Marko Balcano: Odupreti se zlu znači smoći snage da se ne pobegne

„Danas, više nego ikad pre, onaj ko odluči da ostane tamo gde je kako bi pokušao da poboljša to mesto donosi hrabru odluku, odluku koja odudara od uobičajenog načina razmišljanja. Sada kada je lakše odmaći se i otići, onaj ko ostaje tovari na sebe veliko breme i prenosi poruku snage i nade budućim generacijama. Odupreti se zlu znači ne dozvoliti da se ono dešava na naše oči, čak i kada je neprijatelj jači od nas, ali takođe znači smoći snage da se ne pobegne. To nije lako. To je izbor o kome bi moralo više da se govori, ako niko ne sme biti prisiljen da ostane tamo gde ne želi“ – kaže u razgovoru za Danas italijanski pisac Marko Balcano.



Njegov višestruko nagrađivani roman „Ostajem ovde“ preveden je u 20 zemlja. Na srpskom jeziku u prevodu Saše Moderca krajem januara objavila ga je izdavačka kuća Laguna, koja mu je posvetila i junsko izdanje svog tradicionalnog Književnog kluba.

Roman je zasnovan na istinitim događajima iz života nemačke manjine posle pripajanja Južnog Tirola Italiji tokom Musolinijeve vlasti, Drugog svetskog rata i posleratne obnove. Bez obzira na vremensku distancu, sudbine Balcanovih junaka aktuelne su i prepoznatljive i danas, u vreme globalnih procesa, ratnih žarišta širom planete i masovnog izbeglištva jer pokazuju važnost ideje otpora zlu i rešenosti da se opstane na rodom tlu po svaku cenu.

Za Vašu knjigu „Ostajem ovde“ teško je reći da li je istorijski roman, kolektivna drama nemačke manjine posle pripajanja Južnog Tirola Italiji, „ženski roman“, angažovani roman otpora ili sve to zajedno. U jednom intervjuu izjavili ste da je ovaj roman nastao slučajno, kao posledica pogrešnog skretanja na putu koje se završilo u gradiću Kuron u nekadašnjem Južnom Tirolu, sad pokrajini Trentino – Alto Atiđe. Kako je od jedne neplanirane posete mestu potopljenom veštačkim jezerom iz kog viri samo crkveni toranj nastala knjiga sa tolikim kontekstima?

Roman nužno sadrži više od jednog konteksta i, rekao bih, i više od jedne priče, koja je u ovom slučaju priča o potopljenom selu i porodici glavne junakinje Trine. To je roman koji sadrži ove elemente, ali je, pre svega, politički roman o otporu. Razmišljanje o korenima, osećaju pripadništva zajednici i o očuvanju predela, koji kada se jednom naruši, nikad više ne može u potpunosti da se obnovi. Iza svega ovoga stoji Trinin slučaj: roman, naime, mora da nas dirne i privuče ljudskom pričom. Ta ljudska priča mora da bude toliko jaka da probudi zanimanje za ostale kontekste u romanu.

Glavna junakinja je stvarna ličnost. Kako je nastala „Vaša“ Trina, koja u knjizi govori u prvom licu jednostavnim, čvrstim i jasnim jezikom? Koliko je bio rizičan ovakav pristup, svedočenje junakinje iz prve ruke kroz razgovore sa nestalom ćerkom, izgubljenom u stradanjima koje su preživeli Nemci u ovom delu Italije od dolaska Musolinija na vlast i tokom, ali i posle Drugog svetskog rata?

Procenat rizika uvek postoji, ne samo kad se piše. Više me je, međutim, plašio rizik da ovu priču ispričam kroz lik Eriha, Trininog muža, jer bi iz toga proistekla previše tradicionalna priča, sa uobičajenim muškim junakom. Erih ovako poprima mnogo originalniji aspekt i prikazan je u mnogo originalnijem svetlu. Što se tiče Trine, upoznao sam i intervjuisao pet svedoka. Najbolje se sećam Barbare, devedesetpetogodišnje gospođe koja mi je pokazala fotografiju jedne stare seljanke. Selo je već bilo potopljeno, ali njena kuća, ko zna zašto, još nije bila uništena. Ta seljanka, koja se zvala Trina, isto kao junakinja romana, snimljena je kako kleči na stolu i kako se čvrsto drži za prozorsku dasku i koja kao da viče naslov knjige: „Ostajem ovde“. Shvatio sam da hoću junakinju koja ima snažan karakter kao ona. Polazni model je seljanka na fotografiji. Hteo sam, međutim, da Trina bude primer otpora, žena ukorenjena u svojoj zajednici i osećajnosti poput nekog drveta.

Vi ste profesor, Vaša junakinja je učiteljica hrabra da organizuje tajnu mrežu škola na nemačkom jeziku. Imate li nekih dodirnih tačaka, osim pedagoškog rada?

Verujem da je zadatak nastavnika da prenese vrednost koju reč ima kao prvi instrument slobode. Pisac pak treba da pokaže kako samo slobodnim jezikom mogu da se ispričaju priče koje govore o slobodi. Te stvari me povezuju s Trinom ili Trinu povezuju sa mnom, ali ona ima snažniji karakter i upornija je od mene, koji joj prilično zavidim zbog toga.

Nemci u Južnom Tirolu bili su žrtve nasilne italijanizacije, fašizma i nacizma, ali i posleratne obnove i izgradnje – da li je neko o time pisao i pre Vas i da li je tematika ovog romana jedan od razloga njegove popularnosti i u Nemačkoj?

Ne znam i ne zanima me da istražujem koji su razlozi uspeha, samo mi pričinjava ogromno zadovoljstvo što je ova knjiga pronašla tako veliku publiku. Postoje, naravno, drugi autori koji su pisali o tom području i ja sam ih čitao i proučavao pre nego što sam napisao „Ostajem ovde“. Ali potreba da napišem ovu priču nije me napustila ni nakon što sam ih upoznao, osećao sam da želim da napišem nešto drugačije i da to uradim na svoj način.

Koliko se u Italiji danas zna i otvoreno govori o tom periodu istorije i posledicama fašizma ne samo kad je reč o nemačkoj manjini u Južnom Tirolu?

Još premalo. A kad se o nečemu malo govori, to je zato što sećanje još peče i zato što postoji strah da se ne raspiri vatra ispod pepela. Morali bismo da počnemo više da proučavamo te događaje u školi i organizujemo rasprave koje su u većoj meri zasnovane na nauci i dijalogu.

Da li se može reći da i danas svetom u novom formama kruže bauci fašizma, pa i nacizma?

Nažalost, može. Ne treba sve trpati u isti koš, ali se može reći.

Kakva su Vaša iskustva sa pandemijom virusa korona, koja je posebno dramatična bila na severu Italije i koliko je u njoj knjiga bila važna za očuvanje mentalnog i duševnog zdravlja i pisaca i čitalaca?

Umetnost – ne samo pisanje – nudi nam mogućnost da doživimo druga vremena, druge živote i druge svetove. Kad smo mesecima bili zatvoreni u kući, knjiga je predstavljala bekstvo od stvarnosti bez koga bi smo se još više gušili. Nikad nisam verovao u kraj književnosti, filma i umetnosti uopšte zato što su oni povezani sa čovekovom iskonskom željom da izađe iz kaveza sopstvenog položaja i sopstvene sadašnjosti, kao i sa potrebom da se pričaju i slušaju priče.

Autor: Jelena Tasić
Prevod: Laguna
Izvor: Danas