Laguna - Bukmarker - Manuel Vilas: Kad pričaš o svom životu, rizikuješ društveni ugled - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Manuel Vilas: Kad pričaš o svom životu, rizikuješ društveni ugled

Pogledati unatrag i podeliti s drugima svoj životni put pošten je ali i hrabar čin. Ako se osim toga, proživljeno detinjstvo, želje i porodične nesanice nađu u jednom romanu, autor to može da doživi kao ranu. Nešto bola je osetio Manuel Vilas (rođen u Barbastru, 1962) kada se sučelio sa svojom prošlošću u „Ordesi“, svom poslednjem romanu. Ali je pre svega osetio okrepljenje pošto je sa čitaocima podelio neke od svojih najintimnijih sentimenata. Na primer, zahvalnost roditeljima što su mu dali život, kao i životni haos u koji je bio uronjen i sa kojim je morao da se sučeli.

Pisan iz pozicije ranjenosti i emotivnosti, roman predstavlja sentimentalno putovanje kroz njegovu prošlost kako bi se izbavilo sećanje i pokušala rekonstrukcija sadašnjosti, kako objašnjava Manuel Vilas. Ali „Ordesa“ nije samo ličan roman. Ona je takođe hronika Španije u njenim poslednjim decenijama i svojevrsna radiografija srednjeg sloja iz šezdesetih i sedamdesetih godina, koji je mogao da kupi svoj prvi televizor ili automobil seat 600, koji je postao pravi pravcati društveni fenomen. „Ovo je autobiografski roman, ali pre svega fokusiran na život mojih roditelja jer ja sam ovde zahvaljujući njima. Ali ja sam rastao u godinama kada se Španija menjala, otuda i taj sociološki karakter“, komentariše autor.

Posle nekoliko zbirki pesama, priča, knjiga eseja, odlučili ste se na promenu svojih narativa i pojavljujete se pred publikom sa autobiografskim romanom.

Počeo sam da pišem knjigu nekoliko dana posle smrti moje majke, u maju 2014. U knjizi opisujem trenutak kada sam bio devetogodišnji ili desetogodišnji dečak čiji su roditelji bili mladi i pričam o tome kako smo svi mi rasli i živeli. Bavim se jednim od klasičnih ciljeva književnosti: prisećati se tog vremena, tih života kojih više nema. I da sa zapisanim sećanjem pokušam da doprinesem tome da dotični svet ne nestane.

Zašto ste to uradili?

Smrt moje majke mi je priredila emocionalni uragan. Osetio sam se kao siroče, što sam video da se događa svima. Kad čovek izgubi oca i majku, nastaje užasno osećanje da je siroče. A pošto sam pisac, razrešio sam tu anksioznost pišući. Neko pribegne konsultaciji sa psihijatrom ili psihologom. Ja sam odlučio da pišem. Stoga verujem da u „Ordesi“ ima nečeg terapeutskog.

Čuvate sećanja i pričate ih čitaocu. Možda ste time pokušali da malo uredite svoj život?

Kada sam počeo da pišem roman, bio sam vrlo dirnut. Ne samo zbog mojih roditelja, nego zato što sam proživljavao vrlo složene lične okolnosti. Zahvaljujući svemu tome, pribegao sam pisanju gotovo katarzično.

Susret sa prošlošću


Ko god se upusti u čitanje „Ordese“, primećuje nespokoj Manuela Vilasa. Gubitak roditelja, razvod, problemi sa alkoholom, odnos sa decom… Da li vam je bilo potrebno da se sretnete sa samim sobom?

Postigao sam da razgovaram sa svojom prošlošću, a sećanje je način potrage za samim sobom. Eksploatišući svoju prošlost, tragao sam za svojim identitetom. Sećanje treba vežbati i našavši se sa prošlošću, uspeo sam da oprostim sebi, da oprostim greške koje sam počinio u svom životu. Mislim da je zdravo priznati greške i pričati o njima, koliko god da se u društvu u kojem živimo čini da takav vid ispovesti uznemiruje.

Nije li teško suočiti se sa svim tim epizodama iz sopstvenog života?

Imalo je to svoj bolan deo ali je s druge strane vežbanje sećanja bilo nešto divno. Bilo je sećanja na moje roditelje koja su kad sam ih stavio na papir postala intenzivnija. Toliko, da sam imao utisak da se vraćam prošlosti i da smo ponovo zajedno. Taj divni utisak je postajao bolan dok sam uviđao da je sve to iluzija. Ali nama ljudskim bićima iluzija je neophodna kako bismo živeli i niko ne može da odustane od sećanja na svoju porodicu. Većina nas u srcu nosi sećanje na svoje roditelje te je jedino što sam učinio bilo da ga izvučem iz svog srca i prenesem ga u knjigu.

Iako je ovo roman, ne jednom ste komentarisali da u onom što ste napisali nema fikcije. Ono što je važno u knjizi jesu vaš, i život vaše porodice.

Bio sam apsolutno pošten prema onome što se desilo. Kao i u svakoj drugoj porodici, bilo je loših, složenih trenutaka, razdoblja ćutanja i nerazumevanja. I o svemu tome sam pričao. U pitanju je izveštaj proživljenog života.

Sa tim proživljenim životom kako sami kažete, i spasavanjem sećanja kojim ste se bavili tokom tri godine, da li biste voleli da je vaš odnos sa roditeljima bio drugačiji?

Nisam pokušavao da sudim, ni da cenzurišem, ni da tražim račun. Pisao sam voljan da razumem ono što se dogodilo i da se, iznad svega, zahvalim na činjenici da su me majka i otac doveli u ovaj svet. Ima nečeg univerzalnog za sva ljudska bića a to je da smo svi mi nečija deca. Dolazimo na ovaj svet jer je dvoje ljudskih bića tako odlučilo. A ponekad zaboravimo na to jer se više bavimo društvenim položajem, načinom života, rada i tako dalje. Izgleda da živimo okruženi urgentnim stvarima i da nismo navikli da vrednujemo to odakle smo došli ni da se toga sećamo. Postojala je volja dveju osoba da me dovedu u ovaj svet i moram da im budem zahvalan što su mi dali život, jer život je diván.

Otkrivate mnoge trenutke sopstvenog života. Niste li u nekom trenutku osetili stid što se tako otvoreno izlažete?

Malo jesam, ali pričati to na ovaj način ima veze sa osećanjem slobode i vežbe istraživanja istine. Kad pričaš o svom životu, rizikuješ društveni ugled. Donedavno je bilo teško napisati autobiografsku knjigu u Španiji, možda i zbog socioloških i religijskih razloga. Ranije nisi mogao da izložiš svoj život, već samo da se ispovediš svešteniku. Sad to možeš da činiš, ili bar ja tako verujem, jer sam u jednoj slobodnoj zemlji. A ispitivati lične slobode mi se učinilo veoma važnim.

Generacijska priča


Zaokružujete odnos roditelja i dece jer u romanu govorite o svojim roditeljima ali i o svojoj deci. Zbog čega?

Jer sam i jedno, i drugo. Bilo mi je potrebno da opišem taj krug u kojoj se krećemo mi koji smo nečija deca a zatim postajemo roditelji. To je kružni prostor jer postoji večiti povratak na isto. Na primer, nesporazume koje sam imao sa svojim roditeljima, posle sam imao sa svojom decom. To je dugi životni lanac i kada si dete, vidiš stvari koje posle ne primećuješ kao roditelj.

Da li je vaše dvoje dece čitalo knjigu?

Nisu je čitali jer nisu želeli.

A vi? Ne mislim na prva čitanja, nego na ona od sada, kada je knjiga u knjižarama?

Jesam je uzeo u nekom trenutku i pročitao poneko poglavlje. To je knjiga o istini, pisana iz ljubavi.

Da li su vam prijatelji ili čitaoci u razgovorima neki put rekli da li osećaju poistovećenje sa onim što se dešavalo u vašoj porodici?

Nekoliko puta i zapanjuje me taj nivo podudarnosti. To je knjiga pisana kada sam imao pedeset godina, kada sam uvideo da imam više prošlosti nego budućnosti. Nikada nisam ni pomislio da bi moja porodica mogla da bude reprezentativna i u čemu.

Zašto pojedine osobe na kraju osete poistovećenje, zbog generacijskog pitanja?

Biram da pišem o kraju šezdesetih, a pre svega o početku sedamdesetih godina. Tada sam imao deset godina i nosim sećanja na mnoge osobe. Prisećajući se svog detinjstva, prisećam se i tadašnje Španije. Meni je urezano u glavu kakva je bila ta Španija, a biće da je i drugim osobama urezano. Bila je to država sa srednjim slojem nastalim šezdesetih, koji će kasnije biti oslonac prelaska u demokratiju. U trenutku u kojem su Španci počeli da kupuju seat 600, prvi svoj frižider, prvi svoj televizor, nastajale su suštinske osnove buduće demokratije u Španiji.

Duž romana, u nekoliko navrata, ističete svoje društveno poreklo.

Ko potiče iz porodice koja je ekonomski propatila odlično zna o čemu govorim. Moja porodica je dolazila iz duge noći posleratnog razdoblja, dolazili su iz gladi, tišine, tmine, straha, užasa. Odjednom, šezdesete su bile kao da je čovek ugledao svetlo, bilo je radosti jer su ljudi počeli da rade dobro plaćene poslove. Šteta je što se sve što je postignuto, raspršuje.

Šta želite da kažete?

Da je srednja klasa izgubila artikulisanost, da će Španija biti država bogatih i siromašnih, da se vraćamo u četrdesete godine. Sada je mladež u škripcu. U nedavnoj istoriji Španije, roditelji su se žrtvovali jer su znali da će njihova deca bolje živeti od njih. Ja sam živeo bolje nego moji roditelji i imao sam mnogo više prilika nego oni. Mogao sam da učim sopstvenim snagama. A taj poredak materijalnog prosperiteta nestao je u Španiji 2008-2009. sa dolaskom krize. Španci gledaju kako će njihova deca živeti gore od njih. To je katastrofa iz koje nismo izašli.

Smatrate li sebe osobom osetljivom zbog svesti o društvenoj klasi?

Nezaštićenost srednjeg sloja je katastrofalna. Sve mi je jedno, jedna ili druga politička partija jer bi morala da bude presek ma koje političke ideologije. Ali interesa očigledno nema. Politička nestabilnost u Španiji potiče iz maltretiranja srednjeg sloja. Vrlo sam osetljiv na to i mnogo me nervira što vidim da smo u jednoj političkoj igri u kojoj niko ne radi ništa. Izvući tu srednju klasu morao bi da bude cilj političkog približavanja.

Bili ste srednjoškolski profesor. Šta Vas je navelo da napustite svoj posao posle dvadeset godina?

Napravio sam vrlo jednostavnu računicu. Ako se sa pedeset godina ne posvetim pisanju, neću to učiniti nikad. Sada imam pedeset šest godina i pisac sam. Rizikovao sam u državi u kojoj profesionalizovanje pisaca ponekad deluje apsurdno. Ali ukoliko jedna država nema profesionalne pisce, ona nema ništa. Ja sam se opkladio na književnost i, samim tim, bio spreman na krajnje siromaštvo. Brine me što ova država traga za stilom funkcionerskog sloja i sve što čine jeste da ekonomski onemogućuju samostalce. Ako se ne generišu ni bogatstvo, ni kultura, gradi se jedna država u kojoj nema refleksija ni kapaciteta za analizu.

Priča o vašem životu i onom vaše porodice, kao i o društvu, dolazi čitaocima na jednom vrlo poetičnom jeziku. Zbog nekog posebnog razloga?

To je knjiga puna sete, ljubavi i tuge, a sva su ta osećanja vrlo bliska poeziji. Želeo sam da se pokažu kao poetična jer je takav i život. I voleo bih da ljudi promišljaju odnos sa svojim roditeljima i vraćaju mu se. A ako su im živi, da pričaju s njima.

Autor: Kristina Altuna
Izvor: Dnevnik Navare
Prevod: Igor Marojević
Foto: José M. Ciordia / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia Commons


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nova akcija kompanije visa i izdavačke kuće laguna uz kupovinu, knjiga na poklon laguna knjige Nova akcija kompanije Visa i izdavačke kuće Laguna – uz kupovinu, knjiga na poklon
03.12.2021.
Kompanija Visa i izdavačka kuća Laguna nastavljaju dugogodišnju uspešnu saradnju još jednom lepom akcijom. Zajedno smo organizovali odlične popuste na štampane (Laguna) i elektronske (Eden) knj...
više
noćni šaptač i poljupci za doručak laguna knjige Noćni šaptač i poljupci za doručak
03.12.2021.
Simbolika noći je veoma rasprostranjena u književnosti. Često se koristi da prikaže smrt i užas, dok u Bibliji noć predstavlja nedostatak vere u Boga. Tokom noći kada je mračno, atmosfera često može...
više
ljubenović gostovao u novosadskom dečjem kulturnom centru laguna knjige Ljubenović gostovao u novosadskom Dečjem kulturnom centru
03.12.2021.
Bojan Ljubenović bio je u utorak 2. decembra gost novosadskog Dečjeg kulturnog centra, gde je učenicima prvog razreda OŠ „Žarko Zrenjanin“ predstavio svoje knjige za decu. Teme druženja pisca i...
više
o točku vremena epizoda 5 laguna knjige O „Točku vremena“ – epizoda 5
03.12.2021.
Nakon eksplozivne četvrte epizode serije „Točak vremena“ koja nas je ostavila sa više pitanja nego odgovora, i pete epizode koja će biti objavljena danas, dužnost nam je da uspostavimo balans i pružim...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.