Marko Balcano: Veličanstvena priča o identitetu i pripadnosti

„Umetnost služi da pobudi sumnje i postavi pitanja“, rekao je u intervjuu za Bukmarker italijanski autor Marko Balcano, koji je u svom hit romanu „Ostajem ovde“ postavio ona ključna – ko smo i gde nam je dom.

„Pisao bih čak i kad moje knjige više niko bi čitao zato što je pisanje način na koji postojim u ovom svetu“, rekao je Balcano. Ipak, on ne mora da brine o tome da li će iko čitati njegove knjige, jer se širom sveta broj obožavalaca njegove proze iz godine u godinu povećava. Tu su sada i čitaoci iz Srbije, koji su se sa njegovim stvaralaštvom upoznali preko višestruko nagrađenog romana „Ostajem ovde“, inspirativne priče o građanskoj pobuni, o gubitku i prolaznosti, o identitetu i pripadnosti.

Priča o polupotopljenom zvoniku u Južnom Tirolu za Marka Balcana, nastavnika kome su književnost i pisanje suština života, bila je više od puke istorijske atrakcije. A onda je tome dodao snažnu junakinju Trinu, ženu koja se odupire fašizmu, nacizmu, a kasnije i izgradnji brane koja preti da poplavi selo u kom živi. Uključivši i njenu porodicu i druge stanovnike mesta Kuron, dobio je veličanstvenu priču koja čitaocima opseda misli dugo nakon što je pročitaju.

Šta Vas je toliko zaintrigiralo u priči o polupotopljenom zvoniku i koliko dugo Vas je opsedala?

Pisca više interesuju metafore nego same činjenice. Zvonik mi se tako od samog početka ukazao kao simbol nasilja nad prirodom i zajednicom. Oblast oko Rezijskog jezera bila je bogata privrednom i kulturnom razmenom sve dok je diktatura nije pretvorila u teritoriju opustošenu ratom. To su elementi koji su me podstakli da otkrijem šta je voda odnela u zaborav i tišinu. Istraživanje je trajalo godinu dana, potom sam na tim činjenicama izgradio porodičnu i sentimentalnu romansijersku priču.

Kako je izgledalo istraživanje za ovu priču, a kako Vaše pisanje? Postajete li tada usamljenik?

Proučio sam sve što je bilo moguće, a zatim upoznao malobrojne preživele svedoke tog vremena. Bilo bi nadmeno pomisliti da je za pisanje dovoljna samo mašta. Ona je svakako odlučujući faktor, ali treba spoznati stvarnost, a ako postoji neko ko je tu priču preživeo na sopstvenoj koži, moramo ga strpljivo saslušati. Za mene je pisac, pre svega, osoba koja ume da sasluša priču.

Sve moje knjige nastaju kao neka vrsta prikaza, poput fotografije. To može biti zvonik, lice, predeo, dok se iz narativne snage slike rađa priča. Osamljujem se dok pišem, naravno, ali nikada se nisam osetio usamljeno tokom pisanja. Osećao sam se kao gost i prijatelj svojih predela i likova.

Kako je baš Trina postala narator, odnosno glavna junakinja romana „Ostajem ovde“?

Pokušao sam da roman napišem glasom Trininog muža Eriha, ali sve je izgledalo previše obično. Trina nam svojim svedočenjem pokazuje koliko su žene bile odlučne kada je trebalo izdržati i odbraniti neko mesto, ideju ili vrednost. A takve su ostale do dana današnjeg.

Obeležena ratom i izgradnjom brane, ova knjiga je priča o identitetu i pripadnosti – ko smo i gde nam je dom, ključna su pitanja koja sebi postavljaju svi Vaši junaci. Kako ste došli do odgovora na ta pitanja? Da li ih je podjednako teško dati sebi, kao i svojim junacima?

Odgovor zapravo nisam našao. Verujem da pisca uvek više zanimaju pitanja nego odgovori. Umetnost služi da u nama pobudi sumnje i postavi nam pitanja, jer je sumnja jedini način da se stvori pogled na stvarnost koji će biti manje opterećen uobičajenim stereotipima i standardima. Pitanja koja postavljaju protagonisti romana su ista ona pitanja koja sebi postavljamo, a svaka priča uvek govori i o drugim pričama, a ne isključivo o samoj sebi. Svaki čitalac treba da pronađe odgovore na osnovu vlastite senzibilnosti, ideja i inteligencije. Međutim, odgovori nam se prečesto nameću, a to smatram veoma opasnim.

Jezik igra izuzetno važnu ulogu u Vašem romanu, jer i jezik je deo našeg identiteta. Diktatori su jezik pretvorili u oružje, kaže Trina, koja je verovala u reč kao u sredstvo otpora. Šta je jezik za Vaše junake, koliko im je prepreka, koliko saveznik?

Da, svakako. Jezik u svim mojim romanima ima značajnu ulogu. Jezik je prvi oblik slobode koji posedujemo, i to one iskonske i prirodne. Možemo da naučimo da govorimo i deset jezika, ali ipak samo jedan od njih istinski odražava našu pripadnost, samo jedan od njih je kadar da iskaže stvarni „doživljaj stvari“, kako kaže Pirandelo. Diktatori su se uvek interesovali za jezik i koristili ga da bi opravdali svoja nedela i agresiju, o čemu svedoče i ova naša teška vremena. Cilj im je uvek bio da kontrolišu i onemoguće slobodu jezika, kao apsolutnu i najosobeniju ljudsku slobodu.



Trina priču priča svojoj odbegloj ćerki. Kao otac dvoje dece, razumeli ste njenu patnju i bol, otuda sve te divne slike kojima ste opisivali roditeljski odnos sa detetom, a onda i tugu kada je odlučilo da napusti svoj dom. Kako se Trina i njen muž Erih bore sa svojim bolom? Imaju li uopšte bol i patnja granicu?

Bol je kao i sreća upravo ono najličnije i najsubjektivnije što čovek poseduje. Ne postoje granice niti unapred određeni načini da se radujemo i patimo. Trina i Erih pate na dva potpuno različita načina. Erih nastoji da sakrije i potisne svoj bol, a Trina kasnije otkriva da je on vodio dnevnik u kojem je crtao ćerku i predmete koji su najviše podsećali na nju. Trina pati i istovremeno je ranjena jer veruje da je njena ćerka na neki način namerno izabrala da ode.
 
Ni danas nismo umrli, izgovara jedna Vaša junakinja kako bi ohrabrila ostale. I Trina u jednom trenutku kaže: „Nikad se nisam osetila toliko poraženo da odbacim život“. Da li je dovoljno samo preživeti? Da li je to poruka koju ste hteli da prenesete – da dok smo živi, možemo sve, koliko god nam se činilo da je život težak i nepravedan?

Tim rečima Trina želi da povrati smisao proživljenog, ubeđenje da sve dok opstajemo i saopštavamo sopstvenu istinu, nismo odustali od života i odbacili ga. Po mom mišljenju, događaje iz prošlosti ne treba meriti kroz pobede i poraze. Trina ostaje i bez svog mesta i bez ćerke, ali sve dok govori i drži se na nogama, nije izgubila bitku.

Ovo je i priča o jakim ženama. Šta Vam je pomoglo u razumevanju ženske snage i hrabrosti?

Činjenica je da se danas na svu sreću mnogo govori o jednakosti polova, ali je malo priča o ženama. O onim ženama koje su u tišini svakodnevice zaista ostvarile pomak, bez velike pompe i hvalospeva. Smatram da je važno dati im glas i posvetiti im prostor u sadašnjosti. I verujem da bi to bilo veoma korisno.

Da li Vas je, koliko i na koji način promenilo pisanje ove priče?

Ne, nisam se promenio. Nijedna moja nesigurnost nije nestala niti sam se oslobodio ijedne svoje mane. Moja ironija je ostala ista, kao i pozitivne osobine koje drugi vide kod mene. Poslednjih nekoliko godina pišem lagodnije budući da su knjige ostvarile izvestan uspeh i dobile nagrade, iako bih pisao i bez svega toga, čak i kad moje knjige više niko ne bi čitao, zato što je pisanje način na koji postojim na ovom svetu.

Jednom prilikom ste rekli da je potrebno da stvaramo priče da bismo bolje razumeli stvarnost. Kako je Vama pisanje pomoglo u razumevanju stvarnosti?

Da, književnost funkcioniše na taj čudan način, pomažući nam da stvarnost poimamo preko izmišljenih likova. Čovek ne može da se zadovolji samo sopstvenim iskustvom, već želi da proširi vreme, prostor i znanja, pa stoga priča koja podari sve to zajedno doprinosi boljem shvatanju realnosti i osećanju empatije prema drugim ljudima.

Kako izgleda Vaša svakodnevica otkako ste se okrenuli pisanju? Šta sve može postati priča za knjigu?

Počeo sam da pišem još kao dete, u starim rokovnicima koje su moji roditelji bacali početkom svake nove godine. Moj prvi roman nastao kao porodična priča o dedi, ocu i meni zapravo je zbirka svih tih dnevnika. Dakle, nije se mnogo promenilo otada, osim što sam kao mladić po čitav dan samo pisao, a kada je pisanje postalo moj posao, bilo je neophodno uključiti i putovanja, upoznavanje sa ljudima, pisanje za novine… Verujem da je priča pre svega uživanje, a uživanje je stil: priča koju krasi stil zaslužuje da bude ispričana. A kada se dogodi da nam neka priča, pored toga što nas zabavlja i očarava načinom na koji je napisana, pomogne i da naučimo nešto novo o nepoznatim delovima sveta, onda se ona poistovećuje sa književnošću.

Autor: Maja Šarić
Prevod: Sofija Žmirić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 19
Foto: Balzano78 / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia Commons