Ljiljana Šarac: Čitanje nema alternativu

Osim o novom romanu „Dok svetac bdi“, koji govori o značaju praštanja, vere, čovekoljublja, familijarnosti, sabornosti i sloge, s autorkom Ljiljanom Šarac razgovarali smo i o značaju i uticaju književnosti.



Čitaoci koji vole istorijske ljubavne drame dobro poznaju stvaralaštvo Ljiljane Šarac, koja nam je u svojih osam romana ispisala priče koje se pamte. Nakon istorijske drame „Đurđevim stopama“, prvog romana u izdanju Lagune, u novoj knjizi „Dok svetac bdi“ Ljiljana se oslanja na slavnu tradiciju srpskog realizma i, kako kaže, nastoji da u tom duhu oslika ne samo prošla vremena već i ova naša koja su iz njih proistekla.

I baš kao što uživa u pisanju istorijskih romana, jer je taj zadatak poziva na istraživanje i učestvovanje u neočekivanim avanturama, tako je i stvaranje ove raskošne porodične sage za nju bilo veliko i važno, jer je probudilo neka draga sećanja.

Vaš drugi roman za Lagunu „Kad svetac bdi“ priča je o dve familije čije su sudbine neraskidivo povezane, ali čije prijateljstvo u jednom trenutku biva zauvek narušeno. Kako Vas je ova priča pronašla, koliko dugo je postojala ideja za nju?

Fabula je ponikla na zanimljivom novinskom članku o životu, dobročinstvima i čudima Svetog Nikole. Kako je to porodična slava Šaraca, bilo mi je drago što sam o svecu koga nazivaju Čudotvorac otkrila zanimljivosti koje nisu opštepoznate. To me je odvelo u istraživanje koje je kao rezultat imalo sakupljena brojna predanja, legende, istorijske podatke, zanimljivosti... Građa je naprosto „zvala“ da bude iskorišćena, uobličena. Glavno pitanje je bilo na koji način. Naslutila sam njen potencijal. Priču sam smestila u meni blisko okruženje, među porodice nalik onoj u kojoj sam odrasla. Nije postojao logičniji izbor od toga da fon svih dešavanja bude selo. I to ne bilo koje, već ono koje poznajem kao otkucaje svoga srca, u kome sam provela sve raspuste i gde sam naučila više o prirodi, običajima, veri, tradiciji nego na svim časovima u školi. Reč je o Selevcu, selu Podunavskog okruga, koje se ugnezdilo na tromeđi između Smedereva, Smederevske Palanke i Mladenovca. Na pitomim brežuljcima okruženim višnjarima, šljivicima, šumarcima, ispresecanim potocima smestila sam porodice Paunovića i Vasiljevića i razdvojila ih samo plotom. Ovaj roman podseća koliko mir, prijateljstvo i ljubav mogu biti krhki. Sa ove distance, kada je knjiga u mojim rukama, shvatam da je priča godinama tinjala i razgorevala se u meni, dok naposletku nije buknula punim plamom, nagnavši me da je ispripovedam.

Radnja romana dešava se u samo dva dana, a u ta dva dana stalo je čitavo jedno stoleće. Kako je izgledalo živeti sa pričom o Paunovićima i Vasiljevićima, među kojima je mnogo bolnih uspomena, spletki, neotkrivenih tajni?

Misli, ideje, pa i sama priča su kao pramičci magle. Oni su amorfni, nepostojani, promenljivi. Najteže je dati im formu, omeđiti ih, fiksirati. Izazov je bio jednu raskošnu porodičnu sagu utegnuti u poglavlja i naći joj početak i kraj, kao kada namotavamo klupko vunice. Izazovnim i zanimljivim učinilo mi se rešenje da u realnom vremenu priča traje dva slavska dana (19. i 20. decembra), a da suštinski obuhvati čitav jedan vek i sudbinu više generacija spomenutih porodica. Radnja se ne zasniva na istinitim događajima, ali može da zaliči na neke priče i situacije iz realnog života. Tako sam sve vreme stvaranja hodala po žici da poput pelivana držim ravnotežu i sve niti u rukama, kada je reč o svecima zaštitnicima familija, porodičnim i komšijskim odnosima, stvarnim i izmaštanim sudbinama, običajima nekad i sad. Taj svet u meni je bujao kao kada slikar na platno dodaje nove nanose četkicom, pa s vremenom, od kontura, i samo naznačenih obrisa, izroni jasna slika s mnogo simboličnih detalja.



Na koji način su se rađali likovi i koliki je za Vas kao pisca bio izazov povezati sve njihove priče u jednu nit?

Od početka su se u središtu zapleta našla dva prijatelja: Milenko i Sreten. Sve se plelo oko njih dvojice, sa osvrtom na prošlost i pogledom u budućnost. Polako je izrastao čitav novi svet. Moram priznati da je to bila divna duhovna igra jer je na meni bilo samo da posegnem za bogatom riznicom autentičnih likova iz detinjstva pa da iz pljosnatog lika proistekne obli, slikovit, kao sa retuširane crnobele fotografije. Kada su dva pobratima postala stožeri priče, tada je i ona stekla uporište.

Čemu nas uči priča o Vasiljevićima i Paunovićima?

Priča o te dve porodice nas podseća na osnovne vrednosti koje kao da su sklonjene iza vrata iz našeg vidokruga. Ona ukazuje na značaj praštanja, vere, čovekoljublja, familijarnosti, sabornosti, sloge. Slikovito ističe da smo bez tih vrednosti samo puhor maslačka ostavljen na milost i nemilost vetru.

Koliko Vas i na koji način pisanje svakog romana promeni? Na koji način je na Vas uticalo pisanje romana „Dok svetac bdi“?

Pisanje romana je poput velikog spremanja u kući. Na gornje police dolaze značajne teme i podaci, a u kutije i ormare za odlaganje odlazi ono što je napisano i završeno. To „pospremanje“ je provetravanje duše. To je posao, dugotrajan proces, a ne samo – sedi, pa piši. Otuda sa svakim novim napisanim retkom rastem i nadograđujem se, menjam se i ja. Pisanje romana „Dok svetac bdi“ bilo je najveća poslastica do sada. Zato što me je vratilo u vreme bezbrižnosti, detinjstva i mladalaštva, kada smo svi bili na okupu, kada su raspusti kod očevih i majčinih roditelja bili dani čiste radosti. Uranjanje u to prošlo vreme probudilo je draga sećanja, i kao da sam im pišući vraćala dug za sve lepo što su uradili za mene.

Prethodni roman „Đurđevim stopama“ izvrsno je prihvaćen kod čitalaca. Predstavili ste ga i u brojnim gradovima širom naše zemlje. Šta za Vas znače ti susreti? Da li su i u kojoj meri reakcije čitalaca na taj roman uticale na pisanje novog?

„Đurđevim stopama“ mi je utabao put u mojoj novoj izdavačkoj kući i među Laguninim brojnim čitaocima. Moj svet kao da je omeđen Brankovićima, pa je ta srođenost i usredsređenost na Đurđa i Irinu prepoznata i blagonaklono prihvaćena. Iz toga su se izrodili pozivi za brojna gostovanja. Ona su prilika za razmenu utisaka, dobre energije, mogućnost da se zađe malo i „iza kulisa“ i ispriča kako je knjiga nastajala. Radujem se svakoj promociji jer je zlata vredna i za mene i za moje junake i priče. Najčešće pitanje na kraju promocije jeste da li autor piše nešto novo. Ono je podsticajno i motivišuće. Meni inspiracije, bogu hvala, ne manjka. Dok smo pričali o Đurđu Brankoviću, najavljivala sam novi roman utemeljen na divnoj tradiciji srpskog realizma, stvaran po uzoru na Milovana Glišića, Janka Veselinovića, Lazu Lazarevića, i tada je i meni i publici srce igralo od nestrpljenja i iščekivanja. Sada je došao trenutak da se data obećanja ispune!

Čitate li nešto dok pišete ili sebi dajete oduška za uživanje u knjigama tek kad završite sa pisanjem?

Nema dana da ne pročitam bar po jedno-dva poglavlja knjige koja mi je zaokupila pažnju. Dok pišem, biram dela srodna temi koja me zaokuplja. Nepodeljene pažnje koncentrisana sam na ono što radim. Tek kada završim rukopis, čitam sve ono što sam poželela i u prethodnom periodu propustila.

Kakav ste čitalac? Kakve knjige zaokupljaju Vašu čitalačku pažnju?

Kao čitaoca me obeležava radoznalost. Želim da otkrijem šta je moj omiljeni pisac novo napisao, zašto je neka strana ili domaća knjiga najčitanija ili nagrađena, šta je novo u produkciji knjiga za decu. Od detinjstva volim istorijske romane i trilere, i to se do danas nije promenilo. Zahvaljujući radoznalosti, spremna sam da uživam u svim žanrovima.

Profesor ste srpskog jezika i književnosti. Kako mlade zainteresovati za čitanje? Kako im u doba digitalne tehnologije „omiliti“ knjigu?

Taj posao nije lak, ali je izvodljiv. Put do dečjih srca naći ćemo ukoliko smo iskreni, jasni, neposredni i dobro informisani. Sve je u motivaciji. Ako im kažemo zašto će im neka knjiga (koja već spada u klasike) promeniti život, mnogi će pristati da zavire u nju. Treba pratiti i savremenu produkciju i ponuditi aktuelne naslove mladim čitaocima. Kada na pravi način opipamo njihov čitalački puls, onda su nam sva vrata otvorena. Najviše me raduje kada učenici dođu sa blokčetom uoči sajma i pitaju me za preporuku. Tada znam da je moja misija uspela. Čitanje nema alternativu!

Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 23