Lutke u kući

Ibzenova „Lutkina kuća“ napisana je pre gotovo sto pedeset godina. A opet, i danas, autorke pišu knjige poput „Recepta za savršenu suprugu“, „Neukroćene“ i „Žene koja godinu dana nije ustala iz kreveta“. Da li smo iskreni, potpuno iskreni prema sebi kada kažemo da se stvari menjaju? Ili su nazadni, reverzibilni procesi tako ukorenjeni u društvu i toliko duboko usađeni u ljudsku prirodu da im vreme ne odoleva, a mi ne možemo da im se otrgnemo? Ko je igračka, sa kim se neko (sudbina, istorija) poigrava? Zašto i dalje govorimo o tome da li devojčice treba da se igraju lutkama a dečaci puškama? Zašto i dalje pričamo o tome da devojčice upisuju društvene fakultete a dečaci mašinske i tehničke nauke? Da li i dalje operišemo u skučenoj dihotomiji Madona – kurva? Ako ste revoltirane, ako ste besne, gladne, nesrećne i izgubljene, toplo – ali i sa gorčinom – preporučujem vam ove knjige. Da vam pomognu da odrastete.



Savršena

„Recept za savršenu suprugu“ je priča o dvema, ali i svim onim nevidljivim ženama, njihovim intimnim (budalastim?) životima opasanim debelim zidovima, okrutno zanemarivanim, ućutkivanim i zastrašenim. Recepti za maestralna jela koji odaju nagon za samoizražavanjem i ironične naizgled prevaziđene smernice za savršenu suprugu opasavaju nepoznatu, nemu intimu svih onih žena koje ne poznajemo, a koje neke od nas i same postaju. Sve one žene koje smo se zaklele da više nismo, a koje uvek iznova tražimo – u receptima, u preporukama kako prava žena treba da izgleda i da se ponaša, silnim snimcima na Jutjubu o ženstvenom ponašanju i savremenim (propagandnim) učenjima o ženskoj energiji, „ženskoj“ moći i „ženskoj“ slabosti, uvek iznova pokušavajući da im u ovom ili onom obliku, doskočimo. Da li tako što ih odbijamo, ignorišemo ili pomno ispunjavamo? Između jednostavnih i prohodnih rečenica ovo je knjiga o ropstvu zvanom „biti žena“, u kojem stalno morate da objašnjavate, definišete i određujete ono što se po sebi podrazumeva, što možda i nema značenje, što ne treba ni da otkrivamo, a ponajmanje da branimo ili osporavamo. O teškoći da neometano, sa beskrajnom lakoćom budemo nešto treće.

Neukroćena

Sa deset godina junakinja (i autorka) knjige „Neukroćena“ na času veronauke je čula priču o Evi. Ženi koja se drznula da pruži ruku van onoga što je bilo u njenom domašaju. Ubrzo potom ona je ukroćena: njena glad je savladana tako što je postala bulimičarka. Rečeno joj je kako devojčica treba da se ponaša. Svoje životne apetite smestila je u maleno slabašno žensko telo i obručila svoju nepresušnu životnu energiju u život koji joj je ponuđen. Kavez. Smeran i dosledan, kako priliči devojčici. Niko nije bio previše zlonameran. Svi su radili kako su učeni da je najbolje. Tokom prejedanja postajala je kao životinja. To je bila njena mala intimna osveta: žena koja se drznula da ima apetit koji prekoračuje norme sitnog ženskog tela. Sva se stisnula, skupila da upadne u konvencionalni okvir dobre devojčice. Dobre devojčice nisu gladne, besne ili divlje. One jedu grančice, predu i pevuše. Nisu obesne, nesavladive zveri još većih zverskih apetita.

Sa četrdeset godina, dok je bila u braku sa ocem svoje troje dece, zaljubila se u ženu. Kada ju je kasnije majka za porodičnim stolom videla ozarenu sa verenicom, rekla je: „Prvi put od njene desete godine vidim svoju ćerku ovako živu.“

Trideset godina Glenon Dojl nije imala nijednu autentičnu misao, ništa samo njeno. Ljubav prema ženi prva je strogo uzev njena ideja. Volela je prvi put nekog koga nije očekivano da voli. Radila je trideset godina samo ono što je očekivano. Želela samo ono što je poželjno. Da li su njene misli njene sopstvene ili ih joj je neko šapnuo? Riknula je i ukroćena zver u njoj se otrgla...

Depresivna

Odradila je to. Odgajila dvoje (nezahvalne) dece, uz muža koji ima aferu na koju se ona i ne osvrće, i sopstvenu karijeru za koju još manje haje. Život joj je gotovo prošao. Uvek je bila umorna, uvek neispavana, ali uvek je postojalo nešto preče. Uzela je šerpu, otišla u dnevnu sobu i izručila čorbu na voljenu naslonjaču. Zatim se popela na sprat, ušla u spavaću sobu i, obučena i obuvena, legla na krevet iz koga nije ustala godinu dana. Brajan nije zadovoljan stanjem u kući koja se raspada dok njegova žena spava. A vest o njoj se širi. Ona dobija sledbenike, iako to ne želi. Želela je samo malo da prilegne.

Majka joj je rekla da je njena nesreća u tome što želi da bude srećna. Zar ne razume da većina samo otaljava život i da su srećni trenuci retki? Svekrva joj kaže da je neurotična i dramatična. Muž joj je rekao da ne zna šta da kaže ljudima koji je pitaju zašto ona stalno spava. Neka mućne malo je*enim mozgom. „Toliko dugo nisam koristila mozak da se jadničak skupio u uglu i čeka da ga nahranim“, odgovorila je Eva.
 
„Žena koja godinu dana nije ustala iz kreveta“ spavaće blagotvorno utrnula u beskajno tupom snu. Njen čin je radikalni protest, manifest protiv svih zahteva koji su stavljeni pred nju, beskrajnih spiskova za kupovinu, „to-do“ lista, pravila, pravila i pravila. U kojima nikad nije bila dovoljno dobra, nikad dovoljna, a ne daj bože samodovoljna. Blagotvorni san bez snova. Jer nije svako rođen da se bori, a neke borbe su unapred promašene. Ponekad je najbolje (pre)pustiti sebe više na miru.
 
Silovana

Šta je prvi poriv kada je žena silovana? Da prijavi, da se povuče dublje u sebe? A šta ako ta žena – i inače potpuno marginalizovana, skrajnuta, razvedena bibliotekarka iz Helsinkija 80-ih, i sama majka dva dečaka – ne želi da se dodatno uvuče u svoju rupu u koju ju je društvo gurnulo? Šta ako ona želi, kao onda kada je silovana samo jer je tog dana na svoj rođendan otišla u bife da pojede, jednom godišnje, sočni krvavi biftek koji bi inače sebi uskratila – da vrati svom krvniku? Šta se desi kad žena poželi da siluje muškarca? Da li je to moguće s aspekta zakona? Da li je moguće biti slobodna ako zakon ženama ne dozvoljava jednako gnusan zločin kao onaj koji je nad njima počinjen? Šta ako postoje žene koje i kad jesu ne žele da budu žrtve? Koje biraju pre da budu zločinci nego žrtve nad kojima drugi ispiraju svoju nečistu savest? I biva ismevana, ignorisana i skrajnuta, kao i uvek.

U kontroverznoj, osporavanoj i slavljenoj knjizi čuvene finske autorke Merte Tikanen „Muškarci se ne mogu silovati“ protagonistkinja pokušava da pruži čovečanstvu novo tumačenje traumatičnog iskustva silovanja.

Autorka teksta: Nevena Milojević