Linda Bustrem Knausgor: Osećam se slobodno kada pišem

Radnja drugog romana Linde Bustrem Knausgor, „Dobrodošla u Ameriku“, nije smeštena u Sjedinjene Države, već u Švedsku, u granice jednog stana prepunog porodičnih tajni i kontraškog ćutanja. Nakon smrti njenog oca – tragedije za koju misli da ju je izazvala svojom molitvom – Bustrem Knausgorina naratorka, devojčica Elen, prestaje da govori. Dok je trauma koja izaziva Elenin selektivni mutizam opipljiva, mlada protagonistkinja istovremeno zrači snagom, baratajući svojim ćutanjem kao jedinim sredstvom održavanja kontrole suočena sa majkom koja je zaljubljena u sebe, bratom koji je sve nestabilniji, i utvarom neizbežnog odrastanja. Roman „Dobrodošla u Ameriku“ je Bustrem Knausgorin jezgroviti portret razjedinjene porodice utonule u tugu. Na veče objavljivanja romana u Sjedinjenim Državama, pitali smo švedsku autorku, pesnikinju i producentkinju radijskih dokumentaraca, o hrabrom pisanju, iskustvom upisivanja u tuđu priču, i o neočekivanoj snazi ćutanja.



„Dobrodošla u Ameriku“ je Vaš drugi roman preveden na engleski. Da li ste sarađivali sa Aitkinom na prevodu?

Nisam Radila sa Martinom na prevodu. Nisam se ni čula sa njim dok je radio na njemu. Martin je jako dobar prevodilac i mislim da je napravio prelep prevod. Pročitala sam ga dvaput na engleskom i veoma sam zadovoljna. Verujem da sam bih se previše fokusirala na to što radi i postavljala mu silna pitanja. Naši jezici imaju mnogo razlika – rečenice ne počinju niti se završavaju na isti način. Znam norveški i danski prilično dobro, i kada se radi na prevođenju dela na ove jezike, teško je ne mešati se previše. Kada sam konačno dala da se knjiga prevede na finski, bilo je to olakšanje, jer ne razumem ni reč. Mislim da je najbolje da pustite da stvari idu svojim tokom koliko god možete, ali onda morate biti zadovoljni kada konačno pročitate prevod. Ako imate dobrog prevodioca, držite se njega ili nje!

Kada pišete, da li uzimate u obzir jezik na kojem pišete? Na primer, kako švedski može da oblikuje i ograniči narativ?

Pišem na švedskom i ne bih nikada mogla da pišem ni na jednom drugom jeziku. Jezik formira priču; to je moj okvir, tako da ne mogu da ga odbacim. Volim da pišem na švedskom. Volim kako se prikazuje na stranici, skoro kao iznenađenje.

Gde i kada pišete? Imate li dnevnu rutinu ili ritual?

Nemam dnevnu rutinu, ali nadam se da ću je uskoro steći. Možda bi mogla da odagna malo straha. U mojoj idealnoj rutini za pisanje, počela bih da radim u 6 ujutru. Najlakše je pisati u rano jutro – možda zato što su vam tada bistre misli. Imate mnogo sati pred vama i imate osećaj da ostatak sveta još spava. Ujutru pišem hrabro. Kasnije tokom dana, dolazi sumnja, ali nikada ne treba slušati sumnje.

Šta vas plaši u pisanju?

Najviše me plaši da nikada neću moći ponovo da pišem. Nikada se ne zna sa sigurnošću. Ali opet, samo pisanje vam daje sposobnost da pišete. Lako je pisati kada već pišete, kada radite na novoj knjizi, i nastavljate da pišete zato što vam ona već nešto znači. Najteže je kada počinjete nešto novo. Ili kada nemate baš ništa.

„Dobrodošla u Ameriku“ govori o devojčici koja prestaje da govori u prelomnom trenutku svog života. Zašto vam je zanimljiv selektivni mutizam?

Nisam posebno zainteresovana za mutizam, ali kada mi je došla prva rečenica, znala sam da je to pravi način za pisanje ove knjige. Materiju knjige „Dobrodošla u Ameriku“ poznajem toliko dobro da je ovo bio način da promenim sve što znam i počnem ponovo. Kada sam bila dete, zamišljala sam kako bi bilo da nikada više ne izgovorim nijednu reč. Često me je bes navodio na ovakve misli, ali nikada nisam uspevala da izdržim duže od nekoliko sati. Elen, dete iz „Dobrodošla u Ameriku“, mnogo je jača od mene.

Da li stavljate znak jednakosti između ćutanja i moći?

Mislim da je potrebno mnogo snage da ostanete nemi. I mislim da je to moćan način da promenite celu porodicu.

Šta mislite, kako se na ćutanje gleda u Švedskoj?

U savremenoj Švedskoj, koja želi da bude napredna u svemu, smatralo bi se užasnim kada dete neće da govori. Možda ne užasnim, ali ćutanje nekako utiče na vas, i mislim da se plašimo deteta koje ćuti više nego što mislimo. Samo ćutanje ima veliki uticaj na ljude oko njega. Osećate pritisak. Kako da razgovarate sa detetom koje ne govori? Naročito u ovo doba, koje je glasno i zahteva od vas da učestvujete.

Doživeli ste jedinstveno iskustvo da postanete „lik“ u tuđim autobiografskim romanima. Da li je to promenilo vaš pristup likovima u vašem radu?

Ne, osećam se prilično slobodno kada pišem. Odana sam svojim likovima i služim knjizi najbolje što mogu. Mislim da moj jezik postoji samo kroz ritam i znanje. Ja sam svoja mračna, unutrašnja bliznakinja kada pišem, kao što je, mislim, Margaret Atvud jednom rekla (ili napisala).

Dok sam čitala „Dobrodošla u Ameriku“, primetila sam da mi naročito privlači pažnju pozicioniranje likova: kako se kreću kroz svaku scenu, međusobne fizičke interakcije, i prostor koji zauzimaju. Da li ste planirali kretanje likova u romanu kao što biste u radio-drami?

Jedna od tema u romanu je, kao što ste rekli, neprestana svest o drugima. Članovi porodice se kreću po stanu, uvek znajući gde su svi ostali. Dakle, imamo tu svest u kombinaciji sa pitanjem ko može da bude jak u takvoj situaciji, a ko ne može. Nisam razmišljala o radio-dramama dok sam pisala „Dobrodošla u Ameriku“, ali mnogo ljudi je govorilo o adaptaciji romana u kamernu predstavu, a zapravo će se i igrati na pozornici u Nemačkoj.

Oba vaša romana imaju manje od sto pedeset stranica, da li je ovo namerno?

Nije baš namerno ali, kao što sam rekla, mnogo toga sam izostavila iz priče. Ne volim da pokazujem sve u mojim knjigama. Ne bi me iznenadilo da napišem dugačku knjigu jednog dana, ali sada, izgleda da imam kraći ritam.

Na čemu trenutno radite?

Nedavno sam završila roman koji će izaći krajem avgusta u Švedskoj. Ne mogu još da govorim o njemu, ali naslov je „October Child“.

Autor: Sara Timer Harvi
Izvor: asymptotejournal.com
Prevod: Borivoje Dožudić