„Ljude koje volimo treba da sagledamo u celini, i da ih volimo sa svim njihovim manama“

Marisa de los Santos je najprodavaniji autor sa liste Njujork tajmsa; poznata je po tri romana za odrasle: „Ljubav je ušetala“, „Budi moj“ i kao ko-autorka knjige „Saving Lucas Biggs“ koju je napisala sa suprugom Dejvidom Teguom. Njen najnoviji roman „Dragocena“ topla je priča o Tejzi i Vilou Kliri – ćerkama istog oca, jednoj napuštenoj, a drugoj „dragocenoj“ – koje proživljavaju nove i stare ljubavi.

Sa novinarom „Buk riporta“ Bronvinom Milerom Marisa je pričala o svojoj fascinaciji drugim šansama, o lepoti i opasnosti preterane ljubavi. Takođe je pričala o tome kako upoznaje svoje likove i o prednostima zajedničkog pisanja.

„Dragocena“ je vaš četvrti roman. Po čemu se pisanje ovog romana razlikuje od prethodnih?

Svaka knjiga je drugačija jer su likovi drugačiji, isteruju vas iz vašeg života, i uteruju vas u njihov na različite načine. Tejzi je samouverena, živahna, uspešna žena puna nade, iako je provela veći deo života čeznući za onim šta je izgubila ili nikada nije ni imala. Na neki način, večita je osamnaestogodišnjakinja. Toliko je imala kada ju je otac izbacio iz svog života, i kada je ostavila dečka koga je volela. Iskreno, ponekad me umori. Želela sam da joj Vilson toliko ne treba i da prestane da ga krivi, ali je ona to morala da uradi na svoj način, svojim tempom. A Vilou – oh, nju mnogo volim, ali bilo je potrebno dosta rada da bih je upoznala, da bih potpuno ušla u život nekoga ko je bio toliko obožavan i toliko zaštićen. Ona je veoma pametna i naivna. Taj izazov – otkriti ko su moji likovi, gotovo ući u njih – nije mi bio lakši i pored toga što ovo nije moja prva knjiga... ali, opet, ne bih volela ni da je bilo drugačije.

„Dragocena“ se bavi dvema generacijama jedne disfunkcionalne porodice. Gde ste našli inspiraciju za ovu priču?

Kao što je slučaj i sa većinom mojih knjiga – ne znam. Ali sam mnogo razmišljala o drugim šansama, o osobi koja grabi priliku da ponovo stvori svoj život. Te priče su fascinantne, ali sam shvatila da ih često pričaju osobe koje su već u procesu promene.  Počela sam da razmišljam kako bi bilo biti nečija druga prilika, što me je dovelo do Vilou, kao i kako bi bilo biti prva, napuštena prilika, što me je dovelo do Tejzi. Onda sam se zapitala šta bi se dogodilo kada bi se njihovi životi ukrstili, i priča je počela da dobija oblik.

Dok Tejzi istražuje prošlost svoga oca Vilsona, otkriva da je on bio, zapravo, kao Don Drejper iz serije „Ljudi sa Menhetna“ – da je potpuno obrisao svoju prošlost i iznova izmislio sebe. Zašto ima takvu moć nad ljudima, naročito ženama? Zašto ste Markusa uveli u priču tek posle kobne večere za Dan zahvalnosti, pred kraj knjige?

Iskustvo mi govori da ljudi najviše žele ljubav i odobrenje od ljudi koji su najveće škrtice prema njima. Tejzi je godinama pokušavala da privoli Vilsona, i čuvala je sve mrvice dobrote koje bi joj dobacio, a najgore je što je svesna koliko on nije vredan toga, ali svejedno ne može da se zaustavi. Pritom, nisam sigurna da je Markus tako indiferentan prema ocu kao što se pretvara; Markusov novac, posao, raskošni život deluju mi samo kao odgovor na to što ga Vilson nije voleo. A što se tiče toga zašto nema više Markusa u knjizi – dok pišem, postepeno shvatam šta je srž knjige i čiju priču pričam. I iako volim Markusov lik, jednostavno nisam pričala njegovu priču.

Kako ste se odlučili da ispričate priču iz dva ugla? Svaki lik ima svoja velika pitanja: Tejzi pokušava da se reši prezira prema Vilsonu ali i da uspostavi vezu sa svojom pravom ljubavlju, Benom; Vilou se adaptira na srednju školu pošto se godinama školovala od kuće i otkriva prvu ljubav. Da li je bilo teško žonglirati ovim pričama?

Za mene, različita gledišta deluju prirodno. Tako sam pisala gotovo svaku knjigu do sada, i to mi deluje kao dobar način pripovedanja. Ali, ovo je prvi put da sam pisala u dva glasa iz prvog lica. Isprva je bilo teško prebacivati se iz poglavlja u poglavlje. Morala sam da napravim pauzu od dan-dva da bih izbacila jedan glas iz glave i zamenila ga drugim. Ali kada sam se uhodala, toliko sam se upoznala sa likovima da mi je bilo lako.

Da li je neki lik bio veći izazov? Ako jeste, čiji? I Vilson i gospodin Ajnsli nisu baš simpatični likovi. Da li je takve likove lakše ili teže pisati? Koliko god Ajnslijevo ponašanje prema Vilou bilo neprikladno, ona i dalje pokušava da vidi njegovu ljudskost. Da li je ovo bio Vaš svestan izbor, da pokažete obe strane lika?

Za mene je ključno da upoznam dobro svakog junaka pre nego što počnem da pišem. I Vilson i Ajnsli su dugo živeli u mojoj glavi, i saznala sam o njima mnogo više nego što se vidi u knjizi, a to sam morala da razumem i prihvatim kako bih počela da pišem. A naravno, kao što je slučaj i sa stvarnim ljudima, kada ih dobro upoznate, teško je da ih ne posmatrate kao multidimenzionalne i ranjive. Kao pisac, osećam obavezu da odam poštu ljudskosti kroz moje likove, čak i kroz one koji nisu dopadljivi.

Tejzi zove Vilou „dragocena“. Kako ste se odlučili za tu reč?

Dopada mi se njena dvostranost. Sa jedne strane, lepo je i poželjno biti nekome dragocen. Budete cenjeni, zaštićeni, obožavani, i mislim da postoje ljudi koji toliko vole nekoga da žele da ga sačuvaju samo za sebe i zaštite od svega, i nipošto ne žele da se to promeni. Upravo tako Vilson voli Vilou; želi da je zaštiti od prelepe, užasne, neophodne brke stvarnog života koja nije dobra za nju. Ali mislim da Vilou nije „dragocena“ u ovoj knjizi. Tejzi mora sebi da postane dovoljno dragocena kako bi zaboravila na potrebu za Vilsonovom ljubavlju. A ako želi da bude sa Benom, njenim dragocenim, mora da prestane da idealizuje njihovu završenu vezu i prihvati greške koje su oboje napravili i to koliko su se oboje promenili.

Šta biste želeli da čitaoci ponesu od „Dragocene“?

Nadam se da ova knjiga govori nešto o tome da ljude koje volimo treba da sagledamo kao cele, komplikovane, sa manama, i da ih i pored toga volimo. Ono što je meni najvažnije nije tema ni poruka, već likovi. Ako ljudi pročitaju knjigu i dožive likove kao stvarne, drže ih neko vreme u glavi, i možda počnu da mu nedostaju – biću srećna.

Da li biste se ponovo vratili likovima iz romana „Ljubav je ušetala“ i „Budi moj“, ili možda likovima iz najnovijeg?

Trenutno radim na ideji za novi roman gde će Kler i Dev, likovi iz „Budi moj“, biti glavni junaci. Biće u ranim dvadesetim i moram da kažem da sam uzbuđena što ću ih upoznati kao odrasle!



Kada počnete da pišete novi roman, da li smislite i isplanirate priču ili počnete sa opštom idejom i pustite je da se organski razvija?

Godinama sam radila ovo drugo. Počela bih sa glavnim likovima i najgrubljom skicom zapleta, i krenula odatle. Ali poslednjih godina, imala sam neverovatno iskustvo pisanja sa suprugom dve knjige za mlađe čitaoce, i shvatila sam da moram da imam čvrst i detaljan plan. To iskustvo je od mene učinilo zaljubljenika u nacrte i planove. Napisala sam „Dragocenu“ sa planovima za svako poglavlje i, iako to na početku zahteva mnogo posla, to mi je pružilo jasnoću i strukturu kojima sam težila i ne znajući. Pošto sam to rekla, moram da dodam da pažljivo pratim priču, slušam likove i puštam ih da me vode, čak i po cenu da usput promenim plan ili odustanem od nekih delova. To je u redu, jer sam oduvek verovala da su iznenađenja prilikom pisanja najbolji deo procesa.

Uz to što ste pisac, Vi ste i supruga i majka dvoje dece. Kakav Vam je raspored kada radite na romanu?

Trudim se da se držim rasporeda koji sam napravila pišući prvu knjigu, kada su mi deca bila mala: pišem kada su u školi, a vikende i večeri su posvećeni njima i trudim se da zaista budem prisutna u oba dela svog života. Mrzim da propustim nešto: plivanje, hokej, porodičnu večeru. Ali moram da priznam da prekršim to praviilo kada sam u fazi da živim i dišem roman ili sam u cajtnotu.

Nedavno ste sa suprugom napisali roman o putovanju kroz vreme „Saving Lucas Bigss“ (Spasavanje Lukasa Bigsa). Koliko se to iskustvo razlikovalo od pisanja za mlade. Šta su bili izazovi zajedničkog pisanja?

Mnogo smo se zabavljali pišući knjigu. Čak i u društvu likova, pisanje može da bude usamljenički poosao. Živite sa likovima koje niko drugi ne poznaje; svađate se sami sa sobom u sebi; sami rešavate probleme. Ono što je bilo sjajno kada sam radila sa Dejvidom jeste to što su sve te stvari bile izrečene, i radili smo na njima zajedno. Takođe, veoma poštujem Dejvida kao pisca i želela sam da poboljšam svoje pisanje, da mi svaka reč bude savršena kako ga ne bih izneverila. Iako smo lepo sarađivali, bilo nam je važno da svako ima svoje poglavlje, svoje likove. Ne mogu da zamislim saradnju gde morate da pregovarate o svakoj rečenici ili izboru. Joj!

Počeli ste kao pesnik. Šta vas je navelo da pređete na prozu?

Počela sam sa poezijom jer sam oduvek volela muziku jezika, da ispistujem šta se dešava sa rečima, suglasnicima i samoglasnicima kada udare jedni o druge, sva ta zvonjava, pevanje – to je poezija. Kao čitalac sam proždirala romane; dopada mi se da budem uvučena u drugačiji svet. Istina je da sam oduvek htela da napišem roman, ali nisam imala ideju za njega. A onda, iznenada, čula sam glas u glavi koji nije bio moj, i koji se nije uklapao u pesmu. Taj glas je postao lik, Kornelija Braun, i što sam više vremena provodila sa njom, više sam otkrivala njene priče. I tako sam je zapisala. I to je bilo to: romani su postali moj dom.

Kada je knjiga gotova, posla ima i dalje. Turneje, čitanja, intervjui. Koji deo tog procesa Vam daje najviše a šta Vam je najteže?

Volim da se srećem sa knjižarima i čitaocima. Napisala sam šest knjiga i veliki deo mene je i dalje oduševljen time što imam čitaoce. Interakcija sa njima mi nikada ne dosadi. Ali ja sam stvorenje navike. Volim svoj jastuk, i hranu u frižideru, i moju pretrpanu nelepu kancelariju na trećem spratu. I užasna sam kada moram da se odvojim od porodice i pasa. Ljudi mi govore kako sam srećna što mogu da pobegnem od svega toga, spavam u finim hotelima i koristim rum servis. I ja to razumem, ali mi ne prija. Nemojte pogrešno da me shvatite; čast je ići na turneju. To je privilegija i neverovatan osećaj biti u društvu ljudi koji vole knjige. Ali meni nedostaju šetnje sa psima i vožnja dece u minivanu punom papirića i odgrizaka jabuke.

Na čemu trenutno radite?

Na knjizi koju sam ranije pomenula. Knjiga o Kler i Devu počinje da dobija oblik, i uzbuđena sam zbog toga. Ja sam neko ko voli da čita trilere i detektivske romane, i ako stvari budu onakve kako se nadam, ova knjiga bi mogla da bude delom i krimić. Poznajući sebe i, još važnije, Kler i Deva, misterija će biti prožeta trnovitom, duhovitom, tužnom i komplikovanom pričom o porodici/prijateljstvu/ljubavi i to mi – a nadam se i čitaocima – savršeno odgovara.
 
Autor: Bronvin Miler
Izvor: www.bookreporter.com