Ljiljana Šarac: Mladi čitaoci su stroži i zahtevniji od odraslih

Književnica Ljiljana Šarac je zapravo scenarista i dramaturg u kostimu romanopisca. Verujem da bi mnogo poklonici njenih dela voleli da vide ekranizaciju njenih romana i, zaista, u rukama vrsnog reditelja bili bi to filmovi i serije koji bi osvajali srca gledalaca u Srbiji i regionu. Razgovor sa spisateljicom je vođen na teme koje je i u samim svojim delima obrađivala. Za Bazar je iskreno odgovorila na pitanja čime su je opčinile istorijske ličnosti Đurađ Branković i prokleta Jerina, junaci njenog rodnog kraja, kakav je trenutak u kojem živimo, kao i o tome koliko je generacijski jaz prisutan, koliko se razumemo ili ne, ukoliko smo rođeni u različitim periodima.



Ljiljana Šarac je na prepad svojim debitantskim romanom „Opet sam te sanjao“ osvojila regionalni književni svet. Razgovor s ovom izuzetnom autorkom vođen je prošle godine uoči 66. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga.

„Dok svetac bdi“, naslov je vašeg osmog romana, koji je objavljen u izdanju Lagune. Ovo je priča o grehu, tajnama i praštanju. Kako ste uspeli da u dva slavska dana, koliko traje radnja ovog romana, smestite istoriju 20. veka Srbije i dve porodice, kao i sve te dugo skrivane tajne i spletke koje su dovele do tragičnih ishoda, bolnih uspomena...?

Onoliko koliko je važan izbor teme, podjednako je bitan i način na koji će je umetnik obraditi. Dok sam se spremala da počnem da pišem svoj osmi roman, znala sam da želim da ispričam priču o pobratimstvu koje nije izdržalo iskušenje. Ideja je bila tu, ali je valjalo naći put da se ona uobliči. Porodične hronike obično su pune epizoda i epizodnih sudbina. Trebao mi je drugačiji pristup. Odlučila sam da u svojoj priči izbegnem razuđenost tako što ću sabiti radnju u četrdeset osam sati. Čitav vek kompresovala sam u dva dana proslave slave Svetog Nikole u domu porodice Paunović. Za svečarskom trpezom, uz plamen sveće i kandila, razmrsiće se klupko laži, poluistina i zabluda. Pokazaće se kuda vode inat i nespremnost da se najboljem prijatelju oprosti greh iz prošlosti... Postaviće se pitanje krivice i pokajanja... Otkriće se zašto su Vasiljevići, njihove prve komšije, pretrpeli veliku nepravdu.

Nakon te odluke, priča je potekla. Pokrenuta je lavina sećanja koja sežu do vremena između dva svetska rata. Fabula je tako stavljena u jedan širi istorijski kontekst. U romanu „Dok svetac bdi“ oslikana je Srbije kroz čitav jedan vek.

Ova porodična saga ima mnogo likova čije su sudbine isprepletane. U kojoj meri je spremnost glavnih aktera priče, članova porodica Paunovića i Vasiljevića, da pred čitaocima otkriju sve svoje porodične tajne doprinela srećnom ishodu?

Dok sam pisala ovaj roman, porodice Paunovića i Vasiljevića rasle su i granale se na moje oči. Ključni događaj za razumevanje narušenih komšijskih odnosa seže u daleku prošlost. Svaki od junaka zna samo poneki njegov komadić i nije u stanju da sklopi celu sliku i shvati šta se to zaista dogodilo. Jedino Milenko Paunović zna sve, ili bar živi u takvom ubeđenju. Pokazaće se da je njegova istina iskrivljena i umnogome pogrešna, pa su takve, neispravne, bile i odluke koje je donosio i potezi koje je povlačio. Ogorčen je, ljut i nesrećan, veran inatu koji ga je decenijama trovao. Jedan nezvani gost će sesti za slavsku trpezu i svojom ispovešću mu otkriti koliko je bio u krivu i koliko je grešio. Čvor je razmršen. Istina je umivena i otkrivena. Kraj romana ima katarzičan efekat, i za junake i za čitaoce.



„Dok svetac bdi“ dobrim delom je priča o prijateljstvu. Decenije ulažemo u prijateljstvo, a ono pukne za sekund! Ne možemo imati poverenja kada su krupne stvari u pitanju, u one koji su nezainteresovani za istine o malim stvarima, govorio je Albert Anštajn. Da li je poverenje ta jedna stvar koja – menja sve?

Odnos između Milenka i Sretena, koji rastu jedan uz drugog i dorastu do toga da se pobratime, okosnica je romana. Njihov uzlet je poseban, ali je pad strmoglav. Jedan od junaka pokazao je da nije dorastao takvom odnosu. Prijateljstvo se gradi celog života, a može da se slomi kao ljuska od jajeta! Danas ga sve iskušava i stavlja na probu, pa je ono pravo, iskreno, nepatvoreno, utoliko vrednije. Najveća pretnja mu je narastajuća samoživost, izgovori da ni za šta nemamo vremena, i ja mislim, iznad poverenja i nepoverenja, da ga ugrožava i minira netolerantnost. Zaboravili smo značaj i važnost praštanja. Glavnog junaka čeka spokoj tek kada postane spreman da oprosti i da se pokaje.

Pre ovog romana napisali ste istorijsku dramu „Đurđevim stopama“ i to je bio vaš povratak despotu Đurađu Brankoviću, jer ste pre toga izdali roman „Opet sam te sanjao“. Čime vas je posebno opčinio ovaj neustrašivi vitez koji je nastavio nemanjićku državnu i narodnu misao?

Budući da sam rođena u Smederevu, vezanost, bliskost, nadahnutost, zainteresovanost za Brankoviće razumljive su i očekivane. Roman o Irini „Opet sam te sanjao“ moj je prvenac. On mi je otvorio vrata izdavačke kuće Evro Book, koje više, nažalost, nema. Roman „Đurđevim stopama“ mi je otvorio vrata izdavačke kuće Laguna i skrenuo pažnju šireg čitalaštva na moj rad. Da bih napisala romane o Irini Kantakuzin Branković (Prokletoj Jerini) i Đurđu Brankoviću, morala sam da razgrnem mnoge velove predrasuda, istorijskih neistina, legendarnih nanosa... Krenula sam za istorijskim činjenicama, a ne za iskrivljenim slikama koje vidimo u ogledalu površnog bavljenja petnaestim vekom i našim vladarima koji su obeležili taj period, a srpski narod sačuvali od rasejanja, asimilacije i nestanka.

Đurađ Branković je čovek enciklopedijskog duha. Bio je obrazovan, govorio je mnogo jezika, bio vrstan diplomata, mnogo je putovao, vojevao, gledao je dalje i video više od svojih savremenika. U romanu ga poredim sa lisicom, jer je samo čovek tih osobina mogao da izbegava zamke koje su mu postavljali neprijatelji i sa Istoka i sa Zapada, da plovi između Scile i Haribde, brinući se za opstanak svoga naroda.

Rad na istorijskim romanima upućivao vas je na priče iz srpske narodne tradicije. Kakav odnos imate prema tradiciji?

Istorija i tradicija idu ruku podruku. One nas vezuju za podneblje sa kog smo ponikli, čuvaju da nas svetske nepogode ne rasprše kao puhor maslačka. Ako znamo ko smo, ako čuvamo porodicu, ako poštujemo to što jesmo i ponosimo se svojim nasleđem, preteći ćemo i odoleti svim iskušenjima. To je poruka svih mojih romana, to je poenta svakog mog školskog časa.



Danas govorimo o večnosti, o mladim ljudima koji misle da mogu na telefonima da je dotaknu, misle da učestvuju u njoj. Ima li jednostavnih recepata za komplikovanog čoveka zagledanog u svakodnevicu, onog koji se s mukom bori da preživi dan?

O, ima, i te kako, samo mi uvek očekujemo neka visokoumna i komplikovana rešenja, a sve je, zapravo, vrlo jednostavno, tu nam je, pred nosom. Treba da se ponovo okrenemo tradiciji koju smo spominjale. Treba veru shvatati suštinski, a ne pojavno i površno. Treba ojačati i čuvati brak. Škola treba da bude institucija, a ne obdanište i mesto za svakojaka potkusurivanja. Treba sav ulog položiti na snagu, moć, značaj, jedinstvo, slogu, razvoj, obnovu, uticaj porodice! Kada su zdravi i dobri temelji, možete zidati šta god poželite. Treba sedati i jesti za istim stolom kad god se to može, razgovarati, šaliti se, odlaziti porodično u prirodu ili na selo, letovati sa decom što se duže može, ukazivati poštovanje starijima, rukovoditi se mišljenjem stručnjaka u oblastima za koje su zaduženi... Mi sve ovo možemo a da nas ništa ne košta, pitanje je samo, zašto tako lako odustajemo ili zašto uopšte nećemo da se vratimo sebi samima...

„Anđeo s jednim krilom“ je vaš prvi roman za decu i mlade. Napisali ste ga za svoje učenike. Glavna junakinja Ružica je u nežnim i osetljivim godinama. Koja je simbolika u naslovu romana i šta ste ponudili novim mladim čitaocima – čime ste rešili da zadržite njihovu pažnju?

Ako nekoga dobro poznajem, onda su to tinejdžeri, ako sa nekim uživam da radim, onda su to oni, ako je trebalo da se okrenem novoj publici, onda su to takođe bili oni! To sam i učinila. Deci treba beskrajno mnogo naše pažnje. Ona žude za nežnošću, podrškom, razumevanjem, razgovorom. Treba im samo prići na pravi način. Sa romanom „Anđeo s jednim krilom“ ja sam to pokušala. U njemu nema popovanja, dodvoravanja, nadmudrivanja, ali ima onoga na šta mladi reaguju – a tu su: nesvakidašnja, emotivna priča, dinamična radnja, uzbudljivi dijalozi, avanturistička potraga za rođacima, ljubav u najavi...

Deca s kraja osnovne i početka srednje škole posežu za knjigama koje bude snažne emocije. Podjednako vole da se smeju, plaše ili strepe nad glavnim junacima. U mom prvom romanu za mlade sve oko Ružice se ruši. Ona ostaje usred nigdine i treba svoj svet da izgradi iz početka. Na to upućuje metaforični naslov. Ostala je bez svog jednog krila i mora da nađe način da ga nekako nadomesti da bi nastavila svoj let.

Priču ste prilagodili dečjem vokabularu i interesovanjima. Po čemu se mladi čitaoci razlikuju od generacija rođenih u 20. veku? Da li je odgovornost veća kada se piše za decu i mlade nego kod pisanja za odrasle?

Zahvaljujući radu s decom moj duh odoleva starenju! Nalazim se svakodnevno na neiscrpnom istočniku radosti, smeha, bezbrižnosti, neponovljive lakoće postojanja i življenja koja je svojstvena samo tim godinama. Posle nekako taj izvor počne da presušuje. Zato mogu da proniknem u interesovanja svojih đaka, da prilagodim govor junaka njihovom, trudeći se da ostanem na kursu tema koje će ih zanimati, ali da uz sve ponudim i dodatnu vrednost. Roman „Anđeo s jednim krilom“ otvara ozbiljna, retko postavljana pitanja kako da se deca suočavaju i nose sa smrću dragih osoba, ko postaje tada njihovo drugo krilo, koliko decu treba štititi od okrutne realnosti, a koliko ih treba osposobiti da se u njoj snađu...

Ono što me beskrajno raduje jeste činjenica da su moji mladi čitaoci odlučili da prate upravo te niti vodilje, uzimajući iz priče ono što je njima najpotrebnije i najvrednije! Teže je naći žicu mladim čitaocima. Oni su stroži i zahtevniji čitaoci od odraslih.

Ovaj roman promišlja novonastalo stanje i pokušava da dâ odgovor na pitanje kako naći izgubljeni oslonac koji će poput proteze nadomestiti izgubljeno krilo. Kako se podnosi gubitak nastao u tim ranim i osetljivim godinama? Osim razmišljanja o ljubavi i prijateljstvu, sadrži li ovaj roman i društvenu kritiku?

Dugo nisam nalazila snage i hrabrosti da ispričam priču o gubitku roditelja. Nosila sam je kao zabodeni trn, koji čeka da nađem rešenje i izvadim ga. Trebalo je da bude roman za odrasle, a onda se nametnula ideja da sve sagledam iz ugla trinaestogodišnje devojčice koja je ostala sama. Tako je nastao „Anđeo s jednim krilom“. On je roman i za odrasle i za decu. Kritičari su ga svrstali u psihološki roman i tako opravdali moj osećaj da on pripada svim generacijama. Njegov moto je da je to priča o isceljenju i iskupljenju. To je put glavne junakinje Ružice da nađe izgubljeni oslonac i nadomesti svoje izgubljeno krilo. To nije ni lako, ni jednostavno. Mnogo ljudi treba da se udruži u tom poslu, mnogo vremena mora da protekne, mnogo pažnje, ljubavi da se uloži kako bi rane od trnja zacelile i na Ružičinoj duši! Roman je pre svega poziv da se pritekne mladima u pomoć, kada im je ona preko potrebna.



Kako da decu bodrimo, osnažujemo, osamostaljujemo... – kako bi ti naši žutokljunci imali oba zdrava krila neophodna za taj let onog trenutka kad odluče da polete?

Kao pedagog i roditelj zaključujem da decu predugo i previše štitimo, a onda kao da nam to dosadi, očekujemo da za dan mogu da počnu da se snalaze sami, što je puka besmislica.

Potrebno je da ih učimo odgovornosti i sticanju radnih navika. Ako ih slušamo, ako smo uporni u onom što se mora, i uspostavimo jasna pravila šta i dokle se može, i pričamo, pričamo, pričamo (dok ne počnemo da sedimo) dajući primere, analizirajući događaje iz našeg i njihovog života, kritikujući loše stvari koje im se nude, nudeći im svetle primere iz sporta, umetnosti, rodbine... pripremićemo iz za sigurno uzletanje.

Romani o Hariju Poteru su postali najčuveniji romani o prijateljstvu, ljudskoj prirodi, razlikama između odraslih i dece. Stiče se utisak da ste kao Džoan Roling, koja je za svog junaka tražila pre svega engleske glumce, vi pre svega uzor tražili u našim piscima za decu?

Osećam se privilegovano što jednom nogom stojim u svetu umetničkih dela za odrasle, a drugom u onom namenjenim deci. Sve dobro i vredno u obe sfere počiva na klasicima, ali su savremena dela sveža, ona vuku napred, književni vrt čine mirisnijim i šarenijim mestom. Posebnu pažnju posvećujem domaćim autorima. Oni razvijaju književni ukus kod mladih, podstiču ih da se late knjige. Ako deci nudimo dobre primere, prave preporuke, okružimo ih zanimljivim knjigama, upoznamo sa omiljenim piscima, uradićemo ozbiljan i dalekosežan posao. Takve vrednosti ponudila sam kao uzor svojoj glavnoj junakinji.

Ove godine se navršilo 80 godina od prvog izdanja „Malog princa“. U čemu je tajna popularnosti ove knjige?

Jedna od omiljenih igračaka u detinjstvu bila mi je kaleidoskop. E, to je za mene „Mali Princ“! Sa svakim novim čitanjem on se presloži na novi način i napravi drugačiju sliku i kompoziciju. Kako se menjam ja, tako se menja i on. Njegova svedenost, jezgrovitost, višeznačnost sabijene su do čvrstine i lepote dijamanta!

Ima li zabranjenih tema za decu koje njihove oči ne bi trebalo da pročitaju ili uši da čuju? Koja je vaša omiljena knjiga za decu?

Za decu nisu vika, buka, dreka, histerija i vulgarnosti koje mogu svakodnevno da čuju u raznim rijaliti programima. To nije za njihove oči i uši. A što se tiče čitanja, samo neka biraju ono što je u skladu sa njihovim uzrastom. Dečja knjiga nad knjigama za mene je „Hajduk u Beogradu“ Gradimira Stojkovića (i sve ostale iz tog serijala).

Kako vidite budućnost, u kojoj meri je optimizam u tom smislu moguć samo uz neophodnost ulaganja u dečiju kulturu?

Nema bolje i isplativije investicije od ulaganja u decu. Treba nam kvalitetan školski program, mnogo više rada na razvoju pismenosti, masovnije saradnje sa logopedima, ali i koncerata, pozorišnih predstava, knjiga, filmova koji će biti baš njima posvećeni i dostupni.

Žena je taj princip nestalnosti i promene, osveženja, nečeg novog. Ako bismo to tako postavili, da je tradicionalizam – muški princip, a modernizam – ženski princip, da li ste skloni da pravite razliku kada je reč o muškom i ženskom pismu, ili to ne mora da se vezuje za pol?

U umetnosti je važan samo kvalitet, ili bi bar tako trebalo da bude.

U kojoj meri je književnost uticala na vas? Kako ste izgradili svoj stil i dali mu lični pečat?

U nižim razredima osnovne škole više sam volela matematiku. Otac me je planski pretvorio u pasioniranog zaljubljenika u čitanje tako što je ispočetka on išao u biblioteku, birao i donosio mi knjige za koje je verovao da će mi se dopasti. Očito je dobro procenio šta bi moglo da me privuče. I danas se sećam tih naslova: „Teško pobeđenima“, „Quo vadis“, „Grof Monte Kristo“, „Ajdaho“, „Omiške strele“, „Zov divljine“, „Fantom iz opere“, „I ne osta nijedan“, „Bogorodičina crkva u Parizu“... Tako je izliven čvrst i stabilan temelj. Kada sam počela da pišem, zagledala sam se u ono ko sam, odakle sam, u šta verujem, šta volim, zamislila sam kakve bih knjige volela da čitam i takve sam i sama počela da pišem. Svaki roman je otisak moje duše stavljen u korice optimizma. To je Ljiljana Šarac, to sam ja.

Koji ste novi književni izazov sebi postavili?

Za mene je sve igra, valjda zato i pišem. Kako žongliram rečima, onda s vremenom dodajem sebi sve više loptica. Dogodilo se da su mi se neki romani tematski našli u paru, kao diptisi, kao dve polovine iste jabuke: „Opet sam te sanjao“ (Jerina) – „Đurđevim stopama“ (Đurađ); „Gde sam to pogrešila?“ (Đorđe Karađorđević) – „Zid tajni“ (Jelena Karađorđević); „Starija“ – „Stariji“. Otuda se rodila ideja da naspram dečjeg romana s devojčicom kao junakinjom napišem tinejdž roman u čijoj priči je dečak glavni lik. Ovih dana su u toku završni radovi na njemu.



Nakon komentara da je roman „Anđeo s jednim krilom“ kao stvoren za film za decu, sela sam i napisala scenario za film. To je nova tema za razmišljanje i angažovanje. Kako sam vezana za svoje junake, poželela sam da se sa Jerinom i dalje družim, samo na nov način, pa sam napisala monodramu „Despotica Prokleta“. Imam ideju ko bi bio idealan za tu ulogu, kompozitor radi na muzici za predstavu, na putu sam da se dogovorim i sa režiserkom, pa da zaokružimo projekat. Beskrajno se radujem Beogradskom sajmu knjiga i svom predstavljanju na Laguninom štandu. Jedna velika priča mi ne dâ da spavam. Vreme je da joj dam priliku i počnem da pišem novi roman za odrasle. Brojni izazovi su ispred mene, uz malo sreće i podrške, nadam se da ću ih uspešno privesti kraju.

Autor: Gordana Mašić
Izvor: Bazar