Marčelo: „Nesećanje je utešno na sto metara i pogubno na maratonu“

U starim animiranim flimovima, opsena kretanja stvarala se time što junak trči u mestu, a pozadina izmiče. Tačno tako se i mi kao društvo „krećemo“: bivamo „ufotošopirani“ na šarene talone koji tobože hrle (brzinom rakete, reče Opsenar) u Bolje Sutra, kaže za Nedeljnik Marko Šelić, pisac i muzičar

Pisac Marko Šelić, u muzičkim krugovima poznat kao Marčelo, nedavno je izdao drugi deo druge knjige serijala „Malterego“, pod naslovom „Higijena nesećanja“.

Kako tebi posle višemesečne „izolacije“ zbog pisanja knjige izgleda povratak u svakodnevicu televizije, štampe, izbora... i opet su izbori. Imaš li osećaj da se vreme kreće?

Ne boravim suviše u stvarnosti koja me smatra suvišnim; kad boravim, to činim mahom da bih je, koliko mogu, skršio, a ne da bih pružio malić i s njom izvodio skeč mir-mir-niko-nije-kriv. Verujem da pisci i inače žive više života, često odjednom, baveći se stvarnim, nestvarnim i svim onim na prevoju. Pri čemu je to skakanje s jedne strane granice na drugu uvek pomalo začudno, jer barijera ima tendenciju da se istanji. Ipak, lekovito je: verujem da i ljudi iz drugih esnafa moraju imati makar kakvo pribežište, neku vrstu lične „sigurne kuće“ gde pune baterije za podnošenje stvarne stvarnosti. A vreme teče, i vreme ističe, poprilično svima i svemu. Stajanje u mestu je iluzija: ako je loše, postaće gore. Otud je pakt s lošim uvek i u svemu jalova taktika.

Jedna tvoja zbirka tekstova zove se „O ljudima, psima i mišima“. Da li bi se sad zvala „O ljudima i miševima“? Otkud tolika pasivnost?

Nazad na ovo o vremenu: u starim animiranim filmovima, opsena kretanja stvarala se time što junak trči u mestu, a pozadina izmiče. Tačno tako se i mi kao društvo „krećemo“: bivamo „ufotošopirani“ na šarene talone koji tobože hrle (brzinom rakete, reče Opsenar) u Bolje Sutra. Ljudi su pasivni zato što im se stvara privid da nisu, da je dovoljno podržati noge koje će trčati za sve nas, da Hercegovačka ili helikopter i nisu tako strašne stvari, te da je sasvim normalno kada predsednik koji prisvaja sve metaforički prisvoji čak i metak koji je nekoga usmrtio (Marić: „Pucanj na Olivera Ivanovića pucanj je i na Srbiju i na tebe lično.“ Predsednik: „Tako je.“) -- dakle, besramlje je stiglo na nivo gde je čak i tuđa smrt predmet osebičenja, gde čak ni žrtve nemaju prava da budu žrtve, nego je svežrtva On. No, kako Atanacković reče primajući NIN-ovu nagradu: „Politika i umetnost su prostor za iskazivanje sumnje, sumnje prema svemu u šta je neophodno sumnjati. A neophodno je sumnjati u sve što se nameće kao nesumnjivo.“ Više me zanimaju ružne istine nego lepi prividi, i sva moja nastojanja imaju cilj da i sebe i druge isključim iz svake sorte „matriksa“, da cupkanje premetnem u trk i da nikad ne pristanem na alibi „ja tu ništa ne mogu“. Ja tu ne mogu mnogo, ali mogu nešto, i to nešto moja je dužnost, kao osobe i kao stvaraoca, neodvojivo. Umetnost, fikcija, stvarnost, sve je teren borbe za istinu.
 
Tvoja knjiga se zove „Higijena nesećanja“. Da li misliš da smo mi sve bolji u tom podržavanju nesećanja, pa se sad sve više javlja da su devedesete bile okej godine?

Jedan od važnijih aspekata „Higijene“ jeste i psihologija, a ta je nauka davno skovala termin „stokholmski sindrom“ za pojavu zbližavanja talaca i otmičara. Eto jednog, ne i jedinog objašnjenja sadašnjice. A tu je i ovo: mi generalno ne postajemo bolji, nego bolji u glumatanju boljeg, na čijem naličju zapravo stoji sve istančanija ispraksanost u pristajanju na loše. Psihologija, avaj, ima pokoju reč i o drugoj pojavi, o potiskivanju. I o tome da se potisnuto pre ili posle izlije. Statistika veli da sto odsto bunara ipak ima dno; sve se jednom prepuni. Nesećanje teži da dokaže suprotno. Nesećanje greši.
 
Ako nema bekstva od sećanja, kako objašnjavaš kolektivnu amneziju?

U romanu pratimo dvostruko potiskivanje: lično (glavni junak) i kolektivno (čitavo društvo). U oba slučaja, saldo je neminovan, ma kako bio odlagan: nesećanje je utešno na sto metara i pogubno na maratonu. Život ima zastavice na svakih sto metara, ali u svojoj srži uvek je maraton. Treba razumeti: ono što se potiskuje uvek je ružno, razarajuće; ono ne postane pasivno kad se proguta, ne vari se, nego teži da progori utrobu. Obračun sa zlom u društvu, sa zlom u nama samima, to je zakonitost, ne opciona stvar, to je zajmodavac koji uvek naplati dug. Hoće li naplata doći s licem sociopate kakav je u mojoj priči Janko Žagar, čovek kadar da očajnike premetne u teroriste, ili pak s licima plemenitih ljudi kadrih da istorijsku plenidbu izvedu bez nasilja -- jedino što se, nadam se, još može birati jeste to. Uzdam se celim bićem u ovo drugo. Ali beskrajno strepim od mogućnosti ovog prvog, na nivou naše zemlje i celog globusa.
 
U propratnom materijalu za novu knjigu stoji i da si „pisac kome se dogodila muzika“. Hoće li ti se ona događati u bliskoj budućnosti? Ili ti je proza postala bolje sredstvo?

Prethodne tri godine proveo sam baveći se isključivo književnošću, trenutno mi proza svakako jeste komfornija zona. Ali, kako moj prijatelj Bazdulj reče o meni, kao autor imam „dvojno državljanstvo“ (premda se dugo čeka da ti tako nešto priznaju) i ove ću godine boraviti u obema svojim otadžbinama, i u prozi i u muzici. S bendom počinjem novu ploču, a pred „Malteregom“ je još jedna, poslednja knjiga. U ovo prvo bojim se da kročim; ovo drugo biće mi teško da napustim. No, uvek će biti novih priča, junaka, pesama, jer samo tako može; kako u romanu reče Leo, ljudi koji se bave pisanjem nalikuju sipi: brane se mastilom. Dok god se od nje razlikuju po tome što imaju kičmu, mastilo nije zalud.
 
Izvor: Nedeljnik