Luc Zajler: „Ko je ovde, napustio je zemlju a da nije prešao granice“

Roman „Kruso“ Luca Zajlera krunisan je Nemačkom književnom nagradom 2014. U ovom razgovoru autor govori o  jednom ostrvu na Baltičkom moru na kome se odigrava radnja njegovog romana i šta je važno za jednog liričara kada piše prozu.


 
Gospodine Zajler, da li se još uvek možete neopaženo kretati na Hidenzeu? Vašim romanom „Kruso“ postavili ste na neki način književni spomenik ovom ostrvu.

Da, „Krusou“ je dom na Hidenzeu, a i za mene je ovo ostrvo danas neka vrsta odabrane domovine. Nadam se da to i dalje može ostati tako, neopaženo. Do sada to nije bio nikakav problem. Samo se u „Godevindu“, gde sam poslednjih godina češće boravio nešto u promenilo, ali to ima više veze sa vlasnikom, Andrasom Majhofom, koga poznajem još od kad smo zajedno konobarisali u prvim godinama posle pada Berlinskog zida.
 
Da li ste već tada imali građu „Krusoa“ u glavi? To da će Hidenze, na primer, biti izuzetno važno mesto za radnju romana?

Ne, nisam uspeo da napišem roman koji sam prvobitno imao u planu. Radnja je trebalo da se odigra nedugo posle pada Berlinskog zida, u godinama između 1990. i 1993. u Berlinu. Hidenze je trebalo da se pojavi samo u jednoj epizodi, u jednom retrospektivnom poglavlju.
 
A kako je onda ostrvo dospelo u centar?

Moja žena je u nekom trenutku pitala da li želim da uradim nešto za tim materijalom o Hidenzeu, koji mi se veoma dopao, a koji je sadržao nekih desetak strana. Počeo sam, i odmah sam imao dve, tri slike u glavi, u koje sam se potpuno mogao pouzdati. A zatim su se jedna vrata otvarala za drugima, i video sam likove, dramaturgiju, i mogao sam da počnem da sastavljam poglavlja.
 
A šta je to što Vas lično vezuje za Hidenze?

Prvi put sam 1988. bio duže vreme na ostrvu. Odseo sam u „Endornu“, jednoj kafani u Gribenu. Tamo je kao konobar radio jedan moj prijatelj. I ja sam tamo počeo moj prvi sezonski posao – preuzimanje hleba od pekara Kastena, vozio sam bicikl sa limenom prikolicom u kojoj se nalazio hleb. Tada mi je bilo jasno da ću poželeti da se vratim.
 
Zar nije bilo teško doći do Hidenzea? Zar se tada nije moglo putovati samo turistički na jedan dan?

Tačno. Tada jedva da je bilo mogućnosti za prenoćište, smeštaj je uvek bio rezervisan javno preko preduzeća, a smeštaj kod meštana, kokošinjci i potkrovlja, bili su po pravilu rezervisani godinama unapred. Ko bi ostao napolju, na plaži na primer, pronašla bi ga noću granična straža. Oni su nakon zalaska sunca kretali u potragu i obasjavali sve šatore na plaži svojim ručnim lampama. Samo su sezonski radnici mogli da ostanu duže. U leto 1989. sam se vratio i počeo sam da tražim posao. Ova potraga za poslom je takođe deo romana.
 
Šta je to što je pre ujedinjenja Nemačke činilo Hidenze mestom čežnje? U Vašem romanu se to stalno ponavlja.

More je bilo važno, situacija na ostrvu, to je bila neka vrsta drugačijeg iskustva. U suštini je tada to bilo jedino pravo ostrvo. Tamo je postojalo jedinstveno mikrookruženje sa veoma specijalnim, izuzetno privlačnim osećajem zajednice.
 
Ono što u Vašem romanu dobro dolazi do izražaja je misao: „Ko je ovde, napustio je zemlju a da nije prešao granice“. Vaši junaci Ed i Kruso tragaju za slobodom. Ali ovde je više reč o unutrašnjoj slobodi. Obojica su ostali tu gde jesu, čak i kada su se u oktobru i novembru 1989. svi zaputili na Zapad.

„Pustinjak“ se raspada, zakleta zajednica njegovih okupatora slabi pred vestima o bekstvu Mađara i zauzimanju ambasade. To je drama. Od početka sam želeo da Ed i Kruso ostanu sami na ovom ostrvu, sve ostalo proističe iz toga. Ovo teško, nežno prijateljstvo između dva muškarca nalazi se u centru, oni su najbolji prijatelj, onakvi kakve smo možda imali u ranoj mladosti, njihov odnos je prožet istinom i intimnošću.
 
Pri tom se ponekad oseća da preterujete, to je često patetično, skoro umetnički-religiozno. Ed i Kruso nisu samo sezonski radnici, nego takođe i pesnici, koji jedan drugom čitaju pesme.

U romanu se koristi lična pripovedačka forma, to znači da ne postoji objektivni pripovedač, koji distanciran sa strane izveštava, šta se dešava. Sve što nam pripovedač „Krusoa“ priča je pod uticajem mladosti njegova dva junaka, pod uticajem suvišnih emocija – po mom mišljenju patosa – koji je za ovo doba tipičan. Na drugi način ova knjiga ne bi funkcionisala. Kako ja na to kao autor gledam bilo bi drugo pitanje. Ono čega se sećam jeste da je u ranim dvadesetim čovek u stanju da izgori za književnost – jedna pesma mogla bi se smatrati nečim najvrednijim na svetu, to je jezgro strasti, koje i kasnije ostaje važno, kada se čovek distancira, i postane umoran, možda čak ironičan. A Ed čezne za sopstvenim tonom. Njega pronalazi u Krusou, kog tokom romana iznova gubi, i to je neka vrsta suprotstavljene dramaturgije. Kruso je Robinzon, Ed je njegov Petko, a obojica su izgubili svoje najdraže. Ova paralela u nesreći je ono što ih povezuje, i iako nikada ne govore o tome, vezuje ih i zajedničko otuđenje. Upravo iz tog razloga, pesme putuju poput tajnih poruka tamo-vamo, to nije zabava niti je religija. Na kraju romana stoji i nešto što bi se moglo da se čita kao portret pisca u mladosti.
 
Da li se i Vi ogledate u liku Eda?

(smeh) Ne, to bi bilo previše, mada jesam želeo priču sa sopstvenim tonom. Ed je na toj potrazi, on zbog toga i beži na ostrvo. Ova robinzijada, njen egzotični scenario, i muško prijateljstvo, sve je to za mene bilo u centru pažnje.
 
Kako ste Vi, kao pesnik, pisali prozu? U romanu se donekle oseća da je proistekao iz pera jednog liričara.

Roman sledi sopstvene zakone i pisanje proze je nešto sasvim drugačije. Svet se posmatra drugačije, unutra se odvija neki drugi život. Moraš uvek biti prisutan, uvek raditi, a i dugotrajnije. Radio sam godinu dana na prvoj verziji,  prerađivanje je onda trajalo još skoro dve godine. Ako to zanemarimo, „Kruso“ je ispričan na klasičan način. Može biti da sam kao liričar obratio više pažnje na to kako će neka slika biti umetnuta na scenu, i da ne umem to da uradim a da ne pazim na zvuk i ritam. Ali to je slučaj sa dobrom prozom.

U epilogu menjate perspektivu, tu Ed pripoveda iz prvog lica.

Da, on istupa iz događaja i daje neku vrstu izveštaja dve i po decenije kasnije. Nema više patosa dvadesetčetvorogodišnjaka. Epilog nije bio planiran, ali sam u svojim istraživanjima naleteo na intervju sa jednim starim danskim nadzornikom luka Mon i Klintholm, koji je pričao o leševima izbeglicama, pristiglim sa Hidenzea i Rugena, a kasnije transportovanim u forenzički centar u Kopenhagenu. Odmah mi se u glavi javila reč „Muzej utopljenih“, koja se pojavljivala sve dok nisam pomislio da moram tamo da odem, da vidim gde leže mrtvi, šta se sa njima kasnije dogodilo.

Upravo na kraju romana, dugi epilog se čita kao omaž mrtvima, onima koji su pokušali beg iz DDRa preko vode.

Zanimljivo je to što se niko zapravo nije interesovao za počivalište mrtvih. Postoji mnogo filmova o onima  koji su uspešno pobegli preko Baltičkog mora, o dvojici surfera koji su uspeli u tome, ili o plivačima, mnogi od njih su detaljno portretisani. Nepoznati davljenici bili su manje interesantni. Čak i mesto u Kopenhagenu, gde je pisalo da su sahranjeni, bilo je pogrešno.

Izvor: tagesspiegel.de
Prevod: Sandra Žarković