Majkl Šejbon: „Posle dve godina rada na ovom romanu, osećao sam se kao potpuni promašaj“

Majkl Šejbon, autor je romana „Avanture Kavalijera i Kleja“ za koji je dobio Pulicerovu nagradu, i romana „Čudesni momci“ prema kome je snimljen film sa Majklom Daglasom u glavnoj ulozi. Radnja njegovog osmog romana „Telegrafska avenija“ smeštena je u prodavnici korišćenih ploča u Berkliju, Kaliforniji, gde Šejbon živi sa svojom ženom, spisateljicom Ajalet Valdmen, i četvoro dece.



Koliko dugo ste radili na ovoj knjizi?

Pisanje romana je trajalo skoro pet godina, ali sam ideju za njega imao mnogo ranije. Počelo je 1999. godine kao predlog za pilot epizode za PNT mrežu. Pošto je projekat propao, sklonio sam ideju u stranu. Ali budući da je radnja priče smeštena u moje susedstvo stalno sam nailazio na detalje koje bih rado ubacio u priču.

Šta se desilo?

Nakon što sam počeo da ga pišem, posvetio sam mu jedno dve godine a onda sam se potpuno zaglavio. Osećao sam se promašeno. Hteo sam da odustanem od njega, ali me je žena odgovorila. Rekla je da joj je jako stalo do tih likova i želela je da sazna šta će se desiti sa njima. Počeo sam sve ispočetka, zadržao sam juanke, smišljajući potpuno novu priču. Iz prethodne verzije rukopisa zadržao sam samo porođaj koji je pošao po zlu.

Već ste imali slično iskustvo...

Moram reći da se to sada dešava sa svakom knjigom. U potpunosti sam odustao od svog drugog romana. Dok sam pisao „Kavalijera i Kleja“, imao sam nekoliko momenata kada nisam imao predstavu kako da nastavim. Isto je bilo sa „Jevrejskom policijskom stanicom“. Očigledno mi pisanje ne ide od ruke.

Ali ne odustajete.

Uglavnom zahvaljujući mojoj ženi; njena uloga je da me šiba dok ne zapnem, i potrudi se da ne odustajem dok ne prebrodim naporne delove. Lekcija koju sam naučio je kada jednom probiješ blokadu, stekneš jasnu viziju onoga što radiš.

Koliko ste istraživali za ovu knjigu, budući da je priča smeštena u vaš komšiluk?

Istraživanje za ovu knjigu mi je bilo najlakše do sada. Samo izađem iz svoje kuće, i već sam utonuo u istraživanje. Druge knjige, sa izuzetkom „Čudesnih dečaka“, bile su smeštene u prošlost, ili u neku alternativnu verziju sadašnjosti. Morao sam da istražim i najobičnije stvari, kao što je recimo komunikacija sa drugom osobom. Tako nešto za „Telegrafsku aveniju“ nije bilo potrebno. Jedino istraživanje kojim sam se bavio bilo je vezano za muziku... Kažem „istraživanje“, a zapravo sam samo kupovao ploče i slušao ih.

Kako izgleda vaš uobičajen dan kada pišete?

Radim noću. Počinjem negde oko 10 sati, i pišem do 2-3 ujutru. Tako radim pet dana u nedelji. U Berkliju imam kancelariju iza naše kuće koju delim sa ženom, koja više radi preko dana. Oduvek sam tako funkcionisao: noću je sve tiše, lakše se fokusiram, i reči dolaze mnogo lakše.

Koja je poslednja dobra knjiga koju ste pročitali?

Nedavno sam otkrio romane Edvarda St. Obina, serijal od pet knjiga koji počinju sa „Never Mind“. Seo sam i pročitao ih kao jednu knjigu, i oduševio sam se. Uvek je uzbudljivo kada u fikciji naiđete na protok vremena koji deluje autentično.

Morate li da pazite šta čitate da ne biste pali pod uticaj drugog pisca?

Ne, ne brinem o tome previše. Ako, recimo, provedem ceo dan čitajuću „Mobi Dika“, i potom sednem da pišem, može da mi se desi da osetim eho Išmailovog glasa u glavi. Ne doživljavam to kao da mi je korov zarazio celu baštu pa moram da ga uništim. Ako mali pupoljak Melvilove proze zaluta u neki od mojih pasusa, uglavnom mu se divim.

Da li vam nove ideje lako dolaze?

Ideje su lak deo cele priče. Veći deo vremena provodim terajući ih od sebe kako bih mogao da se fokusiram na završavanje onoga što u tom trenutku pišem. Često mi se dešava da se pojavi sirena zavodnica nudeći mi ideju za mnogo kraći, jednostavniji, vitkiji roman koji bih u teoriji mogao brže da završim, ali jako je opasno prepustiti joj se.

Tokom godina radili ste i u Holivudu. Pisali ste scenario za film „Džon Karter“. Da li vam takav posao odgovara?

Trenutno pravim pauzu od pisanja scenarija. Bio sam jako razočaran onim što se desilo sa „Džonom Karterom“ – film uopšte nije tretiran pravedno. Mislim da smo stvorili dobar film, ali bio je osuđen na propast i pre nego što je bilo ko stigao da ga pogleda. A verujem da je publika koja ga je ipak pogledala, zaista uživala u njemu.

Spremate li nam neki novi roman?

Imam ideje za priče s kojima sam već počeo da se igram. U početku mi uvek deluju da će biti vitki, elegantni romani, koje ću lagano napisati. Ali nikada ne bude tako.

Autor: Kilijan Foks
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandar Mandić
Foto: Charlie Reiman / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons