Markus Zusak: Ova knjiga mi znači sve

Kada sam prvi put sreo Markusa Zusaka, poklonio mi je knjigu, što je nešto što nijedan pisac nije uradio do tada ili od tada. Bila je 2007, promovisao sam knjigu po Australiji, i pošto su radnje mog četvrtog romana, „Dečak u prugastoj pidžami“, i njegovog petog, „Kradljivica knjiga“, smeštene u period tokom Drugog svetskog rata, a naši glavni junavi su mladi ljudi, često smo zajedno gostovali na festivalima. Ove će knjige kasnije promeniti i njegov i moj život, i u godinama koje su usledile ostali smo dobri prijatelji i sastajemo se u jednom te istom kafiću u Sidneju otprilike jednom godišnje, diskutujemo o knjigama, usponima i padovima izdavaštva i o zanimljivom iskustvu da su se jedan Irac i Jedan Australijanac nekako našli u situaciji da sa publikom razgovaraju o Holokaustu već skoro deceniju. U ovim prilikama uvek ga pitam: „Kako napreduje novi roman?“ ali nikad nisam znao da li ću na pitanje dobiti razdragan odgovor ili pogled pun očajanja.

Neki pisci se ponovo pojavljuju posle podužeg odsustva tvrdeći da su čitavu deceniju radili na knjizi, a zapravo su možda samo pauzirali nekoliko godina pre nego što su nastavili da pišu. Ali Markus je tokom ovog perioda posvetio svoj život romanu za koji sam video da se sa njime bori, da ga uzbuđuje, a ponekad je postojala opasnost da obustavi rad na njemu. I baš kada sam pomislio da je stvar propala, došla je objava da ga je završio. Zove se „Klejov most“ i on je bio idealan pisac takvog romana.



To je priča o petorici mangupa, živahnoj i beskrajno brižnoj braći Danbar – Metjuu, Roriju, Henriju, Kleju i Tomasu – o njihovom odnosu sa ocem koji ih je napustio posle majčine smrti, i o teškom romantičnom životu zbog kojeg je ovaj isti čovek patio od mladosti. Ovo je roman pun emocija, sa bučnim razgovorima koji se prelivaju sa stranica, sa raskalašnim australijskim šalama i glasnim Australijancima.

Dakle, zašto je trebalo toliko vremena da se napiše? „Mislim da sam morao da odrastem kao pisac“, odgovara mi svojim razvučenim australijskim akcentom, jer Markus uvek zvuči kao da je proveo jutro sunčajući se na plaži Bondi i sada razmišlja o popodnevnoj dremci da se malo odmori. „Nisam hteo da u knjizi imam neki čudan glas, tako da sam na kraju promenio prvobitnog naratora, jednu devojčicu, u Metjua, najstarijeg od petorice braće.“

Bila je to pametna odluka. Metju je čvrst, pouzdan mladić, i daje romanu neporecivi moralni autoritet. Tek izašao iz tinejdžerskih godina, rano je odrastao, jer je na njega spala odgovornost da brine o svoja četiri mlađa brata kada im je otac pobegao iz grada. To ga je ostavilo ispunjenog besom koji tinja prema čoveku kojeg naziva „Ubica“, i na početku romana, gde se otac ponovo pojavljuje u kuhinji dečaka, zajedno sa menažerijom životinja i ptica koje su Danbarovi usvojili, ispod Metjuove smirenosti tinja agresija koja uvek preti da eksplodira u nešto užasno.

Ali morao je da promeni još nešto osim glasa naratora. „Postao sam opsednut poglavljima koja nisu funkcionisala“, kaže. „Sa haosom i sa ljubavlju u toj kući.“ Ova opsesija je ponekad bila pretnja za njegov osećaj sebe, jer priznaje da „kada pišem dobro, vreme se otvara i imam prostora za sve i svakoga. Imam životnu snagu da uradim sve. Tada sam najsrećniji.“

Zusak nije jedan od onih pisaca koji će se žaliti na posao, čak i kada se pokaže da je zaista težak. Voli pisanje i uvek ga je voleo. Ta ljubav se javlja u svakom razgovoru koji smo dosad vodili. Ali on razmišlja i o čitaocima, i o tome kako će reagovati na njegov rad.

„Mučila me je pomisao da će čitaci morati više da se posvete ovoj knjizi“, kaže on, i na neki način je u pravu, jer priča o petorici kočopernih sidnejskih mangupa nije baš uvek i svima privlačna kao priča o Smrti koja pripoveda o avanturama devojčice koja krade knjige koje nacisti žele da spale. Međutim, „Klejov most“ je mnogo zrelija knjiga od prethodnog romana, sa mnogo dubljim i kompleksnijim temama i karakterizacijom. Dok čitate knjigu, nemate osećaj da je pisana godinama jer u priči postoji kohezija, neka uznemirujuća iskrenost koja čini priču autentičnom kao da je postavio uređaj za prisluškivanje u neki sidnejski prigradski dom. Naravno, ovakve romane je najteže napisati.

Pretpostavio sam da oseća da mu je ogroman teret pao sa leđa i da se raduje novim projektima sada kaad je knjiga objavljenja, ali ne. „Zapravo, ne osećam olakšanje“, kaže. „Ovo je prvi put da mi stvarno nedostaju junaci. Možda zato što se radi o porodici, o braći. A morao sam žestoko da se borim za njih. Kada sam pokušavao da izbacim nekog brata, on se uvek pozivao nazad u priču.“

Pre odlaska u SAD, proveo je više od nedelju dana na sidnejskoj Severnoj obali, snimajući audio-izdanje knjige, što će verovatno biti poslednji put da čita ep koji sigurno zna napamet. „Bio je to savršen način da kažem zbogom“, kaže mi on, mada uspeh „Kradljivice knjiga“, koja se prodala u više od 10 miliona primeraka po celom svetu, znači da će verovatno provesti barem sledeću godinu govoreći publici o Danbarovim dečacima dok čitaoci ponovo dobijaju priliku da mu kažu koliko su ih dirnuli Lizel Meminger i Maks Vandenburg. „Napisao sam četiri knjige koje mi nešto znače“, kaže, „ali ova knjiga mi znači sve.“

Dan nakon našeg razgovora, poslao sam Markusu poruku da ga podsetim na roman koji mi je dao pre toliko godina na Sidnejskom festivalu. Bio je to roman „What’s Eating Gilbert Grape?“ Pitera Hedžesa. „Zašto ta knjiga?“ upitah. „Dokazuje da odlični likovi čine odličnu knjigu“, odgovara. „Takođe je i srceparajuća i zabavna.“

Što bi se upravo moglo reći i za „Klejov most“.


Autor: Džon Bojn
Izvor: irishtimes.com
Prevod: Borivoje Dožudić