Liz Mur: Rano otkrivanje zavisnosti ostavlja snažan utisak

Roman „Reka duša“ prikazuje problem zavisnosti u Filadelfiji i u disfunkcionalnoj porodici. Autorka objašnjava kako je njeno iskustvo uticalo na priču koju je stvorila. Liz Mur je iskoristila fragment Tenisonove pesme „Uživaoci lotosa“ za naslov svog književnog preispitivanja porodice, geografije i zavisnosti. Pesnikov brat Čarls bio je uživalac opijuma. „To je veoma čudna slučajnost“, rekla je Murova – ali je očigledno i veoma prikladna. „Reka duša“, emocionalna studija o disfunkcionalnoj porodici napisana uz primesu stilske ekonomičnosti krimi romana, nedavno je objavljena na opšte oduševljenje kritičara. Radnja se odvija u ozloglašenoj filadelfijskoj četvrti Kenzington, koja je i u stvarnosti mesto gde se okupljaju zavisnici od narkotika.

Upravo ovde, u stambenoj četvrti koja je nekada bila napredna, a sada propala i prošarana napuštenim zgradama, Murova pripoveda priču o dve sestre, Mikaeli i Kejsi Ficpatrik, koje su se otuđile ali su i dalje povezane životnim izborima – ili njihovim nedostatkom. Mikaela, poznatija kao Miki, policajka je i samohrana majka koja postaje opsednuta brigom za mlađu sestru; Kejsi je teški ovisnik o heroinu i radi na ulici, tako da je ona, naizgled, zaokupljena drugim stvarima. Pored svakodnevnog velikog broja onih koji u ovoj četvrti umiru od predoziranja, dešavaju se i ubistva zbog kojih se Miki još više emocionalno upliće, a koja istovremeno smanjuju šanse da Kejsi preživi, jer Miki ne može da je pronađe.

„Želela sam da se poigram sa tim ko je na pravoj strani zakona, a ko na pravoj strani moralnosti, i da to preokrenem i po nekoliko puta“, kaže Murova, koja već desetak godina živi u Filadelfiji. Sedimo na stanici Pen u Njujorku i, uprkos tome što smo samo šest blokova udaljeni od užurbanog Tajms skvera, ovo je prava slika i prilika Kenzingtona. Na samo nekoliko koraka smo od klinike za odvikavanje od metadona; preskupih gurua; fondacije „Hazelden Beti Ford“; i zlokobnog ovisničkog stecišta na Osmoj aveniji: takozvanog „Zombi Mekdonaldsa“ – ozloglašenog ogranka lanca hamburgerija koji radi non-stop, gde zavisnici idu da traže drogu ili da odspavaju.

Ovakve okolnosti nisu uvek crno-bele, iako tako možda izgledaju, ističe Murova: „I zavisnici i policajci mogu se sagledati iz više različitih uglova; obe grupacije, iako se ne morate složiti sa tim, stalno su i na pravoj i na pogrešnoj strani moralnosti.“

Zapažanja Murove su potkrepljena činjenicama, ali su i puna saosećanja. Roman „Reka duša“ stiže u pravom trenutku. Od „Zaleđenog kraljevstva“ do „Malih žena“, preko „Nevinih laži“, „Moje genijalne prijateljice“ i „Buvare“ (Fleabag), i publika i kritičari uživaju u delima u kojima su ključni odnosi između sestara.

„Možda su žene dugo vremena ćutke podržavale jedna drugu i pružale mnogo emocionalne podrške, na način koji se čini da je neshvaćen“, kaže Murova. „Kada se radi o sestrinskim odnosima u filmovima i knjigama, oni su prikazivani uz mnogo rivalstva i izdaje. U stvarnosti mi najveću podršku uglavnom pružaju žene, i to je upravo ono o čemu želim da pišem.“

Liz Mur je autorka četiri romana, odrasla je sa sestrom koja je sedam godina mlađa. „Kao dete sam se osećala kao treći roditelj i taj deo mog života našao se u ovoj knjizi“, kaže ona. Uprkos iskustvu vezanom za zavisnost koje je doživela u sopstvenoj porodici – a o čemu ne govori mnogo – sličnosti sa Miki i Kejsi tu se završavaju. Član njene porodice koji je imao problem sa zavisnošču prošao je kroz oporavak u 12 koraka, ali ona kaže: „Rano sam otkrila šta je to zavisnost, što je ostavilo snažan utisak na mene“. Murova veruje da izloženost zavisnosti može da usmeri ljude u različitim pravcima. „To je ono što sestre u romanu predstavljaju: ili oponašate ono što ste videli ili o čemu se pričalo, ili se plašite da se umešate u bilo šta.“

Kenzingtonska zajednica zavisnika godinama živi u napuštenom prostoru ispod dva obližnja mosta, od kojih se jedan nalazi u Smaragdnoj ulici, koji je po „Čarobnjaku iz Oza“ dobio naziv Smaragdni grad. „Upoznala sam sve vrste ljudi, iz svih mogućih slojeva društva. Mnogi od njih su pripadali srednjoj klasi, imali veoma uspešne karijere i živeli običnim životom“, kaže Murova. Ona je držala radionicu kreativnog pisanja u obližnjem skloništu za žene. „Bilo je otvoreno za sve. Sigurno je da su mnogi posetioci radionice imali problem sa zavisnošću, ali da budemo iskreni, ljudi koji su duboko zaglibili u zavisnost nemaju vremena za tako nešto. Mnogi su bili na putu ka oporavku ili su pokušavali da se dovedu u red.“



Murova je posmatrala i rutinu: ovisnike koji pospano ili uznemireno tumaraju ulicama grada, dilere i njihove šefove, seksualne radnike i njihovu klijentelu, socijalne i medicinske radnike koji patroliraju i pokušavaju da ušpricavanjem naloksona u nos spasu život onima koji su se predozirali, prostorije u okviru crkava u kojima su danonoćni sastanci anonimnih zavisnika. Takođe je uvidela užasnu cenu koju ljudi plaćaju. U 2017. godini 1200 ljudi je umrlo od predoziranja u ovom okrugu. Ovaj broj je neznatno opao naredne godine, ali se i dalje u dnevnom proseku dogode tri smrtna slučaja, što je trostruko više od stope ubistava u gradu.

Smrtni slučajevi dece iz predgrađa naterali su gradske vlasti da raščiste ovu zajednicu, čemu su se stanovnici četvrti usprotivili, a neki su se čak i žalili da je vlast pre imala nameru da povisi ekonomski standard i naseli bogatije stanovništvo, negoli da brine o zdravlju i dobrobiti zajednice. Gradski zvaničnici su tada izneli planove za kliniku u kojoj bi ljudi mogli da uzimaju drogu pod medicinskim nadzorom, čemu se Trampova administracija usprotivila, pozvavši se na zakon iz osamdesetih godina. Dobrotvorna organizacija „Projekat dom“ zalagala se da se ovisnicima ponudi smeštaj bez obaveznog testiranja na drogu. „Sklonište je prvo i osnovno što vam je potrebno pre nego što možete da razmislite o nekim drugim stvarima u životu“, kaže Murova. „Dajte ljudima mesto za život i onda će možda biti u stanju da požive dovoljno dugo da se oporave.“

Međutim, ona razume i otpor prema rehabilitaciji u koju grad ulaže silne napore, bez obzira na njihovu pravu nameru: „Jedna od stvari koja otežava put ka oporavku jeste osećaj zajedništva koji postoji u ovisničkim krugovima.“

„Reka duša“ je sjajan roman jer ne predstavlja književno veličanje zavisnosti – što su svojevremeno radili pisci poput Vilijama Barouza i Hjuberta Selbija. „U književnosti je bilo trenutaka (jedan koji je počeo sa bitnicima, i drugi sa postpankerima novog talasa 1980-ih) koji su ovisnost od heroina povezivali sa kreativnim ili umetničkim talentom. Međutim, ovo je nešto sasvim drugačije, možda zato što u ovom trenutku u SAD zavisnost od narkotika počinje od lekova protiv bolova zbog telesnih povreda“, kaže ona. „Sredinom 1990-ih nije se smatralo da lekovi mogu izazvati zavisnost, i ljudi se za njih nisu nužno odlučivali iz istog razloga, ili nisu imali izbor, jer su lekovi aktivno prepisivani kao supstance koje ne izazivaju zavisnost. Tako da je cela situacija sasvim drugačija.“

Filadelfija konačno prestaje da bude grad sa zanemarenim književnim identitetom: „Filadelfija zasigurno doživljava književni preporod, ali stanovnici Filadelfije ne vole kada im se kaže da se ta renesansa događa na štetu Njujorka. Filadelfija ima svoju bogatu i izvrsnu književnu tradiciju.“

Nakon završetka knjige Murova je, kako kaže, napravila distancu od svega što ima veze sa zavisnošću. „Toliko sam dugo bila u tom svetu da mi je postalo teško“, kaže ona. Pogledala je i seriju Dopesick, u kojoj se prikazuje uloga farmaceutske industrije u opioidnoj krizi. „Đavolja posla“, kaže Murova. „Ali nisam šokirana onim šta su korporacije spremne da urade kako bi ostvarile profit. To je pre svega mučno i tužno.“

Autor: Edvard Helmor
Izvor: theguardian.com
Prevod: Kristijan Vekonj