Lusinda Rajli: Osećam da sam ranije bila pripovedač, a sada sam i spisateljica

Britanska autorka objašnjava kako je došlo do prerade i ponovnih izdanja njenih prvih romana, i o tome kakvo je to iskustvo bilo za nju.



Zašto ste ponovo napisali roman „Not Quite An Angel“ („Ne baš anđeo“)?

Roman „Ne baš anđeo“ je prvobitno objavljen 1995. godine, kao jedna od osam knjiga koje sam objavila pod mojim starim imenom, Lusinda Edmonds. Kada su me neki od mojih izdavača pitali 2013. šta još imam od ranijih romana, odgovorila sam da sus vi rasprodati, ali su oni insistirali da ih nađem. Odvažila sam se da odem u podrum i izvukla sam knjige koje sam napisala pre toliko godina. Bez preterivanja – bile su prekrivene mišjim izmetom i paučinom i mirisale su na vlagu, ali sam ih poslala, objašnjavajući da sam bila veoma mlada spisateljica i da ću razumeti ako ih odmah bace. Na moje iznenađenje, reakcija je bila izuzetno pozitivna i pitali su me da li bih želela da ih ponovo izdam.

Rekla sam da ću razmisliti jer sam taman počinjala prvu knjigu iz serijala „Sedam sestara“. Zatim sam sela i pročitala „Ariju“. Nisam mogla da se setim nijedne reči i zatekla sam sebe kako okrećem stranice sopstvene priče da bih saznala šta se desilo.

Nakon ogromne prerade, „Arija“ je izdata 2014. pod nazivom „The Italian Girl“ („Devojka iz Italije“). Odlučila sam da „Ne baš anđeo“ bude sledeća kojom ću da se pozabavim i promenila sam naziv u „Anđeosko drvo“. Prvo je objavljena u Nemačkoj 2014. i odmah je dospela na prvo mesto „Špiglove“ liste bestselera. Bila sam zapanjena!

Kako ste pristupili menjanju prvobitnog romana „Ne baš anđeo“ u „Anđeosko drvo“? Kako osećate da se vaše pisanje promenilo od tada?

Rekla bih da me je iskustvo definitivno unapredilo kao spisateljicu i osećam se veoma srećno jer imam drugu šansu da unapredim knjige. Retrospektiva je sjajna stvar i vreme mi je koristilo da mogu da vidim prednosti i slabosti i priča i likova. Bila sam mnogo mlađa kada sam pisala prve romane – u ranim dvadesetim. Kada sam ponovo pročitala neke od njih sada, shvatila sam kako sam imala naivan stav. Danas se nadam da su moji likovi daleko dublji i da mogu da koristim sopstvena iskustva dok ih stvaram. Fraza „stariji i mudriji“ je veoma istinita. Osećam da sam ranije bila pripovedač, a sada sam i spisateljica.

U „Anđeoskom drvetu“ sam odlučila da napravim veliku promenu u priči – u prvobitnom romanu Greta je umrla u saobraćajnoj nesreći, ali kada sam ponovo pisala roman, osećala sam da je bolje da je ona živa, ali da pati od amnezije i da je kao senka nekadašnje sebe, dodajući više drame i dirljivosti u veze između glavnih likova. Delovalo je bizarno – kao scenario „kliznih vrata“ – Gretino preživljavanje jeuticalo na zaplet i sudbine junaka.

Šta Vam je bila inspiracija za „Ne baš anđeo Anđeosko drvo“?

Kada sam bila mlada glumica, upoznala sam neke fascinantne ljude. Glumci naročito imaju sklonosti da budu napaćena družina, sa „javnim“ licem često veoma drugačijim od stvarnosti ljudskog bića iza njega. Osim ako, naravno, ne počnu da veruju u sopstveni mit i svet fantazija u kojem se nalaze kao što to radi Česka. Kada sam srela svog muža Stivena, nekoliko godina nakon što sam napisala knjigu, otkrila sam da je on poznavao nekoga ko je bio veoma nalik na Česki.

Takođe sam iskusila kako je biti u centru pažnje i imati nekolicinu bliskih prijatelja koji su poznati u svojim delatnostima ili su venčani za nekog takvog, pa sam iz prve ruke shvatila kako slava može da utiče na ljude. Ceo koncept slave me užasava, i kada sam pisala o Česki i ekstremima njene slave i manjka slobode, u to sam utkala mnogo sopstvenih strahova. Iskreno, nemam pojma zašto bi iko skrenuo sa svog puta da traži slavu zarad nje same, kao što to danas rade rijaliti zvezde. Ja cenim i čuvam svoj privatni život i svoju porodicu – oni me održavaju razumnom.

U središtu „Anđeoskog drveta“ postoje različite vrste veza između majke i kćerke... Kako mislite da je ljubav između majke i deteta drugačija od svake druge vrste ljubavi?

Verujem da je majčinska ljubav za sopstvenu decu – mušku i žensku – verovatno najmoćnija sila na planeti. Postoji izuzetno duboka povezanost između majki i njihove dece, a ako pitate bilo koju majku, mogla bi da vam ispriča priču o instinktu koji je imala o detetu, a koji se ispostavio kao tačan. Majke su u stanju da idu do krajnjih granica da zaštite i othrane svoje mališane, i to važi i za ljudski i za životinjski svet.

To ne znači da su sve majke savršene. U „Anđeoskom drvetu“ vidimo neke užasne primere majčinstva. Česka napušta sopstvenu kćerku i kasnije ima toksičan i opasan uticaj na Avu. A Gretine ambicije za Česku teraju njenu kćerku sve dalje i dalje u mentalno oboljenje. Takođe vidimo kako su određeni modeli ponašanja preneseni sa majke na kćerku i Ava je ta koja ima dovoljno sreće da pobegne iz ovog opasnog kruga tako što nalazi zamenu za majku u El Džej.

Zašto ste izabrali Monmotšir u Velsu?

Mesto kao da uvek nađe mene. Bila sam u Monmotširu pre mnogo godina i zaljubila sam se u njegovu sirovu lepotu. To je jedna od najlepših oblasti u Britaniji.

„Anđeosko drvo“ obuhvata vremenski period od 40 godina. Da li ste više uživali pišući delove iz prošlosti ili one savremene?

Volim činjenicu što mogu da pišem o oba i što mogu da se osvrnem i naglasim promene u društvu – naročito za žene – tokom prethodnog stoleća.

U osnovi pišem dve priče u jednoj knjizi, često sa potpuno drugačijom postavkom likova u svakoj. A ponekad, naročito u delovima o prošlosti, stvarno osećam da mi se priča pripoveda, iako su niti prošlosti i sadašnjosti često kompleksne, kao da se sve holistički uklopi na kraju.

Marčmont Hol je neka vrsta utočišta različitim junacima, naročito Ava. Koliko je važan koncept „doma“ za Vas, u Vašem pisanju i u ličnom životu?

Potraga za „domom“ je poznata tema u knjižavnosti, zato što je tako duboko ljudska. Marčmont Hol poseduje izrazito gotsku atmosferu, koja štiti, kao što i zarobljava, svoje različite stanovnike. Nalazim da u dosta mojih knjiga, kao i u „Anđeoskom drvetu“, moji likovi odlaze na put da bi pronašli metaforički dom u njima samima, i u onima sa kojima se osećaju „kao kod kuće“.

Šta su glavne teme knjige?

Porodične veze – dobre i loše – oproštaj i, naravno, nada za budućnost. To je sve što nas tera da idemo dalje. I, naravno, neverovatna kuća sa jedinstvenom atmosferom.

Da li ćete izdati još svojih starih knjiga?

Da, planiram da preradim neke tokom u narednih nekoliko godina. Nedavno sam izdala novu knjigu pod nazivom „U senci masline“, što je priča koju sam započela još 2006. To je veliko odstupanje za mene jer je u pitanju savremena priča lišena epskog zapleta „koji obara sa nogu“. Ovo je značilo da likovi moraju da budu na mestu, jer nisu imali iza čega da se kriju. To je bila još jedna kriva učenja na mom putu da unapredim i poboljšam svoje veštine pisanja. I sigurna sam da će mi koristiti i u budućim knjigama koje budem napisala.
 
Izvor: lucindariley.co.uk
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Astrid Waller