego što sretnemo Tragača. Vrlo rano se našla na kraljevskom dvoru, gde je morala da nauči da se izbori sa spletkama dvorjana i ostalim opasnostima – zaverama, ubistvima, pogubljenjima, izdajama. Ona jeste u okruženju moćnika, ali nema njihovu moć.
 
Prvi roman troknjižja mnogo toga govori o muškosti, nežnosti i intimnosti. Da li ste odlučili da u nastavku istražite drugu stranu te medalje samo iz ženskog ugla?
 
Ukoliko je to slučaj, odluka nije bila svesna. Sogolon se pita: „Ko sam ja i zbog čega sam ovde?“ Takav narativ se obično dodeljuje muškim protagonistima. Na kraju sam morao da spasem Sogolon od Tragačevog mišljenja o njoj. Morala je da ima svest o kontroli nad svojim postupcima. Morala je da bude osoba koja je sposobna da dela, ali i da oseti posledice svojih postupaka. Ona istražuje krajnje granice svojih emocija, ponašanja i postupaka. Takođe mi se svidelo što se 177-godišnja navrbaba zabavljala sa nekim. Bio sam u fazonu, „Dođavola, da! Samo napred, devojko!“
 
Ekstremi njenih emocija su mi zaista privukli pažnju. Žene često moraju da oproste, ali Sogolon se u potpunosti prepušta svojoj žeđi za osvetom.
 
Sogolon je oduvek bila potcenjivana. U tome ima i prednosti: „Niko me ne gleda, tako da mogu da postanem ono što želim.“ Ali ona dobija mnogo toga, a još više gubi. Ideja opraštanja je zapadnjačka stvar, ali Sogolon dolazi sa nekog drugog mesta. Jedan lik joj poručuje: „Nema mira u osveti“, na šta Sogolon odgovara: „Osvetnici ne traže mir“, odgovaram. Zaista sam uživao zapisujući te reči.
 
Vi ste dugogodišnji ljubitelj fantastične književnosti. Kada ste počeli da pišete sopstveni fantastični serijal, koje trope ili zamke ste želeli da izbegnete?
 
Prva velika zamka je da fantazija predstavlja priču o srednjem veku u kojoj se pojavljuju veštice. Takođe sam želeo da se držim podalje od fantazije kao alegorije o hrišćanstvu. Ovim ne želim da kritikujem „Gospodara prstenova“, jer sam i sam pod ogromnim uticajem Tolkina, ali toliko fantastičnih priča imaju iste elemente: heroj i vitez, vrlina je nagrađena, zlo se lako prepoznaje, heroj se bori protiv protivnika itd. Sa lakoćom sam mogao da napišem tipičan evropski fantastični roman sa junacima tamnopute kože, ali sam želeo da se držim što dalje od toga. Istraživanje afričke kulture, afričkih religija, afričke mitologije i afričkog folklora pomoglo mi je da se oslobodim judeo-hrišćanskog pristupa ovom žanru.
 
Ali tu su drugi aspekti fantazije koje sam apsolutno želeo da uključim u svoje romane. Znao sam da moram da ubacim zmajeve. Bilo je to pitanje koje trope koje vezujemo za fantastiku želim da odbacim, a koje da uključim. Takođe, odrastao sam pod uticajem stripova o superherojima koliko i pod uticajem fantastičnih priča. U suštini ova trilogija je priča o super-moćnoj ekipi.
 
Drugi deo trilogije ponekad prati radnju prvog, a ponekad mu protivreči. Kako ste zamislili odnos u kom treba da budu?
 
Problem sa pisanjem ovog romana, pošto sam se pravio da sam zaboravio prethodni deo, jeste taj što sam ponekad skretao sa kursa. Zaboravio sam da je Sogolon još uvek u sobi sa ispitivačem koji želi da zna šta se dogodilo sa detetom. Njen stav je da je dete sporedna stavka u široj slici, ali sam takođe znao da ona jednostavno nikada ne bi imala isti doživljaj kao i Tragač. Da bih mogao da napišem ovaj roman, morao sam da joj verujem, ali sam verovao i Tragaču. U stvari, bilo je to prilično naporno – morao sam ponovo da pročitam „Crnog Leoparda, Crvenog Vuka“, a to je uradio i moj pomoćnik. Perspektive likova mogu da budu u suprotnosti, ali u knjizi ne bi mogle da funkcionišu kontradiktornosti koje su u vezi sa time kako se događaji odvijaju. Želeo sam da romani međusobno budu povezani, ali da istovremeno možete prvo da pročitate „Mesečevu Vešticu, Paukolikog Kralja“, ukoliko to poželite.
 
Kada završite i treću knjigu, koja će, pretpostavimo, biti napisana iz neke sasvim druge perspektive, da li ćete i dalje verovati svim naratorima?
 
Ono jedno što ćete sigurno naučiti dok čitate ogromne količine afričkog folklora jeste da se istina menja. Istina je ponekad samo pitanje onoga u šta ste odlučili da verujete. Čak ni ja ne znam istinu.
 
U drugoj polovini romana, kada Sogolon stigne u dvoranu zapisa, priča se okreće ka temama sećanja i istorije. U svojim poodmaklim godinama ona postaje gotovo živi istorijski zapis, ali njeno viđenje istine preti moćnim silama koje žele da potkopaju istinu. Da je to paralela sa onim šta se danas dešava, da živimo u dobu u kome istina sve više postaje pitanje ličnog izbora?
 
U današnje vreme istinito je ono u šta odlučite da verujete. Ali u vreme u kome je živela Sogolon, kao i u starim afričkim pričama, očekivalo se od vas da prođete kroz proces verovanja. Očekivala se i razboritost. Autoritativne narative trebalo bi preispitati. Ne kažem da svako treba da napravi svoje vlastito „istraživanje“ o tome koji konjski ili kravlji serum je pogodan za lečenje kovida, ali taj skepticizam je veoma koristan način da se započne priča. Kada na Jamajci neko ispriča priču, obično pita svoje slušaoce: „Da li ste mi poverovali?“ A odgovor publike je: „Ne. Ispričaj nam drugu priču.“
 
Isto tako, postavlja se pitanje da li su istina i istorija isto? Istorija se stalno menja. Ljudi misle da je istorija fiksni koncept, ali ona može da se promeni u zavisnosti od toga ko je priča, ili na osnovu onoga što učimo i šta znamo. Na mnogo načina ovaj roman je odgovor na istoriju koju sam naučio o drevnim afričkim kraljevstvima. To jeste fantastika, kada govorimo o romanu, ali za likove u njemu nije. Postojalo je vreme kada je Tor bio deo stvarnosti, ili Apolon. Da pišem roman koji je smešten u antičku Grčku, u njemu božanstva ne bi mogla da budu neki nejasni, daleki koncepti u koje ljudi mogu da veruju ili ne. Morao bih da ih ugradim u svakodnevni život Grka. Isto je i sa ovim pričama koje su inspirisane Afrikom.
 
„Mesečeva Veštica, Paukoliki Kralj“ potavlja zanimljivo pitanje o tome ko dobija prostor da ispriča priču. Na početku Sogolon ne zna da čita i moli nekoga da je nauči. Slično tome, dvorana zapisa je mesto kome samo određena klasa ljudi može da pristupi i oblikuje istorijske zapise. Da li ste u ovom delu serijala mnogo promišljavli o tome – ne samo o prirodi pripovedanja već i o tome ko će biti pripovedač?
 
Razmišljao sam o tome kako će Sogolon biti uskraćena prilika da ispriča priču. Ona je dete koje niko ne želi, mlada žena koja je odgajana da bude nekome darovana, dvorjanka koju svi potcenjuju. Niko od nje ne traži da ispriča svoju priču niti očekuju da je ona ima, zato sam i postao opsednut time. Ko može da ispriča priče? Gde ih čuvamo? Kako čuvamo te narative koje smo nekada prenosili usmeno? Pripovedanje je nešto čime sam oduvek bio opsednut, a veliki broj mojih romana jesu upravo priče o pričama.
 
To je veoma domišljata dimenzija ovog romana. Ne pišete samo o tome koliko je istina varljiva već i samo sećanje. U nekim delovima priče Sogolon mora da se osloni na druge kako bi konstruisala narativ vlastitog života. Kako ona kaže: „Kaži mi šta znači kad je moje sećanje o muškarcu koji mi priča šta mi je život bio i meni koja odlučujem da verujem u to, kad čak i najnežniji muškarci ne mogu mnogo da pričaju o jednoj ženi.“ Da li Vam je bilo podjednako zabavno, koliko i izazovno, da napišete priču iz perspektive nekoga ko sklapa tu priču u celinu uporedo sa nama koji je čitamo?
 
Jeste. U suštini želim da poručim da je Sogolon sumnjičava čak i prema meni, a tako i treba da bude. Činjenica je da onaj ko pripoveda nečiju priču mora imati uticaj na to kako je priča ispričana. U jednom trenutku Sogolon shvata: „Sve ovo – od čega se ponečeg ne sećam, nečega se sećam kao priče koju su mi kazali“, što znači da ona ne može u potpunosti da veruje da se ova priča dogodila, ali mora da nauči da živi sa verzijama te priče, kao i svi mi.
 
Da li možete da podelite sa nama nešto o trećem delu ovog serijala? Da li ste već počeli da ga pišete?
 
O, ne. Još čekam da me Sogolon pusti iz svojih kandži. Istina je ono što je neko rekao o Tolstoju: „Problem sa Tolstojevim knjigama je taj da, nakon što završite sa čitanjem, stotinu ljudi i dalje sedi u vašoj spavaćoj sobi i ne želi da ode.“ Šta mogu da kažem o trećoj knjizi? Evo šta mogu da vam kažem: nikome neću odati ko će pričati treću priču, ali mogu da kažem da će to biti osoba najbliža detetu, koliko god je to moguće.
 
Kako napreduje adaptacija „Crnog Leoparda, Crvenog Vuka“ pod rukovodstvom Majkla B. Džordana?
 
Još smo u preliminarnoj fazi. Problem sa kojim su se suočile sve televizijske serije je taj što smo izgubili dve godine zbog kovida. Još uvek pokušavamo da odredimo šta da iskoristimo iz knjiga, a šta ne, ali se nešto ipak dešava.
 
Autor: Adrijen Vestenfeld
Izvor: esquire.com
Prevod: Kristijan Vekonj