Margaret Atvud: Kako mračna prošlost postaje fiktivna budućnost

Svako ko misli da se za razgovor sa Margaret Atvud može pripremiti čitajući mračnu distopiju „Sluškinjina priča“, grdno se vara. Srdačna, duhovita, radoznala i puna znanja o najrazličitijim temama, slavna kanadska književnica najveći deo svog stvaralaštva naziva spekulativnom prozom. Tvrdi da ne piše naučnu fantastiku, već priče o svetu u kome živimo, transformisanom sadašnjim i prošlim postupcima čovečanstva. Tako je početkom osamdesetih u njenoj glavi nastala totalitarna teokratska država Galad iz „Sluškinjine priče“, ali i užasna pandemija iz trilogije Ludi Adam, završene 2013. godine, koju preživljava samo nekoliko ljudi i genetski modifikovane životinje.

Iako jedno od najcenjenijih imena svetske književne scene, Atvudova je najširoj javnosti postala poznata tek zahvaljujući sjajnoj televizijskoj adaptaciji „Sluškinjine priče“, romana objavljenog sada već davne 1985. godine. Knjiga pod naslovom „Svedočanstva“, dugo odlagani nastavak „Sluškinjine priče“, 2019. godine doneo joj je drugu Bukerovu nagradu.

U romanu „Svedočanstva“ imamo tri žene koje iznose svoje priče, što je postupak koji često humanizuje likove u očima čitalaca. Tetka Lidija veruje da će joj to pomoći, ali ona nije neko kome se može tek tako verovati.

Pa, znate, dovoljno je da pročitate memoare nekih ljudi. (smeh) Svako od nas želi da se predstavi u najboljem mogućem svetlu. Pogledajte samo ispovesti ljudi koji su prebegli iz raznih diktatura, pogotovo onih koji su se nalazili na visokim funkcijama u tim državama. Naravno da su bili saučesnici! Da su otvoreno pružali otpor, odavno ih ne bi bilo. Ne znam da li ste gledali film „Staljinova smrt“, o sovjetskim političarima koji su bili Staljinovi bliski saradnici i saučesnici u njegovim zlodelima. Posle tiraninove smrti svi se bore za mesto na čelu države. Šef policije Lavrentij Berija zna sve o „prljavom vešu“ svojih suparnika i planira da to iskoristi kako bi se dočepao vlasti. Oni znaju da će morati da ga se reše, jer će se u suprotnom on rešiti njih. A onda to i čine.

Ta ideja da tajna policija zna svačije prljave tajne – to je izvor Lidijine moći. To me je podsetilo na Štazi – koliko su se služili tuđim tajnama i ucenom. Jedan deo „Sluškinjine priče“ nastao je u podeljenoj Nemačkoj.

Da, naravno, Štazi mi je poslužio kao jedan od uzora. Dok sam živela u Zapadnom Berlinu, često sam posećivala Istočni Berlin, što sa kanadskim pasošem nije predstavljalo nikakav problem. Putovala sam i u Čehoslovačku i Poljsku. U Istočnoj Nemačkoj se nije moglo razgovarati ni sa kim. Čehoslovaci su bili spremniji za saradnju, ali smo razgovore morali da vodimo u parkovima. Poljska je, sa druge strane, već bila prilično otvorena, jer je tamo Katolička crkva predstavljala veoma jaku opoziciju komunistima. Tamošnje vlasti nisu mogle da pobiju sve katolike; bilo ih je previše. Sada je, kao što znate, ta zemlja napravila oštar zaokret nadesno. To se često dešava u državama gde je smenjeni, do srži korumpirani režim sebe nazivao „levicom“. Nova vlast, naravno, nije ništa bolja. (smeh)

Kada ste 2017. godine pred premijeru Huluove adaptacije „Sluškinjine priče“ komentarisali masovne proteste žena koji su se u to vreme održavali širom Sjedinjenih Država, izjavili ste: „U demokratiji ako vam je još uvek dozvoljeno da organizujete protestne marševe, a da vas pritom ne hapse i ne pucaju...“ – Donald Tramp je ubrzo posle toga dao policiji ovlašćenje da hapsi učesnike protesta i da se pritom služi fizičkom silom.

Od trenutka kada je Tramp došao na mesto predsednika, zbivanja u Vašoj zemlji pratila sam sa velikom zebnjom. Na svu sreću, njegove ideje su naišle na snažan otpor među stanovništvom. Tramp se nije nimalo razlikovao od ostalih nesuđenih diktatora: svi oni ispipavaju da vide dokle mogu da idu – da li će im se neko suprotstaviti. U Sjedinjenim Državama, srećom, još uvek postoje izbori. Nemojte to nikada zaboraviti. Ljudi poput Donalda Trampa vole da stvaraju haos. Kada to postignu, izađu pred narod i kažu: „Ništa ne brinite! Ja ću urediti haos.“ I ni u jednom trenutku im ne pada na pamet da prihvate odgovornost za ono što se dešava.

Kao pisac spekulativne proze zaključke donosite prateći vesti, vraćajući se starim novinskim isečcima i sl. Za vreme pandemije sam prvi put pročitala „Parabolu o sejaču“ Oktavije Batler i znam da je i ona tako pisala. Da li ste se možda poznavale?

Nažalost, nisam imala prilike da je upoznam. Ali ne iznenađuje me da smo imale sličan pristup pisanju, jer je to isto radio i Orvel kada je pisao „1984“. Isto je radio i Jevgenij Zamjatin kada je 1923. pisao roman „Mi“. On je praktično u detalj opisao šta će se dogoditi pod Staljinom. Kada čitate tu knjigu, prolaze vas žmarci. Ali on je pažljivo posmatrao sve što se oko njega dešavalo, a bio je i stari boljševik. Svi pisci spekulativne proze pišu o sadašnjosti i prošlosti, i poručuju vam: ako nastavite putem kojim ste krenuli, evo šta će se najverovatnije dogoditi.



I „Sluškinjina priča“ i „Svedočanstva“ deluju kao istorija – sastoje se od iskaza svedoka.

Tačno. Kako znamo ono što mislimo da znamo? Nedavno sam čitala Bokačov „Dekameron“, koji počinje uvodom u kome je opisana kuga. Pisac vam opisuje stanje u Firenci za vreme te smrtonosne epidemije. Zahvaljujući takvim svedočanstavima mi danas znamo šta se dešavalo u prošlosti. Isti slučaj je i sa dokumentima koje su pojedinci potajno pisali za vreme nacističke Nemačke. Slično sam uradila sa Tetka Lidijom, koja stvara tajni dokument koji planira da sakrije; ako vlasti saznaju za njegov sadržaj, biće uništen.

A verovatno i ona.

Naravno. Bolje je, ipak, da ništa ne otkrivamo i pustimo čitaoce da sami saznaju. Ali ona je spremna na rizik. Kroz istoriju je bilo mnogo onih koji su bili spremni da se izlože takvoj opasnosti. Ruska pesnikinja Ana Ahmatova je, na primer, napisala pesmu „Rekvijem“, koja govori o Staljinovim čistkama. Pošto je znala da će biti likvidirana ako vlasti za to saznaju, zamolila je nekoliko prijatelja da zapamte po jedan deo pesme. Kada je uništila sve pisane verzije, ti ljudi su postali živi čuvari njenih stihova. Po okončanju staljinističke ere prijatelji su se ponovo okupili, svako je izrecitovao svoj deo i pesma je konačno objavljena. „Rekvijem“ je postao nezvanična himna antistaljinističkog pokreta.

U svojim knjigama naglasak obično stavljate na dva obeležja distopije: patrijarhat i klimatsku katastrofu. Može li se između njih povući nekakva veza?

Sve se uvek vrti oko novca. Nedavno sam negde pročitala citat: „Najlakše je obmanuti one koji žele da budu obmanuti.“ Najlakše je verovati da se ništa od ovoga zapravo ne dešava: kovid ne postoji, nema klimatskih promena, nema rasne diskriminacije, nema kleptokratije. To čini život lakšim. Nevolja je, međutim, u tome što to nije istina. Postoje ljudi koji prožive ceo život verujući u laži. Tako im je lakše. Ali nije lakše kada zbog neke od tih laži umrete. Ako okeani umru, umrećemo i mi. Poruka mojih knjiga je jednostavna: rešite te probleme. Ako vam je stalo do čovečanstva. Ako nije, onda samo napred, uništite sve. Ja ionako neću biti tu.

Autor: Kerolin Kelog
Izvor: latimes.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Luis Mora