Malin Sten: Koliko daleko biste otišli da zaštitite one koje volite

Švedska autorka kriminalističkih romana Malin Sten bila je gošća prvog Trilerfesta , koji je održan u Domu omladine od 16. do 18. maja, a ovom prilikom bilo je reči o njenim romanima u izdanju Lagune i u prevodu Igora Solunca – „Srećna Nova godina“ i „Zauvek srećni“. To su pripovesti o porodičnim ljudima, koji bez predumišljaja i sticajem okolnosti počine zločin, ali onda teže da ga prikriju, želeći da stvari održe u nekoj vrsti normale. U romanu „Srećna Nova godina“ nekoliko porodica i dugogodišnjih prijatelja po tradiciji pravi novogodišnje zabave, a svoje tinejdžere ostavlja da organizuju žurku, sa koje nestaje problematična devojka. U romanu „Zauvek srećni“ prošlost u velikom stilu vraća davni zločin, a strada onaj koji više nije mogao da ćuti. Malin Sten živi u predgrađu Malmea, a karijeru pisca za mlade zamenila je zanimanjem autorke kriminalističkih romana. Povodom posete Beogradu za Politiku je dala intervju koji sledi.



Porodice koje prikazujete sve su samo ne srećne. Da li je ironija u pridevu „srećan“ pogodna za ono što želite da kažete?

Naslov „Srećna Nova godina“ od početka bio je radni naslov, ali smo ga kasnije usvojili. Malo je drugačiji od uobičajenog naslova za jedan kriminalistički roman, tako da se na taj način i izdvaja u masi sličnih knjiga. Mislim da su ovakvi naslovi dobri u kombinaciji sa koricama na kojima su prikazane polomljene čaše na tamnoj pozadini.

Nije tako neuobičajeno ni u životu da se loše stvari dešavaju tokom praznika, onda kada ih najmanje očekujemo?

Nije neuobičajeno, slavlje i nada koju ono pobuđuje, u spoju sa tragičnim događajima, doprinose dramatičnosti. Nešto loše desilo se dok su svi bili lepi i doterani, sa šampanjcem u rukama, kada bi trebalo da budu srećni. A onda se sve menja. U Švedskoj stopa kriminala nije visoka, mada, kao i u svakoj zemlji, postoje obračuni unutar bandi, to je društvo unutar društva. Ali švedska svakodnevica je uglavnom mirna, ja pišem o običnim ljudima koji se zatiču u nesvakidašnjim situacijama. Oni nisu hladnokrvne ubice, pre bi se moglo reći da greše iz očaja, u stresu donose loše odluke.

Zašto ne pišete o serijskim ubicama, sadističkim ubicama?

Ne zanimaju me serijske ubice, zanimljivije mi je da pišem o junacima sa kojima čitalac može da se poistoveti, da pomisli šta bi on učinio da se nađe u sličnoj situaciji. Svako od mojih junaka može da bude neko od nas, mislim da nam je blisko da čitamo o običnim ljudima i da im uđemo pod kožu. Mislim da su takvi zločini iz nehata na neki način i strašniji zbog toga što su nam tako blizu. Serijske ubice postoje i zastrašujući su, ali su nam daleki.



Opisujete roditelje koji iz ljubavi zataškavaju zločine svoje dece. Da li je to prirodno ili opravdano?

Ne mislim da je opravdano, ali je možda prirodno, zbog toga što roditelj želi da zaštiti dete na sve moguće načine. Mislim da je važno pitanje za kriminalističke romane: „Šta biste sve uradili i koliko daleko biste otišli da zaštitite one koje volite?“ To je važan motiv i u mojim romanima.

Da li ste zbog toga napisali da su mnogi od nas možda sreli majku zaštitnicu, poput Anike iz romana „Zauvek srećni“?

Da, ima tu i humora. Ja sam bila mama koja je navijala na fudbalskim utakmicama svoga sina, kao Anika. Mada je više očeva koji, kao Anika, viču pored fudbalskog terena, koji teraju svoje sinove da bolje igraju. Tako da se Anika ponaša više kao muškarac, tata-navijač u fudbalu.

Prikazujete višenacionalnu sredinu u Švedskoj, tu ima i srpskih imena...

Moji romani odigravaju se u Malmeu, gde i živim, a to je multikulturalan grad. Želela sam to da pokažem. Posebno mladi ljudi u Malmeu imaju prijatelje koji su odasvud, iz Srbije, Albanije... Moj sin se u fudbalskom timu družio sa decom drugačijeg porekla, ali svi su govorili švedski.



Iz poglavlja u poglavlje dajete perspektive više junaka koji učestvuju u pripovesti. Da li Vam je važna ta mnogostruka tačka gledišta?

Da, to mi je čak i zabavno, zato što volim da „uskačem“ u različite junake, da osetim njihove misli i osećanja, a mislim da dok pišete kriminalistički roman, to je dobar način da se poigrate sa čitaocem, zbog toga što on ne zna kome da veruje u toj umnoženoj perspektivi. Neki pripovedači nisu pouzdani i do kraja se ne zna čija je perspektiva istinita. Ali želim da istaknem i to da mi zapravo i imamo različito shvatanje određenih događaja, da drugačije gledamo na neku situaciju. Lako je pomisliti da je samo naše viđenje ispravno.

U Vašim romanima prošlost je važna vremenska odrednica, ona se uvek vraća da promeni sadašnjost, iako je skrivana. Da li istina iz prošlosti uvek pobedi?

Da nije tako, ne bi ni bilo romana, zato što istina kreira sve događaje i dramu. Teško je zaboraviti. Nisam nikada bila u situacijama u kojima su moji junaci, ali mislim da je teško dugo čuvati nešto, neka teška osećanja u sebi. Sve mora da ispliva na površinu. Nikada ne opisujem neke događaje ili ličnosti koje poznajem, ali iz stvarnosti kupim detalje i onda stvaram sliku. Možda na početku na umu imam jednu osobu, ali ona tokom pisanja postaje neko drugi. Sada pišem priču koja takođe polazi od nečega što se desilo u prošlosti i što biva otkriveno u sadašnjosti. Reč je o muzičkoj grupi, i sama sam svirala u bendu kad sam bila mlađa, a u romanu je to bend koji je devedesetih godina 20. veka svirao na jednom festivalu kada je njegova pevačica nestala. Trideset godina kasnije postavlja se ponovo pitanje šta se desilo sa njom, u dve paralelne vremenske linije. Mislim da je realnost nekada mnogo luđa od fikcije, pročitam nešto u novinama ili vidim na televiziji i pomislim: „Ovo nije moguće.“ Stvarnost je mnogo mračnija i strašnija nego što možemo da zamislimo.
 
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika