„Knjige su mnogo više od robe, a knjižare mnogo više od prodavnice“, misao je koju potvrđuje svako od osam poglavlja, koja uz predgovor i epilog čine memoarsko delo
Nadije Vasif, jedne od vlasnica „Divana“, nezavisne knjižare koja je u martu 2002. godine otvorena pod ovim simboličnim i višeznačnim imenom u glavnoj trgovinskoj i pešačkoj arteriji Zamaleka, živopisnog kvarta egipatske prestonice. I za ostvarenje jedne takve ideje u duboko patrijarhalnom društvu punom socijalnih i verskih napetosti, u vremenu nesklonom kritičkom promišljanju stvarnosti, a samim tim i čitanju, može se reći isto: bilo je to mnogo više od rizičnog poslovnog poduhvata kakav bi osnivanje knjižare predstavljalo negde na drugom mestu i u drugom vremenu.
Stoga je i topla, jednostavno ispripovedana, na momente istinski dirljiva i dramatična priča o nastanku knjižare koja će prerasti u knjižarski lanac, i sama mnogo više od istorije jednog preduzetničkog poduhvata. Iako prati ostvarenje jasne poslovne vizije vlasnica i dokumentuje njihov entuzijazam i napore da ostvare svoj san i otvore savremenu, dobro snabdevenu i po zapadnim uzorima opremljenu kafe-knjižaru kakva do tada nije postojala u Kairu, iako beleži ekonomske uspone i padove na specifičnom tržištu knjige i epizode sučeljavanja vlasnica sa birokratijom i cenzurom, „
Letopis jedne knjižarke u Kairu“ prerasta u važno svedočanstvo dalekosežne kulturne misije „Divana“. A još dublje značenje dobija kao svojevrstan ogled o požrtvovanosti, entuzijazmu i povezanosti njegovih vlasnica, posetilaca, kupaca i zaposlenih. Jer Nadija, njena sestra Hind i njihova dugogodišnja prijateljica Nihal u stvaranju jedinstvene zajednice čitalaca i zaljubljenika u knjigu prepoznale su vlastiti životni izazov. Ove tri, po karakteru i interesovanjima veoma različite žene, posle porodičnih i emotivnih lomova, u „Divanu“ su videle utehu, ali jedini način da reaguju na vlastito okruženje i poziciju knjige u njemu. I rešile da se, uprkos predrasudama i preprekama koje je trebalo savladati, predaju ostvarenju svojih ambicija i probude atrofirane čitalačke navike u društvu koje na stranicama istorije slovi kao kolevka pismenosti. To je značajno uticalo na njihovu odluku da, postajući poslovni partneri, izgrade vlastiti brend i izbore se za prepoznatljivost i vidljivost. Ne manji izazov predstavljali su zahtevni i malobrojni kupci, kao i osoblje sa svojim radnim navikama nasleđenim iz socijalističkog društva, pa im Nadija Vasif posvećuje epizode prožete humorom, ali i dubokim ogorčenjem.
Govoreći o načinu na koji je knjižarski posao uticao na privatne živote svojih ambicioznih pokretača, ali i njihov lični razvoj, autorka nastavlja da niže zapovesti iz poslovnog kodeksa od koga vlasnice nisu odustajale ni u trenucima kada su morale da zatvaraju pojedine prodajne prostore. „Divan“, ne bez ponosa ističe Nadija Vasif, „srdačno dočekuje i poštuje druge sa svim njihovim razlikama. Kao svaki dobar domaćin, poziva mušterije da ostanu još malo u njegovom kafeu. Principijelni je protivnik pušenja; zna da većina lokala u njegovoj domovini to nisu, ali rešen je da podržava ono što je bolje. Ima uzvišenije ideale nego što to njegovo okruženje dozvoljava. Častan je, ali neće kažnjavati lopove. Iskren je i insistira na iskorenjivanju onih koji to nisu. Ne voli brojeve. Ne voli binarni svet koji ga okružuje i zadao je sebi da ga menja, knjigu po knjigu. Veruje da su sever i jug, istok i zapad termini koji ga ograničavaju, pa zato nudi knjige na arapskom, engleskom, francuskom i nemačkom. On spaja ljude i ideje.“
Predstavljajući čitaocu koji nikada neće kročiti među police „Divana“ odeljak po odeljak matične, a zatim i knjižara koje su otvorene u narednim godinama, Nadija Vasif ga posredno upoznaje sa delokrugom poslova koji su mnogo širi, kompleksniji i zahtevniji nego što možemo i da pretpostavimo. Zapisujući, kako sama napominje, svoje uspomene kao svojevrsno ljubavno pismo „Divanu“, autorka istovremeno ispisuje i pohvalu svima koji se bave zanimanjem knjižara. Jer, da na kraju još jednom parafraziramo rečenicu kojom započinje preporuka ovog štiva koje je na srpski jezik prevela Dubravka Srećković Divković: za svakog predanog bibliofila i posvećenog čitaoca, oni koji s ljubavlju obavljaju ovaj poziv jesu neuporedivo više od prodavaca. Jer menjaju ovaj svet urušenih estetskih i etičkih načela, sporo, ali sigurno – knjigu po knjigu.
Autor: Olivera Nedeljković