Lučonoše Miroslavljevog jevanđelja

Pre nekoliko meseci, gospodin Vanja Bulić zamolio me da mu ispričam sve što znam o istorijatu Miroslavljevog jevanđelja, s posebnim osvrtom na sporna mesta.

Počeo sam da govorim, a Vanja je izvadio diktafon. Ta scena me vratila 20 godina unazad, kada smo, Dušan Mrđenović i ja, zamolili akademika Miroslava Pantića da nam prevede jedan od ugovora humskog kneza Miroslava sa Dubrovnikom, ugovor koji je Jireček krstio kao „Ugovor o azilu“. Pantić nas je uputio na knjige gde su prevedene povelje i ugovori srpskih vladara. Rekli smo mu da smo proverili, da je sve prevedeno izuzev ovog ugovora, te da profesori s Pravnog fakulteta nisu mogli da nam prevedu tu varijantu latinskog jezika. Pantić je uzeo prepis ugovora i počeo da čita na srpskom, a ja sam izvadio diktafon. Dan kasnije, Pantić nam je dao otkucan prevod i prepisku Ljubomira Stojanovića iz vremena dok je radio prvo fototipsko izdanje u Beču, prepisku za koju nismo uopšte znali da postoji. Nekoliko godina potom, kada je novo fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja i zvanično zabranjeno, SANU je stala iza njega, na čelu sa akademicima Medakovićem, Pantićem, Palavestrom, Ćosićem... A sve je počelo od diktafona, koji je na simboličan način predstavljao našu ozbiljnost da proverimo sve izvore u originalu.

Par decenija kasnije, našao sam se pred diktafonom autora koji je ozbiljno shvatio svoj posao.

Zasuo sam Vanju lavinom istorijskih podataka, i rezultat je zapanjujuć. Ostalo je nekoliko rečenica u romanu, koje bi možda mogle malo preciznije da se formulišu, ali u suštini sve je, po pitanju istorijske faktografije, tačno. To je za svaku pohvalu, jer je u pitanju ogromna građa.

Što se tiče drugog Vanjinog pitanja, spornih mesta, granica gde je istorijska nauka morala da stane, zato što nije bilo podataka, granica gde su istoričari umetnosti, iz istog razloga, morali da zastanu, granica van kojih je Vanja, kao autor, slobodan da plete svoju priču – to je upio 100%, i sva sporna mesta (šesti prst, značenje inicijala, korice itd) iskoristio je da ubrza radnju svog romana.

Jovanovo zaveštanje je, u smislu spisateljske tehnike, bolji roman od Simeonovog pečata. Likovi su bolje definisani, kako po fizičkim osobinama, tako i po načinu govora, te se sve lakše prati i radnja romana se čvršće drži. Naš mladi autor napreduje i u tom pogledu.

Tema koja lebdi nad celim romanom – da li je sudbina srpskog naroda vezana za sudbinu Miroslavljevog jevanđelja – takođe je potpuno legitimna.

Ako bi savremenom, pozitivistički orijentisanom naučniku, postavili pitanje: „Da li Bog postoji?“ – na svaki argument za, on bi našao bezbroj argumenata protiv - toliko je zla u svetu, besmislenih smrti i patnji, ljudi bez ikakvih moralnih kvaliteta koji odlučuju o našim sudbinama...

Međutim, ako bi istom naučniku postavili pitanje: „Da li je Miroslavljevo jevanđelje pod Božjom zaštitom?“ – odgovor bi bio sasvim drugačiji. Evo samo nekoliko argumenata.

Godine 1896, Aleksandar Obrenović otkupio je Miroslavljevo jevanđelje i osnivačku povelju Simeona Nemanje od manastira Hilandar. Nekoliko dana kasnije, došao je čovek iz Petrograda, moguće izaslanik ruskog cara, koji je hteo da „po najveću i neodređenu cenu“, kako kažu Hilandarci, otkupi Miroslavljevo jevanđelje, ali je ono ostalo kod Srba.

Tokom majskog prevrata, 1903. godine, jedan od zaverenika imao je zadatak da iz dvorskog sefa ukrade Miroslavljevo jevanđelje. Hilandarska povelja ostala je u dvorskom sefu, odlukom ministra prosvete, Ljubomira Stojanovića, premeštena je u Narodnu biblioteku i nestala tokom Prvog svetskog rata. Miroslavljevo jevanđelje spašeno je krađom, koju je, izgleda, naručio Petar Karađorđević.

Po završetku Prvog svetskog rata, ostalo je u posedu Karađorđevića, a posle atentata u Marseju, namesnik Pavle, čija deca nisu naslednici prestola, odlučuje da ga pokloni sam sebi, odnosno novoosnovanom Muzeju kneza Pavla. Ponovo je, egoističnom odlukom srpskih vladara, Miroslavljevo jevanđelje spašeno jer nije bilo u Narodnoj biblioteci na Kosančićevom vencu, jednoj od obeleženih meta nemačkog bombardovanja 6. aprila 1941. godine.

U manastir Rača ukraj Drine, dospelo je neposredno pošto su Nemci opljačkali manastir, a izašlo je iz njega neposredno pre nego što su Bugari spalili sve manastirske zgrade. Premešteno je u sef Narodne banke u Beogradu, gde ga Nemci, koji su imali posebnu jedinicu koja je tragala za Miroslavljevim jevanđeljem, više nisu tražili.

Nabrajanje možemo da nastavimo u nedogled do nedavnih događaja. Godine 1995, Ministarstvo kulture Republike Srbije, naredilo je Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju da odustanu od fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja. Osnov je bilo „usmeno naređenje s najvišeg mesta“. Tri godine kasnije stigla je i formalna zabrana fototipskog izdanja.

Nove demokratske vlasti su izložile fototipsko izdanje u lažnoj klima komori koju su čuvali pravi policajci, a Srbi su tri dana i tri noći prolazili u mimohodu kroz Hram Svetog Save, misleći da odaju poštu originalu.

Matrica je ostala ista – srpski vladari smatraju Miroslavljevo jevanđelje svojim vlasništvom, a isti odnos imaju i prema srpskom narodu.

Miroslavljevo jevanđelje se očigledno opire današnjem, racionalnom poimanju sveta i neprestano nam dokazuje da to „najviše mesto“ s kojeg se odlučuje o njegovoj sudbini nije ovozemaljsko.

Ako postoji nešto što bi se moglo nazvati „duhovna energija“, ako postoji predmet koji je napunjen tom duhovnom energijom, onda je to sigurno Miroslavljevo jevanđelje koje je provelo 700 godina okruženo molitvama u Hilandaru. Početkom dvadesetog veka, vraćeno je u spoljnji svet, gde je u međuvremenu novac postao bog, a Rotšildi, Rokfeleri, Morgani, Vanderbilti, Diponi i drugi - njegovi proroci, pape i patrijarsi.

Vanjini junaci (koji su plejadi nesrećnih srpskih vladara dodali i Romanove, vlasnike isečenog Petrogradskog lista) osećaju ovaj problem i smatraju da je rešenje da se Miroslavljevo jevanđelje vrati u Hilandar, zajedno s isečenim listom.

Moje mišljenje je malo drugačije. Čini mi se da će u budućnosti Miroslavljevo jevanđelje biti čuvano u Hramu Svetog Save (tamo gde su Srbi pokazali da bi želeli da ga vide), te da će i dalje povremeno putovati do Skupštine, gde će budući srpski vladari uz punu svest o značaju i moći Miroslavljevog jevanđelja, na njemu polagati zakletvu.

Vanja se ovim romanom pridružio jednoj grupi lučonoša koji vekovima brinu o najvrednijoj srpskoj relikviji. Nasuprot shvatanju srpskih vladara i srpskih ministara da je Miroslavljevo jevanđelje samo ukras njihovog egoizma, Vanja i njegovi prethodnici pokušavaju da shvate njegovu misiju i ukazuju da postoje i drugačiji, časniji i humaniji, načini razmišljanja i postupanja.

Vanja ima veliko životno iskustvo, ume da izvuče suštinu iz ogromne istorijske građe, neprestano napreduje, raznolike životne situacije prima s osmehom, podržava ga izdavač koji je prepoznao njegov veliki potencijal, te s velikom znatiželjom očekujem njegove buduće romane.

Autor: Veljko Topalović