„Život piše romane“, ta floskula silno trošena u svakodnevici jednostavno me je opsedala dok sam čitala roman da nikako nisam mogla da joj odolim. Predložak „
Bečkog romana“ jeste stvarni događaj koji je u osnovi ispisao život, ali tamo gde dokument ustupa mesto fikciji, gde postaje književnost, savršenstvo stila, spisateljskog umeća dvostrukog ninovca i dobitnika niza domaćih i svetskih priznanja, potvrđuje da je reč o vrhunskom piscu.
Mladi bečki psihijatar Pavle Marić, koji živi i radi u Beču, uhapšen je jednog jutra pod optužbom da je trovao kolege u Centralnoj bolnici.
Slatki kolač kojim ih je počastio za rođendan postao je gorka stvarnost i predmet dugotrajnih analiza. Sledi uzbudljiva krimi priča, istovremeno porodični roman, toliko popularan u evropskoj književnosti proteklih godina.
Posle tri decenije
Porodica, koju smo pre tri decenije upoznali u
Velikićevom romanu „
Severni zid“, u međuvremenu se raspala i sada je lošim povodom ponovo na privremenom okupu u austrijskoj prestonici. Tokom 70 dana, koje nevini junak provodi u istražnom zatvoru, ruši se karijera mladića koji je uvek služio za primer, ruši se san njegovog oca o idealnoj zemlji Austriji i otkriva porodična priča.
Da li su odnosi u njoj bili okidač za događaj koji ih zaokuplja već zbog same činjenice da je Andrej, Pavlov otac, insistirao da njegov sin karijeru gradi u Austriji? Dok traje sudski proces, istovremeno je na delu prava zavera protiv mladog lekara. Predvodi je, između ostalih, čovek kojeg voli, Jozef.
I kada je dokazano da je nevin, pakao se nastavlja. Njegovu unutrašnju borbu delimo u svakom trenutku. Oca Andreja, uspešnog stomatologa, Velikić je tako jasno iscrtao. Kao geografska karta planete, on je jasna karta čoveka s tačno postavljenim granicama emocija i ponašanja.
Neke osobine je maestralno doveo do ekstrema da se stvarno dalje ne može.
Trebalo je da Pavle završi u zatvoru pa da se Andrej suoči sa sobom. Ali ni tada ne odustaje od svakodnevice u kojoj je sve kako njemu odgovara. Sebi je i dalje u prvom planu, a svi drugi su samo statisti koji mu krase život.
Njegovo snažno osećanje je obožavanje Austrije i razočarаnje kada spozna da i u tom „idealnom“ ustrojstvu ispod zlatnog pokrivača leži pravosudni sistem u kojem vagica pravde preteže na stranu privilegija do razornih posledica.
Tipično austrijski
Ono što je advokat Pitler prećutao u završnoj reči... bilo je priznanje da nikada u svojoj karijeri nije video takvo nerazumno udruživanje zla, konsenzusa oko zla, kao u tom slučaju. Jer time što je Pavle na kraju oslobođen krivice, slučaj trovanja nije rešen. Samo sklonjen pod tepih. Tipično austrijski, ponavlja Pitler.
„Tipično austrijski“ izgovaraće i drugi. Sam pisac je svojevremeno objasnio da je to kao kada mi kažemo „srpska posla“. Odnosi se na sve mane u našim sredinama, ali smo ih uvrstili u neku vrstu nepopravljivo loše nematerijalne baštine.
Ali u okeanu zla na površini zasija dobrota. Posebno pleni lik majke Olge. Sva nežnost i zabrinutost koja se podrazumeva ovde je nekako na njen način. Jedan od dirljivijih momenata je opis njenog osećanja krivice što sinu nikada nije rekla da zna da je homoseksualac i da to razume.
Nemoguće je inventarisati sve zaplete, sva odustajanja, da bi se ostvarila baš ona verzija priče koja je dobila postojanje. Sudbina ne staje u reči.
Svako će kada zatvori korice knjige dugo prolaziti kroz svoj inventar utisaka neminovno utiskujući u njega poneku stavku iz svog života, ma kako daleka bila od ove priče. To je umeće velikih pisaca.
Autor: Vesna Jovanović
Izvor: rts.rs