Majkl Gejl o romanu „Svi ti usamljeni ljudi“: Verujem u snagu dobre priče

Intervju sa Majkom Gejlom vođen je povodom njegovog romana „Svi ti usamljeni ljudi“, koji govori o čoveku koji je emigrirao sa Jamajke u Veliku Britaniju i koji ponovo otkriva svet kome je okrenuo leđa.

Iskoristili ste imigrantsku prošlost svojih roditelja kao osnovu za Hjubertovu priču. Šta nam možete reći o iskustvu svojih roditelja?

Za razliku od Hjuberta, koji je stigao brodom iz oblasti Antila krajem pedesetih godina prošlog veka, moji roditelji su stigli deceniju kasnije avionom. I Hjubertova generacija i generacija mojih roditelja došla je u Ujedinjeno Kraljevstvo nakon što ih je vlada pozvala da to učine zbog nedostatka radne snage u posleratnim godinama. Međutim, umesto dobrodošlice, na svakom koraku su se susretali sa rasizmom i predrasudama, nekada otvorenijim, nekada suptilnijim, što je za njih bio pravi šok. Ispostavilo se da ih matična zemlja, o kojoj su učili u školi, nije baš srdačno dočekala.

Šta Vas je navelo da napišete priču o jednoj usamljenoj osobi?

Kaže se da je „usamljenost zarazna“, pa sam želeo da ovaj fenomen razmotrim iz ugla jednog junaka. Jedno od pitanja koje me je stvarno zanimalo bilo je kako usamljeni ljudi zapravo postaju usamljeni. Da li su rođeni takvi ili su takvi postali? Dok pratimo Hjubertov život, vidimo kako napušta svoju porodicu na Jamajci, seli se u različite zemlje, upoznaje Džojs, osniva novu porodicu, a zatim je postepeno gubi i život mu postaje prazan. Na neki način, nema ničeg neobičnog u Hjubertovoj priči, ali je u isto vreme potpuno i totalno srceparajuća – tragedija koja je svojstvena ljudskom biću. Dakle, pretpostavljam da je jedno od centralnih pitanja knjige da li ćete se pomiriti sa činjenicom da bi jednoga dana vaš život mogao biti prazan ili ćete pokušati da ga ispunite novim prijateljima i „porodicom“...

Šta za Vas znači zajednica prijatelja i porodice?

Mislim da se porodica i zajednica svode na ispunjavanje osnovne ljudske potrebe za pripadanjem. Na nivou porodice radi se o zadovoljavanju potreba i brizi o članovima porodice, kao i o zajedničkom provođenju vremena. Na nivou zajednice mislim da je bitna šira povezanost, van domaćinstva, bilo da je zasnovana na lokaciji, ubeđenjima ili sličnostima. Poenta je u tome da pazimo jedni na druge i brinemo o tome šta se drugima dešava.

U današnje vreme rasna pitanja su jako važna. Šta se promenilo od vremena kada su Vaši roditelji emigrirali sa Jamajke i šta još treba da se poboljša?

Nema sumnje da su se stvari nesumnjivo poboljšale, ali to ne znači da su savršene. Moja mama je pričala o tome kako su ljudi, kada je prvi put došla ovde, ponekad prelazili na drugu stranu ulice kako bi je izbegli. Činjenica da takva vrsta očiglednog rasizma sada više nije društveno prihvatljiva ne znači da rasizam više ne postoji. Često je prikriven, postaje suptilniji, podmukliji. Potrebno nam je više raznolikosti u vlasti. Moja deca moraju da vide ljude koji liče na njih u svim krugovima života, počevši od samog vrha pa sve do dna; moraju da osete da ih neće diskriminisati zbog boje kože ili zbog načina na koji govore.

Osmislili ste sjajne likove, i svi su zaista specifični. Odakle Vam je došla inspiracija za ove ustinu stvarne i opipljive likove?

Oduvek sam voleo da posmatram ljude. Najviše volim da provedem nekoliko sati u kafiću pretvarajući se da radim, dok zapravo posmatram šta se oko mene dešava i onda iz cele te gungule biram šta mi tog trenutka odgovara! Ima tu glasnih ljudi, tihih, ljudi koji vole da pričaju viceve ​​i onih koji su pomalo rezervisani. Odista divno kod ljudi jeste to što smo toliko različiti! Dok pišem, često naglas čitam ono što sam napisao, naročito dijaloge. Na taj način mogu da proverim da li sve zvuči prirodno, onako kako bi neki čovek mogao to u stvarnosti da izgovori.

Da li postoji neki lik iz romana sa kojim se najviše poistovećujete i zašto?

Mislim da bi to morao da bude Hjubert. On me delimično podseća na mog oca, ali i na stariju verziju mene za koju se bojim da me čeka u budućnosti. Sviđa mi se činjenica da, iako je u svojim osamdesetim, Hjubert ima stila i još uvek se ponosi svojim izgledom. Oba moja roditelja veoma liče na njega, a bojim se da sam i ja takav!

Šta se nadate da će Vaši čitaoci izvući kao pouku romana „Svi ti usamljeni ljudi“?

Pre svega ideju da obični ljudi mogu da postignu izvanredna dela kada se na to odluče. Mislim da bi ljudi trebalo da prestanu da se isuviše često osećaju nemoćnim ili da pretpostavljaju da je jedina promena do koje može doći ona koja dolazi odozgo. „Svi ti usamljeni ljudi“ poručuju da, kada se udružimo sa zajedničkim ciljem, možemo da dovedemo do promena. Takođe mi se dopada ideja o visoko postavljenim ciljevima. Mislim da je dobro postaviti nerealne ciljeve, da se cilja do zvezda. Prečesto se ograničavamo na ono što verujemo da je moguće, što može da nam zakloni one stvarne mogućnosti koje se nalaze pred nama.

Da li ste obavili neka istraživanja kako biste bili sigurni da su poglavlja koja govore o prošlosti istorijski tačna?

Obavio sam iscrpna istraživanja i došao do zaista divnih izvora. Na primer, na Jutjubu sam našao neke divne stare dokumentarne zapise, koji su mi pomogli da u glavi stvorim sliku Antila i Ujedinjenog Kraljevstva iz pedesetih godina prošlog veka i kasnije.



Pre ovog romana napisali ste nekoliko knjiga. Da li se Vaš proces pisanja menja iz knjige u knjigu?

Apsolutno. Mada ne bih rekao da se menja toliko koliko se prilagođava! „Svi ti usamljeni ljudi“ je zapravo moja sedamnaesta knjiga i svaka koju napišem predstavlja proces u okviru kog učim. Voleo bih da kažem da postaje lakše, ali lagao bih kada bih to rekao! Svaku priču koju napišem tretiram kao novi izazov. Mrska mi je i sama pomisao na to da izbacujem jednu te istu knjigu. Moji čitaoci zaslužuju više od toga, a i mene bi to sasvim smorilo!

Kada ste shvatili da želite da postanete pisac?

Voleo sam knjige još kada sam bio mali, a odlasci u biblioteku su predstavljali vrhunac moje nedelje. Sećam se da sam prilikom jedne od tih poseta uzeo knjigu pod nazivom Just William koju je napisao Ričmal Krompton. Radilo se o školarcu zvanom Vilijam koji se „bez vlastite krivice“ stalno nalazio u svakojakim nevoljama. Toliko sam uživao u toj knjizi da je prva stvar koju sam uradio nakon što sam pročitao poslednju stranicu bilo da pozajmim staru tatinu pisaću mašinu i pokušam da napišem svoju verziju ove knjige pod nazivom Just Michael!

Čime volite da se bavite pored pisanja?

Posle jutra provedenog u pisanju, volim da radim bilo šta što ne podrazumeva buljenje u ekran! Prvo obično izlazim napolje i izvodim svog psa u šetnju. Imam hrta koji voli da bude napolju, pa me tera da ga izvedem napolje, bilo da je sunce, kiša ili sneg. Obično ponesem slušalice i slušam audio-knjigu, a ponekad ih ostavim kod kuće i umesto toga osluškujem vlastite misli! Osim toga, uživam u čitanju (obično čitam dve ili tri knjige paralelno), idem u teretanu (uglavnom zato što je to odlično mesto za slušanje audio-knjiga ili podkasta i održavanje kakve-takve forme!), i volim da pogledam dobru dramu na TV-u (od onih koje sam nedavno pogledao svideli su mi se „Dobra borba“, „Ozark“ i „Na dužnosti“).

Šta želite da svi Vaši čitaoci znaju o Vama?

Da volim spisateljski poziv i da mi je stalo do onoga što radim. Svaka knjiga koju napišem je nastala iz ljubavi i za nju je potrebno mnogo vremena, krvi, znoja i suza, i drago mi je zbog toga jer zaista verujem u snagu dobre priče. Nema ničeg boljeg od potpunog uživljavanja u dobru knjigu i susreta sa fantastičnim likovima do kojih vam je stalo, a za koje želite da dožive zasluženi srećan kraj.

Izvor: bookbrowse.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Simon Weller