„Pretnja je ponekad gora od izvršenja“, replika je iz filma koja mi prolazi kroz glavu dok čekam Marka Vidojkovića da dođe u redakciju Danasa, što je kuriozitet s obzirom na to da ga je već duže vreme teško uživo sresti.
Kome je promaklo, relociran je zbog pretnji i ugrožene bezbednosti, a sada se pojavio u rodnom Beogradu pošto je izašla njegova najnovija knjiga „Povrede na radu – Tekstovi zbog kojih sam proteran“, a nije hteo, kako kaže, da ostavi svoje novorođenče samo u tih prvih desetak dana nego je želeo da pokaže i određenu lojalnost prema tome što je Laguna objavila ovo izdanje.
Vidim, fizički si čitav, da se nadovežem na naslov knjige „Povrede na radu“. Možda bi želeo da kažeš nešto o tim drugim povredama nevidljivim za golo oko?
Povrede su raznog tipa, a u mom radu ih je bilo i fizičkih, dok smo bili u zemlji. Kada postoje neprekidne kampanje protiv tebe, pretnje smrću, jedini savet je da sediš što više kod kuće, a sedeti u takvim okolnostima kod kuće te razori i fizički. Ugojiš se kao stoka, ulenjiš se, zatim kreneš da atrofiraš jer nisi omladinac od 30 godina ili 20, nego si čiča od skoro 50. Uglavnom, sve to je i te kako fizički uticalo i na mene, i na moju suprugu, i na njene roditelje, i na moju majku. Dakle, uopšte nije preterivanje reći povrede na radu. Kad smo se preselili, fizički smo uspeli da se koliko-toliko oporavimo, međutim, ono za šta imam papir je da smo oboje psihički načisto rastureni. Moja supruga pogotovo, jer sam ja u rovu sve vreme. I na antidepresivima i na anksioliticima radim svoj posao i dalje i zbog toga je meni mnogo lakše nego njoj jer ona nije javna ličnost, ona se ne bavi dnevnom politikom, ona više nije na društvenim mrežama i ona se mnogo manje smeje. Prisustvovao sam takvim scenama da sam zaključio da ovo više nije naša zemlja.
Šta je presudilo da imaš takav stav?
Pa ne samo to što su nas drage volje razvalili, i nju koja mi najbitnija osoba u životu, nego što odavde niko nije našao za shodno da nam pomogne na bilo kakav način. Pomogli su nam isključivo stranci, tako da su mi oni bliži nego ljudi iz Srbije. To nije preterivanje, jedino možda taj deo naslova „Tekstovi zbog kojih sam proteran“ nije dovoljno jasan jer oni jesu skretali pažnju naročito kad ih je prenosio Danas i zbog njih sam dobijao naslovne strane u tabloidima, na stotine pretnji zbog teksta o spomeniku Stefanu Nemanji koji je izašao u kompilaciji „
Kovid 19+“, ali stavovi zbog kojih sam proteran, stavovi koje govorim i o kojima sam u ovoj knjizi pisao, ništa od toga, zaista, nije preterivanje, niti je umetnička sloboda. To je, nažalost, čista istina. Takođe, mislim da mi nismo izuzeci, nego smo samo ekstremni primeri. Vidljivi smo, jasno je šta se dešava, a ono što je ključno je da nisam želeo da sedim ovde i da čekam da mi neka Vulinova ili Vučićeva saksija padne na glavu jer je to bila ozbiljna opasnost kad su nas relocirali prvi put. Onda, nisam želeo da ostavim svoju suprugu u Srbiji da istrune nego su stranci opet prepoznali problem i pomogli nam da se sklonimo dok se ne sastavimo koliko toliko.
Kakva je razlika tamo u odnosu na ovde u Vašem slučaju?
Ovo je pakao na zemlji. Jer kada smo preko, funkcionišemo sasvim normalno, kako se ovde vratimo, tako se vrati onaj pakao u glavi.
Koliko te je to što si relociran promenilo ili dalo drugačiju perspektivu na zemlju i grad iz kojih potičeš?
Pošto nam je dijagnoza oboma F43.1, dakle, postraumatski stresni sindrom po dužini sa mlekom, naš psihijatar nam je rekao: „Ne možeš da se lečiš od vijetnamskog sindroma u Vijetnamu“. On je insistirao na tome da moramo da se sklonimo jer nam je rekao da neće nikakvi lekovi moći da nam pomognu ako se pod hitno ne izmestimo iz sredine koja hoće da me ubije. Poslušali smo ga i, zaista, bio je u pravu. Ali mi dolazimo ovamo samo da bismo se videli sa roditeljima i sad je izašla knjiga, i nisam hteo da ostavim svoje novorođenče samo u tih prvih desetak dana nego sam želeo da pokažem i određenu lojalnost prema tome što je Laguna objavila, i da dođem da ispomovišem knjigu, tu, na licu mesta, jer je ovde poprište onoga što se u toj knjizi nalazi.
Kakve su prve reakcije na knjigu?
Jako lepa stvar u ovom dolasku je ta da su čitaoci jako žestoko od prvog dana krenuli da šalju slike sa knjigom, jer to je neki naš običaj koji traje od romana „
E baš vam hvala“, kad su prvi put počeli da šalju slike onog jugoslovenskog grba sa svih strana sveta. Onda su i „
Đubre“ dosta slikali na letovanju, a i sada se već slikaju sa knjigom. Prepoznali su da je ovom i ovakvom društvu takva knjiga jedan od načina borbe, da je to jedna književna mina za naprednjake. Zato što je to spomenik, a spomenici traju, a naročito papirni traju duže i od ljudi, i od interneta i od vlasti, te je knjiga korisna na više načina, i da se setimo kako je bilo i da zaključimo da je i dalje tako, ako ne i gore, i da se budućim generacijama ostavi da imaju jedno oštro i veoma duhovito zapažanje o jednoj odvratnoj epohi koju ćemo da zaboravimo čim se završi jer je ovo velika sramota za nas. A četvrta korist od knjige je što je ona, u ovom trenutku, sredstvo borbe.
Komentarišu li knjigu oni kojima nisi simpatičan?
Vidim po komentarima kojih ne manjka da su se oni pogubili, oni prete. I, znaš, to je jako dobra reklama da ti prete zbog knjige u kojoj su tekstovi zbog kojih su ti pretili.
Kada kažeš da su ti stranci više pomogli nego ljudi odavde, vidiš li u tome neku našu oštećenost izazvanu višegodišnjom torturom, pa da smo zbog toga otupeli i prestali da budemo solidarni ili je nešto drugo u pitanju?
Kriv je i moj dugačak jezik i dosta faktora koji su mogli da mi pomognu na ovaj ili onaj način, a bliski su određenim opozicionim političkim elitama, na koje ja vrlo idem đonom. Ali tako je i sa ostalima. Ne pravim ja razliku, niti to radim za bilo koga. Ja sve to radim zbog sebe i društva, i uvek ukazujem na to kada mi se nešto ne dopada. Drugi, ne. Mi smo prvi, u „Dobar loš zao“, da ne kažem ja, jer Nenad je malo blaži, nagazili opoziciju zato što sedam godina jedna ista ekipa ide iz propasti u propast, te sam im preporučio javno, razgovarajući sa Ponošem, da treba da idu u penziju. Šta će nam takva opozicija. Opozicija koja ne služi za rušenje vlasti, nego da sedi u Skupštini, ubire pare iz budžeta i sebi konstantno pravi PR na protestima, kojima vrlo uspešno gasi energiju. E, sad su se zeznuli zato što su se studenti pojavili, ali hajde da ne idem sada dublje u dnevnu politiku, da se vratim na to što sam kritičan prema svima jer mislim da je to dovelo do tog stava: „E, baš me briga šta se dešava ovom dripcu“. Međunarodni PEN nije mogao da se načudi da ova zemlja ima jednog čoveka koji je relociran zbog opasnosti za svoj život.
Ali i vraćao si se ovamo. Šta se tada dešavalo?
Da, silom prilika sam se vratio u novembru 2023. i bio ovde do juna 2024. Svima sam se javio da sam tu i da bi mi značilo da se pojavim makar negde na nekoj od naših takozvanih nezavisnih televizija jer me javnost štiti. Niko me nije zvao. Niko! Za sve ovo vreme. Da li su oni zabili glave u pesak, da li su pokvareni, da li ih to ne zanima, da li je trebalo šest puta da ih podsećam, ne znam. Sveden sam na podkast emisiju koja ide samo na portalu i na internetu, ne i na televiziji i na kolumnu u Danasu. Mimo toga jedva da imam pristup medijima. Sad sam gostovao na N1 zbog knjige i gostovao sam kod Marka Novičića krajem jula sa Nenadom kad je bio kraj sezone i gostovao sam prošle subote kod njega jer sam sa Markom jako dobro lično, kao i sa Kesićem i oni nemaju problem da me pozovu.
Kako si birao tekstove za knjigu budući da si kazao da si negde preterivao, možda i omašio katkad u proceni. Da li si takve tekstove odbacivao, čime si se rukovodio prilikom izbora?
Samo kvalitetom. Sve što sam pročitao da mi je bilo okej, to sam stavljao u širi izbor. Mislim da je jako lepo videti da si se 2018. ili 2019. zeznuo u nekoj proceni. To je isto zanimljivo i dobro za čitanje, a daje mogućnost čitaocima na uvid to kako izgleda biti kolumnista u takvim vremenima. Vrlo često se pogubiš načisto, vrlo često pišeš ostrašćeno što te odvede u patetiku. Neki tekstovi, koji su mi nekada bili super, sad su mi bili blamatni. Sramota me je bilo toga koliko sam ispoljavao nemoć ogromnom agresijom u tim tekstovima. Ti tekstovi, recimo, nisu ušli u knjigu jer patetiku ne volim. Dakle 110 tekstova je bilo u širem izboru i onda sam odlučio ono što je najpametnije – da to pošaljem Janji Stjepanović koja mi je urednica i da ona odabere po svom izboru pedesetak ili koliko god proceni da treba tekstova. Laguna, kad već objavljuje tako opasnu knjigu, ima pravo da odabere, ali ona se isto rukovodila samo kvalitetom i bila je u fazonu ovo će da budu najbolji politički komentari. Napravili smo super izbor i poređali tekstove hronološki od 2018. do oktobra 2023. godine. Drago mi je i što je od 13 do 14 knjiga koje sam objavio ova prva zbirka političkih komentara, a ja sam u ovom trenutku prevashodno poznat po njima, tako da je jedna zbirka morala da izađe, a nadam se će izaći i zbirka tekstova za Danas, kojih ima već sada 800. Dakle, tu će biti slatkih muka šta izabrati.
Kako vidiš studentsku pobunu i blokadu, a kako poteze predsednika?
Ja nisam video takav studentski protest i takvog obima nikad. Godine 1996/97. prvo nije bilo toliko fakulteta i nije nas bilo toliko. Sad ima 40 fakulteta koji imaju podršku naučno nastavnog veća. Dakle, imamo pobunu kompletne univerzitetske akademske zajednice. To je u ovom režimu neviđeno. Pobuna na koju režim nema odgovor. Koji oni odgovor imaju, da on drži konferenciju za novinare a da mu studenti urlaju pozadi. To je fantastična stvar i cela Srbija je videla to, i kako se on koprca, kako menja boje, lupeta, laže, obećava, daje sve, a onda kad treba da se izađe napolje, pošalje pandure da pendreče studente i zapali u dve limuzine odatle kao zadnja kukavica, što on i jeste. Sjajna je ta akcija 15 minuta „Zastani, Srbijo“, koja bi trebalo da bude svaki dan. Prošlog petka studenti su napravili iznenađenje za sve nas, kada je ova gungula sa tehničkih fakulteta napravila veliku gužvu kod Vuka, da sam tada pomislio – ovo mora da ide svaki dan zato što ih je sad konačno gomila. U Beogradu, u Novom Sadu, u Nišu, podrška dolazi i iz Rijeke. Videćemo kako će to eskalirati. A studenti ne moraju čak da imaju zahteve, dovoljno je da budu u blokadi tako jedinstveni, umreženi i da na takav način pomeraju društvo u boljem smeru.
Možeš li da zamisliš da se ovde, u Beograd i u zemlju, jednom vratiš?
Ne mogu. Dok je ova vlast, i moja porodica i ja smo u opasnosti. I svi su u opasnosti, ali je pitanje kako se ko sa time nosi. Neko ne želi da vidi da je u opasnosti, neko se preda opasnosti, neko se bori na ovaj ili na onaj način. I, evo, mi se borimo na takav način da istovremeno spašavamo sebi živote i zdravlje, a da ja radim i dalje. Jer to je ključna stvar. Ućutati ne smemo i nećemo. To je poenta pobede. Da se izvučeš, da imaš ozbiljnu podršku sa Zapada od mnogih stranih organizacija i od nekih vlada i u tom kontekstu si već bezbedniji. Jer oni ipak znaju da si pod budnim okom stranih organizacija, a ne ovih domaćih, koji su me i pustili niz vodu.
Da li je tebe kao učesnika studentskih protesta 96/97. iznenadila pobuna akademaca i kako vidiš sebe u odnosu na ove mlade?
Kad bukne ovako odjednom, iznenadi čak i nas stare vukove. Ja to stvarno nisam očekivao ali očigledno je da ta deca, u stvari, kakva deca, ljudi, te dame i gospoda, da oni preziru ovaj režim i ovo društvo. Očigledno je da žele najbolje sebi i svojim roditeljima a znaju odakle dolazi problem – sa vrha piramide. I sada neka vrh piramide gleda šta će sa njima da radi. Pretpostavljam da će on da ide sada na neko iscrpljivanje ali bojim se da su studenti mladi i zdravi i da se neće umoriti budući da su i oni upali u jednu vrstu zamke, a to je navučenost na proteste. Kad njima sada ni 15 minuta nije dosta, nego pored toga mora još neka akcijica ispred Predsedništva, to je strava. Oni sede u smenama na fakultetima i okupljaju se brzo. Vidim na Instagramu, može da se prebroji koliko ljudi po fakultetima to sve prati. Sad svako ide u blokadu. Do pre nedelju dana na Instagramu su bile slike samo sa zezanja, a sad su to sve fotke sa protesta. Protest je zaraza, a dobar protest je eliksir i to što imaju profesore na svojoj strani je velika prednost u odnosu na 96/97. kada mi nismo imali naučno nastavno veće na svojoj strani nego tihu podršku jednog dela profesora. I zbog toga valjda sada i mi matori možemo malo da se opustimo. Bez zezanja. Dokle mi matori da vučemo? Ne možemo, gde će čiča da povuče? Nigde (smeh). Ali da veterani protesta iz 96/97. pokušavaju da glume studente 2.0 nije izvodljivo, očigledno. Mi smo statisti u ovom trenutku i ne treba se trtiti i ići tamo među njih osim ako oni ne pozovu. Šta mi imamo da ružimo taj divni pogled. Ja sam došao ispred tehničkih fakulteta, kolima sam napravio blokadu pre neki dan. Izađem da vidim, a ona deca stoje, brate, nadrndana, ispred svih nas, i ti si onda u fazonu: „Okej, čiča u kola“… (smeh).
Jedna od odlika tvog pisanja je da mnogo i brutalno psuješ. Zašto, da li ti je kad psuješ lakše ili je nešto treće u pitanju?
Ne psujem mnogo. U Danasu skoro da ne psujem. Prosto, ja sam Marko Vidojković, Srbijanac, Moravac. Dakle, mi psujemo. To nam je najnormalnije i deo govora i tako se i zezamo. Celo detinjstvo sam slušao i smejao se psovkama koje su sastavni deo govora i objašnjavanja, i duhovitog osvrta na svet oko nas, i , zaista, ja to radim prirodno, a onda se to i oseti. Psovanje radi psovanja je najgori mogući oblik patetike i zbog toga što se vidi da je na silu. Psovke nisu bez veze, deo su našeg jezika i naše tradicije, našeg kulturnog nasleđa, zašto da ne? Pogledaj samo rečnik Kneza Miloša ili Vuka Karadžića. Kroz ceo 19. vek se oslobađanje od Turaka slavilo psovanjem, jer je raji bilo zabranjeno psovati. A onda kada je raja počela da psuje, nije prestala, i to baš ova iz beogradskog pašaluka i niškog malo kasnije. Tako da ne bih to mistifikovao jer sam uvek pisao kao što govorim, a u podkastima govorio kao što govorim.
Autor: Aleksandra Ćuk
Izvor:
Danas