Ludost i tuga

Povodom četrdeset godina od prvog izdanja „Sveta po Garpu“ Džon Irving je rekao da je ovaj roman danas relevantniji nego pre – što ga previše ne raduje. Napisao ga je iz besa, ali sa humorom. Pisao ga je kao protest protiv dometa ženskog pokreta koji nije otišao onako daleko kao što je mogao, protiv činjenice da se borba za seksualne slobode izopačila u pornografiju koja je u svoju korist instrumentalizovala mržnju prema drugom polu i netoleranciju za seksualne razlike. „Zamišljao sam dok sam ga pisao da će biti prevaziđen do trenutka kada ga završim. Pisao sam iz saosećanja za žene prema kojima se i dalje ophode kao prema seksualnoj manjini, dok se još gore ophode prema pravoj seksualnoj manjini, poput LGBT populacije i transrodnih muškaraca i žena“, rekao je Irving u intervjuu iz 2018. godine.



Za roman „Svet po Garpu“ dobio je National Book Award 1981. godine, a onda je otišao dalje. Mislio je da je pisanjem ovog romana odradio svoju dužnost i podigao svest američkom društvu o neslobodama i nepravdama koje prolaze nekažnjeno.

Garp je proslavljeni pisac i sin protofeminističke ikone. Dženi Filds je napisala svoju autobiografiju o životu bez muškaraca, koji je nikad nisu interesovali. Svog sina je začela tako što je udovoljila vojniku na samrti, koji je zbog regresivnog infantilizma mogao da izgovori samo reč „Garp“. Kada ju je jedan drugi vojnik u bioskopu napastvovao, ona je iskasapila manijaka zbog čega je postala „seksualno sumnjiva“ svom okruženju, kako glasi i naslov njene autobiografije kojom se proslavila. Dženi je uvek pratila svita obožavateljki, koje su jednostrano i populistički tumačile Dženino nerazumevanje koncepta seksualne želje kao feministički stav. Neke od njih Garp je zvao njenim „gorilama“, bile su to elendžejmsijanke koje su se odrekle govora iz saosećanja sa Elen Džejms, desetogodišnjom devojčicom koja je silovana.

„Od sebe prave žrtve“, rekla je Dženi, „a to je istovremeno ono za šta optužuju muškarce. Zbog čega se ne zakunu na ćutanje, ili bar ne govore u prisustvu muškaraca?“, rekla je Dženi. „To nije logično – obogaljiti sebe da bi se istakao stav.“

Jedina pratiteljka Dženi Filds koja im postaje životna prijateljica je transseksualka Roberta Maldun, nekada istaknuti fudbaler koji je promenio pol. Dženi je podržavala Robertinu borbu protiv televizijskih mreža i trenera koji su je odbacili zbog promene pola, ali i protiv svih muškaraca sa kojima je sada morala da se nosi iz sasvim druge perspektive.

„O, nisam ni znala kakva su muškarci govna dok nisam postala žena“, rekla je Roberta.

Dok čitamo, smejemo se iz očigledno pogrešnih razloga. U tome je Irvingovo umeće. Smejemo se Garpovoj ljubavnici koja ima i govornu manu i mentalni defekt, ali je u svojoj nevinosti tako iskrena da se Garp u nju zaljubljuje. Smejemo se elendžejmsijankama koje su sebe osakatile da bi prenele političku poruku, a sve vreme samo izgledaju kao glupave gorile. Smejemo se Garpovom ocu koji zbog ranjavanja u ratu postaje derište u telu nekad poštovanog vojnika. Smejemo se i samoj Dženi Filds, koja iz nedostatka seksualne želje dobija na etičkoj vrednosti; iako je suštinski u pitanju nerazumevanje jednog aspekta ljudskog iskustva koji je, paradoksalno, čini uzvišenim primerom ljudskog roda. Znamo da silovanje, stradanje u ratu, mentalna zaostalost pa ni aseksualnost nisu smešni. A opet Irving nas navodi da se smejemo tragedijama i time ih na neki način neutrališemo.

Svi Irvingovi junaci su gotovo jurodivi: oni kao da govore istine, jer nemaju osećaja za ono što je društveno prikladno. Oni su suštinski nepirlagođeni, a društvo im brže-bolje nalazi određeno mesto u svetu – iz pogrešnog razloga. Ne pretvaraju se, a uvek su pogrešno shvaćeni.

Garp nikad ništa nije radio u svom životu osim što je pisao, ali zato voli da sedi kod kuće, održava domaćinstvo i podiže decu. On ima izraženiji majčinski instinkt od svoje žene i od svoje majke. Njegova žena Helen je ambiciozna i prodorna na profesionalnom planu, a udala se za Garpa jer je pokazao odlučnost koji su njoj nepoznati u međuljudskim odnosima. Garpova majka Dženi postaje feministička ikona samo zato što nije želela da živi sa muškarcima. Svi njegovi likovi su lude koje u svojoj ludosti govore istine, a društvo naspram njih tipično je američko društvo čija normalnost spram ovih pametnih luda deluje iščašeno. „Svet po Garpu“ je savremeni pandan „Pohvali ludosti“ Erazma Roterdamskog.

Ovo je priča o pogrešnim motivacijama, pogrešno shvaćenim ljudima i svemu što u ovom svetu nije u redu. To je priča o zlokobnom humoru koji se širi svetom i puni zjapeće rupe koje ostavljaju tragedije, nasilje i nerazumevanje. Ovo je knjiga o svima koji rade prave stvari iz pogrešnih razloga, i o onim ljudskim slabostima zbog kojih inače dobri ljudi rade loše stvari. Helen vara Garpa sa svojim studentom zato što je podseća na Garpa svojim razornim samopouzdanjem. Garp vara Helen sa bebisiterkama dok je ona trudna.

„Garp nije želeo ćerku zbog muškaraca. Zbog loših muškaraca, svakako; ali čak, mislio je, i zbog muškaraca kao što sam ja.“

To je knjiga koja je izašla pre dominacije političke korektnosti. Humorom uspeva da neutrališe jaz u društvu između socijalnih, seksualnih i klasnih razlika koje politička korektnost samo gura pod tepih.

Pa ipak, ovo nije tragična priča, jer Irvingovi junaci pronalaze jedni druge: u porodici ili zajednici onih koje društvo doživljava kao iščašene i lude, oni pronalaze utočište. Neki od njih pronalaze svrhu svog postojanja u poslu, neki u mogućnosti da se umetnički izraze. I oni koji to uspeju, neretko su pogrešno shvaćeni. Dženi, Garpovu majku, ubija mizogeni-fanatik. Garpa feministkinja-fanatik. Roberta kaže da joj dođe da ponovo promeni pol, jer više ne želi da bude žena u svetu u kojem žene preuzimaju uloge tlačitelja protiv kojih su prvobitno ustale.

Svet po Garpu je duboko iščašeno, ludo mesto koje ima svoju pervertovanu logiku postojanja u kojoj su svi osuđeni da budu toliko duboko pogrešni, neshvaćeni i nesrećni – i to je urnebesno. Toliko smo pogrešno shvaćeni da nam jedino preostaje da se tome smejemo.

Ali ostali ljudi koji ne uspevaju da se izraze ili pronađu sebi slične jesu tragični. To je slučaj i sa elendžejmsijankama koje uviđaju socijalne nepravde, ali na njih reaguju pogrešno, aktivizmom bez umetničke dubine i istorijske vizije.

„Uvek ima samoubistava“, napisao je Garp, „među ljudima koji nisu u stanju da izraze ono što misle.“

Ironija sudbine je u tome što je Garpa koji je posvetio život izražavanju svojih misli ubila elendžejmsijanka koja nije uspela da razume ono što je on svojim pisanjem mislio. Na kraju je stradao jer je pogrešno shvaćen.

Zato je „Svet po Garpu“ i danas jednako aktuelan kao i pre 40 godina kada je napisan jer izgleda da se u međuvremenu ništa bolje ne razumemo.

Autorka teksta: Nevena Milojević