„М. Sin veka“ Antonija Skuratija neophodna je knjiga

Neko će se zapitati: zašto sada pišem prikaz romana „M. Sin veka“, objavljenog 2018, dobitnika nagrade Strega 2019, pored svih knjiga koje se u Italiji objavljuju svakog dana?

Odgovor je jednostavan: jer se čini da ovaj roman, koji možemo definisati kao dokumentaristički – lako se primećuje detaljno istorijsko istraživanje iz kojeg proističe i koje dolazi do izražaja na kraju svakog poglavlja u citatima junaka preuzetim iz različitih izvora – fotografski prikazuje aktuelnu društvenu situaciju u Italiji (i ne samo u Italiji, već i šire):  velike društvene razlike iz kojih potiče bes koji se izliva na „poslednje“ i na takozvanu političku „kastu“; veliko duhovno nasilje uzrokovano rasprostranjenom nekulturom; manevrisanje narodnom saglasnošću od strane političara, spretnih u ovoj umetnost koliko nesposobnih i korumpiranih.

Situacija koja kao da preslikava situaciju u kojoj u se našle Italija i Evropa u prvim godinama posle Prvog svetskog rata.

Na sve ovo treba da dodamo sklonost mnogih Italijana da traže čoveka kojeg je sudbina poslala, kao što nas je često podsećao Andrea Kamileri: „Italijanima se dopada moćan vladar, jer su skloni fašizmu i rasismu“.

„M. Sin veka“ govori naročito o tome kako je jedan narod dozvolio da ga uhvati u mrežu banda nasilnika i neprilagođenih na čijem je čelu bio ciničan, dvosmislen čovek, neiskren čak i prema onima koji su bili uz njega.

Prethodnik koji čini da se zamislimo i koji nas podseća na više aktuelnih ličnosti, iako bez nasilja.

Priča počinje 23. marta 1919, dana kada su rođene borbene jedinice i seže do govora održanog 3. januara 1925. u Poslaničkoj komori, u kojem Musolini preuzima na sebe krivicu za fašistička nasilja, i, naročito, za ubistvo Đakoma Mateotija, osim što, odmah zatim, s obzirom na inerciju opozicije, započinje pravu pravcatu diktaturu kojom proglašava nezakonitim sve protivnike. Sve u svemu, ovim govorom je ozvaničena smrt demokratije u Italiji, koja će trajati dvadeset godina.
Musolinijev projekat se ostvaruje: „Masa je stado, vek demokratije je završen…“

Vidimo narod koji se posle nade za društveno oslobođenje, utelotvorene u izboru više od 150 poslanika socijalista, predaju šačici nasilnika, debelo plaćenih od strane industrijalaca i zemljoposednika, vođenih čovekom koji želi vlast po svaku cenu, ne da bi se stavio u službu države već da bi se otarasio života u bedi. Uspeva da uhvati trenutak: „nanjušio je iscrpljenu Italiju, umornu od političke kaste, od demokratije u agoniji, od nesposobnih političara koji učestvuju u njenoj propasti“. On, koji je u policijskim izveštajima, ovako opisan: „inteligentan, snažne građe, iako boluje od sifilisa, sladostrastan, emotivan, smeo, neko kome ljudi na prvi pogled dopadnu ili ne dopadnu, veoma ambiciozan u sentimentalnom životu.“

Čovek neiskren prema svima: od porodice do mnogobrojnih ljubavnica, od svojih sledbenika do drugih političara.

Vredna je pažnje epizoda u kojoj, sa jedne strane bodri D’Anuncija da ne odustane od okupacije Rijeke a, sa druge, daje ovlašćenja vladi da bombarduje i oslobodi grad.

Isto tako, njegov kukavičluk dolazi do izražaja pred sam marš na Rim, kada okuplja svoje verne saradnike Balba, De Vekija, De Bona i Bjankija i kaže im da krenu, precizirajući da se on u to neće mešati, tj. da je spreman da ih se odrekne ako akcija propadne.

Na isti način je iskoristio Margeritu Sarfati, istinsku kreatorku Musolinijeve figure, koje se „otarasio“ čim se utvrdio u ulozi premijera; i još pre nje, Idu Dalzer koja ga je, osim što mu je rodila jedno od njegove mnogobrojne vanbračne dece, finansirala na početku njegove političke avanture, za šta joj je Musolini „zahvalio“ zatvaranjem u ludnicu.

Pohlepa za moći ali i za novcem pokazuju se kao uzrok koji čini da M. naruči, iako ne na eksplicitan način, ubistvo Mateotija. Socijalistički poslanik je imao dokaze o Musolinijevoj korupciji od strane američkih naftnih kompanija.

Ciničan i prevarant, moralni naručilac ubistva, prima Mateotijevu udovicu koja ga, u očajanju pita gde joj je muž, a on joj hladnokrvno odgovara: „Ne znam ništa, gospođo; da znam, bilo da je živ ili mrtav, vratio bih vam vašeg muža.“

Pisac nam sažima filozofiju Musolinijeve moći u jednoj rečenici: „Pregovarati, varati, pretiti. Pregovarati sa svima, varati sve.“

Ako treba nešto da se zameri Antoniju Skuratiju, onda je to što je prikazao Musolinija koji pati zbog nasilja, koji deluje kao da trpi bez mogućnosti da bilo šta uradi da bi zaustavio delovanje fašističkih jedinica i mnogobrojna ubistva koja ih prate. Da je, pošto je osvojio vlast, bespomoćno posmatrao podelu nadležnosti, mita, potkupljivanja i čega sve ne među svojim vođama.

Teorema koja deluje neprimenljivo na čoveka koji je tokom dvadeset godina gvozdenom pesnicom vodio Italiju.

Iako pisac kaže da je želeo samo da otkrije analogije između osećanja onovremenih i današnjih Italijana, a ne i među političarima, na koga podseća Musolini kada se pojavljuje na jednom događaju obučen kao avijatičar ili kada opisuje Rim.

S druge strane, vraćajući se, na kako se kaže danas ’sentiment’, na ponašanje naroda prema političkim partijama u to vreme, mnoge reči koje danas koristimo kao „kasta“ (koju je skovao D’Anuncijo), „antipartija“ (Musolini), rođene su tih godina, a jezik je često neverovatno plodno zemljište.

U zaključku, kao što je izjavio i sam autor u jednom intervjuu sa Gvidom Kaldironom, objavljenom 23. aprila 2019, ovo je „Roman koji je neophodno upravo da bi se obnovili razlozi za borbu protiv fašizma… koji pripoveda bez predrasuda i ’nemilosrdno’ (ne štedeći nikoga), slobodno i iskreno, u nadi i ubeđenju da ova vrsta ’književne istine’ vodi na kraju do još radikalnijeg i definitivnijeg odbacivanja fašizma. To, između ostalog, znači ponovo otkriti izrazito politički karakter fašističkog nasilja i političku prirodu demokratske borbe. Fašizam nije bio neki uopšteni ’zločin protiv čovečnosti’, već dehumanizujući politički projekat. Treba gledati do najvećih dubina, a ne samo po površini političkog delovanja… treba gledati i mračnu ozlojeđenost masa koje se okreću, danas kao i tada, prema populističkom zavođenju, tu mešavinu osećaja razočaranosti, izdaje, deklasiranosti, pretnje, koja je bila u osnovi fašizma pre sto godina, i koja danas omogućava suverenističkom populizmu da se razvija.“
 

Autor: Adrijana Spera
Izvor: ilfoglietto.it
Prevod: Laguna