Teško da će ijedno godišnje doba biti savršeno ukoliko ga ne upotpunite nekim
trilerom, koji je toliko napet i pun neočekivanih obrta da vam zbog njega svi sati provedeni prikovani za njegove stranice prosto proleti. Lusi Foli, čije su se knjige prodale u više od 5,5 miliona primeraka širom sveta, tačno zna kako da opčini svoju čitalačku publiku romanom od kog će vam žmarci proći niz kičmu.
Iako je svoju spisateljsku karijeru započela pisanjem istorijskih romana, Lusi Foli je 2019. godine odlučila da se okuša u sasvim drugačijem žanru. Te godine je izašao njen prvi triler „
Hajka“. Od tada je objavila još tri romana, uključujući i „
Spisak zvanica“, koji se 2020. godine našao na listi najboljih trilera Njujork tajmsa.
Radnja njene najnovije knjige „Ponoćna gozba“ odvija se tokom otvaranja novog luksuznog odmarališta
Dvorac u Dorsetu. Odmaralište je smešteno u neposrednoj blizini drevne šume pune tajni koje ne mogu zauvek ostati zakopane. Nešto ili neko će se vratiti i početi da proganja Frančesku, vlasnicu
Dvorca. Pitanje je samo ko će preživeti ovaj, na prvi pogled idiličan, vikend...
Kako autorka posmatra tamne strane velnes industrije, seksizam u izdavačkoj industriji i kako osmišljava silne preokrete u svojim romanima, saznajte u ovom razgovoru.
Kako ste došli do ideje za roman „Ponoćna gozba“?
Inspiraciju sam dobila kada se u blizini kuće mojih roditelja na selu otvarao hotel. Bili smo zaista uzbuđeni zbog toga, ali se među lokalcima mogao zapaziti i negativan stav prema svemu tome. U glavi mi se formirala ideja, koju sam svom agentu predstavila kao kombinaciju luksuznog odmarališta i filma „
Čovek od pruća“.
Da li je hotel u knjizi zasnovan na nekom stvarnom mestu?
Kombinovala sam više različitih lokacija. Htela sam da hotel bude smešten na litici, usred neke priobalne oblasti. Želela sam da se iza njega nalazi drevna šuma i da se u njoj nešto čudno dešava. Htela sam da to bude negde na jugozapadu Engleske, zbog lokalnih legendi i folklora, ali i da neke od njih sama osmislim za potrebe romana.
Da li ste mnogo istraživali za ovaj roman?
Obišla sam skoro ceo jugozapad Engleske. Nisam se isuviše bavila istraživanjem folklora, ali sam želela da odsedam u lokalnim hotelima. Uživala sam u tome što mogu da sedim u trenerci za pretrpanim stolom i pišem, kako to inače najviše i volim. Imala sam ideju da hotel deluje kao jedan od likova i da to bude mesto koje bi čitalac zaista poželeo da obiđe i da u njemu boravi.
A što se tiče folklora, čitala sam
Tomasa Hardija i njemu slične, a nabavila sam i sjajnu antologiju predanja. Gledala sam filmove kao što su „Čovek od pruća“, „
Krv na Sataninoj kandži“ i naravno „
Sredina leta“. Postoji i jedan fenomenalan fanzin
Weird Walk (Čudne šetnje). Mislim da oni prednjače u obnavljanju interesovanja za folklor, tako da sam redovno čitala njihova izdanja i sama odlazila u čudne šetnje.
Sada živim u Saseksu, gde se nalazi mnogo paganskih lokaliteta, poput Čanktonberi Ringa. Neki veruju da ćete, ukoliko tri puta napravite krug u pogrešnom smeru, prizvati samog đavola.
Da li je neka posebna osoba poslužila kao inspiracija za lik Frančeske?
Frančesku sam baš lako osmislila. Naravno da postoji izvesna sličnost sa Gvinet Paltrou i Kejt Mos, koje imaju svoje linije velnes proizvoda. Na neki način, Frančeska je oličenje savremene (i britanske) opsednutosti velnesom, ali na mnogo zlokobniji način.
Moram ipak da naglasim da nisam protiv stvari zbog kojih se čovek oseća bolje. Skoro tri godine sam trpela hronične bolove, a možda i duže, ali su mi u periodu dok sam tražila lek akupunktura i reiki zaista pomogli. Prilično me iritira koncept velnesa koji je okrenut isključivo ka zaradi, upravo onaj kojim se bave ljudi poput Frančeske. Moja knjiga govori o tom monetizovanom velnesu sa jedne i drevnoj paganskoj duhovnosti sa druge strane.
Na neki način sam ipak saosećala sa njom, iako je Frančeska u prošlosti grešila, jer svako treba da dobije drugu priliku. Ali da li je to zaista tako? Šta ako je nešto zaista strašno i neoprostivo učinjeno u prošlosti? Da li bi toj osobi trebalo pružiti drugu priliku? Oko ovog pitanja se vrti cela knjiga, a verovatno nisam ni bila toga svesna kada sam počela da je pišem.
U romanu se poteže i pitanje percepcije žena i toga koliko su žene često potcenjene...
Upravo to povezuje romane „
Stan u Parizu“ i „
Ponoćnu gozbu“, čega nužno nisam bila svesna tokom pisanja. Međutim, uvek postoji neka feministička nit koja se provlači kroz moje knjige.
Ne znam da li to ima veze sa činjenicom što sam nedavno postala majka. A tu je i pitanje kako će me moja deca doživljavati kada odrastu? Da li ću im „samo“ biti mama? Da li ću imati identitet izvan toga? Sve to može ozbiljno da poremeti vašu percepciju sopstvenog identiteta.
U knjizi se pojavljuje nekoliko majki. Bela, na primer, razmišlja o tome kakva će biti kao majka. Oseća da neće biti sva svoja, niti onakva majka kakva želi da bude, sve dok ne bude razrešila nešto iz svoje prošlosti.
Edi svoju majku doživljava kao priliku koja je stalno u kućnom ogrtaču sa šoljom čaja u ruci. Ali ona je mnogo više od toga.
Nedavno ste izjavili da Vaš muž voli da čita knjige koje su napisale žene, što obično nije slučaj. Da li smatrate da još uvek ima mnogo seksizma u izdavaštvu, i zašto je to tako?
Apsolutno. Mislim da je bizarno to što ja, kao žena, u podjednakoj meri čitam knjige koje su napisali i muškarci i žene. Deluje mi potpuno suludo to što je nedavno objavljeno kako muškarci uglavnom ne čitaju knjige koje su žene napisale.
Mislim da su izdavači delimično za to odgovorni. Postoje knjige koje su očito i eksplicitno dizajnirane za žene.
Kada smo jednom prilikom moj muž i ja razgovarali o naslovnici moje knjige, on je rekao: „Znaš, ja, kao muškarac, ne bih uzeo tvoju knjigu u ruke zbog te naslovnice. Bilo bi mi neprijatno da je čitam u metrou.“
Pa ipak, žene su izuzetno značajne za izdavaštvo, i kao čitateljke i kao spisateljice...
Pre nego što sam prešla na trilere, napisala sam tri istorijska romana koja su bila namenjena svima. Bila sam inspirisana piscima kao što su Vilijam Bojd i Sebastijan Fokner, i prosto sam se zapanjila zato što su naslovnice bile dizajnirane na vrlo „ženskast“ način.
Od kada sam prešla na krimiće i trilere, naslovnice su mnogo „demokratičnije“. Primetila sam da sve više muškaraca čita moje knjige, što je zaista sjajno.
Vaši likovi prolaze kroz razne peripetije. Da li ste ponekad zaštitnički nastrojeni prema njima i poželite da promenite način na koji sa njima postupate?
Jedan od omiljenih likova koje sam stvorila jeste upravo Frančeska, a rekla bih da mi se podjednako sviđa i Edi. On prolazi kroz mnogo toga u životu i bilo je trenutaka kada bih odustala od neke ideje kako bih knjigu učinila što boljom. Kao da sam prvo morala da napišem blažu verziju nekih događaja, a onda da se samo dublje prepustim toj ideji.
Želim da se moji likovi razvijaju tokom knjige. Želim da se promene zbog onoga što im se događa, želim da se dogodi preobražaj. A to za njih ponekad može biti prilično stresno.
U Vašim romanima ima jako puno preokreta, da li ih isplanirate pre nego što počnete da pišete?
Volela bih da je tako. Mnogi autori provedu godinu dana planirajući knjigu pre nego što uopšte počnu da je pišu.
I sama sam to pokušala, ali jednostavno ne ide. Knjiga mi uopšte ne deluje opipljivo sve dok ne počnem da je pišem. Tako da verujem da pre usput planiram.
U glavi držim neke ideje koje želim da obradim u romanu. Neke preokrete sam osmislila na samom početku, ali neki, na koje sam najviše ponosna, pali su mi na pamet dok sam pisala.
Šta možete da nam kažete o predstojećoj TV adaptaciji „Ponoćne gozbe“?
Roman će biti pretočen u mini-seriju, što savršeno odgovara samom obimu knjige. Volela bih da u seriji dobro prikažu selo i da se ozbiljno pozabave i sporednim likovima.
Sarađivaću na scenariju, što je zaista uzbudljivo. Postoji toliko toga što nije ušlo u konačnu verziju knjige jer ponekad morate da donesete brutalne odluke o tome šta će zapravo ući u tih 90.000 reči koje na kraju budu objavljene. Tako da se nadam da ću kroz ovu ekranizaciju moći još bolje da dočaram i likove i mesto.
Koga biste voleli da vidite u glavnim ulogama?
Interesantni su mi komentari obožavalaca. Mnogi su rekli da bi za ulogu Edija bili savršeni Pol Meskal ili Haris Dikinson koji je glumio u filmu „
Trougao tuge“.
Zovu Vas kraljicom trilera. Da li biste ikada prestali da pišete žanrovsku književnost?
Sve je moguće. Prvo sam napisala tri istorijska romana i zaista sam u tome uživala. Čitam zaista različite žanrove. Volim sjajnu priču i dobru karakterizaciju likova. Tako da je sve moguće – možda napišem neki ljubavni roman ili čak neko ozbiljnije delo.
I pitanje za ove hladne dane: koja knjiga Vas automatski asocira na leto?
„
Dobar dan, tugo“
Fransoaz Sagan. Verujem da je napisala ovu knjigu kada je imala 18, a glavna junakinja ima nekih 16 godina. Ona provodi leto na jugu Francuske izležavajući se na suncu, ljubeći se sa mladićem na plaži. Ova knjiga ima i preokret u pravom duhu trilera.
Autor: Lidija Ven
Izvor: cosmopolitan.com
Prevod: Kristijan Vekonj