„Lepa smrt ne postoji“, Đan Domeniko Borasio

U izdanju Lagune pojavila se izuzetna knjiga koja govori o nečemu što je dugo bilo tabu tema ljudskog društva – o tome da svi imamo pravo na dostojanstvenu smrt i odgovarajuću negu. O tome šta je palijativna medicina i kako se ona sprovodi, ali i o tome šta porodica i najbliži mogu da učine za umirućeg pacijenta, ovaj lekar govori veoma trezveno i humano. Tema koja se tiče svih nas, a o kojoj malo znamo.

„Začuđujuće je: ako izuzmemo rođenje, nijedan medicinski događaj ne pogađa ljude kao umiranje.“ Ovim rečima počinje delo „O umiranju“ autora Đan Domenika Borasija. Ovaj Italijan je stručnjak iz oblasti palijativne medicine i smatra da studenti medicine moraju dobro da upoznaju ovu granu nauke kako bi mogli da pomognu svojim pacijentima u poslednjim mesecima njihovih života.

Borasio nije pristalica eutanazije, ali svestan je da pojedini pacijenti mogu odabrati da okončaju svoj život uz tuđu pomoć u ekstremnim situacijama, i pobornik je toga da ljudi svoje poslednje trenutke provedu u svom domu, okruženi voljenim osobama.

Strast prema životu ovog nasmejanog i smirenog lekara i, pre svega, pravog pedagoga, prosto je zarazna. „U palijativnoj medicini nisu ključna poslednja 24 sata života pacijenta, već kvalitet njegovog života 24 meseca pre smrti.“

Šta znači „nežno umreti“?

To je nada da ćemo imati dostojanstven kraj uz odgovarajuću negu.

Da li je to isto što i „nežna smrt“?

Lepa smrt ne postoji. Postoji adekvatna smrt za svaku osobu u zavisnosti od njenog načina života, njenih osećanja i iskustva. U suštini, jedino što možemo reći pacijentima je: „Ako želiš nežnu smrt, moraš prethodno da proživiš život kako treba“. Osnivač palijativne medicine, dama Sisli Sonders, jednom prlikom je rekla: „Najgore za čoveka nije saznanje da je proživeo život i da sad mora umreti, već to da nije proživeo život kako je hteo i da sada mora umreti“.

Ali ako bolujete od neizlečive bolesti, možda nećete imati jaku volju za životom…

Svakako. Zbog toga se pozivam na definiciju Svetske zdravstvene organizacije kada me pitaju o palijativnoj nezi. Ta definicija objašnjava da palijativna nega ne podrazumeva samo olakšavanje patnje i ublažavanje bola, već se bavi i drugim fizičkim, psihosocijalnim i duhovnim problemima. U tome je inovativnost palijativne medicine – čovek koji boluje od teške ili neizlečive bolesti susrešće se sa svim ovim problemima odjednom.

Da li postajemo veći vernici i okrećemo se duhovnom kada smo blizu smrti?

Duhovnost je veoma bitna umirućim pacijentima. Zapravo, ako biste u Nemačkoj anketirali ljude na ulici i pitali ih da li su vernici, oko 10% njih bi odgovorilo potvrdno, ali ako biste isto pitanje postavili pacijentima koji imaju neizlečivu bolest, 87% njih bi reklo da su „vernici na svoj način“. I ova izjava zapravo nije vezana ni za jednu religiju. U tom trenutku, ljudi će reći da se osećaju produhovljeno, da veruju u dobrotu i u život posle smrti. Ova činjenica je ključna za lekare jer im omogućuje da razumeju pacijenta i pruže mu bolju pomoć.

Da li se palijativna medicina oslanja i na duhovnike?

Zavisi. U našem timu postoje duhovnici koji mogu biti sveštena lica ili teolozi. Duhovnost je zajednički faktor svih religija jer je povezana sa značajem koji pridajemo životu i tome šta život predstavlja za nas. Neki pacijenti traže prisustvo sveštenog lica, dok se drugi oslanjaju na medicinsku, naučnu dijagnozu jer smatraju da je objektivnija i vrlo je važno da poštujemo njihove želje.

Da li nam je potrebno da nam se kaže: „Idi u miru“ kada nam dođe kraj?

I to zavisi. Vrlo je teško pojmiti činjenicu da je životu došao kraj. Neki ljudi se teško mire sa činjenicom da je vreme da odu, a kod drugih se može javiti čitav niz drugih poteškoća. Nekima je porodica od velike pomoći, dok je za druge prisustvo porodice prava katastrofa. Kao lekar, ponekad morate da branite pacijenta od njegovih najrođenijih, a ponekad da branite porodicu pacijenta od njega samog. To je vrlo nepredvidiva situacija. Neki pacijenti žele da dovrše sva nezavršena posla, a neki ne. Pojedini osećaju bes zbog toga što će umreti. Svaka smrt je individualna i lekar mora biti spreman da se sa njom suoči i da pruži podršku.

Najbolje bi bilo umreti u sopstvenom domu?

Najveći broj ljudi želi da umre kod kuće, ali zapravo, to mogu samo oni pacijenti koji imaju oko sebe stručno medicinsko osoblje i članove porodice koji se razumeju u palijativnu negu. Da bi ova opcija bila dostupna svakome, najvažnije je da se na studijama medicine uvede palijativna medicina kao obavezan predmet, da ova grana medicine postane priznata i da postoji mogućnost specijalizacije u ovoj oblasti. U Nemačkoj i Švajcarskoj studenti već uče kako da neguju umiruće pacijente i kako da se ophode prema njihovoj porodici, ali bi tako trebalo da bude i u celom svetu.

Smrt je i dalje tabu tema. Kako da to promenimo?

Smatram da kada je reč o smrti, nije ona zapravo bitna, već je bitan život. Ako pacijent trpi velike bolove, možemo mu pomoći da uz palijativnu medicinu ostane kod kuće i kvalitetno proživi vreme koje mu je ostalo. Možda će se kroz tri meseca vratiti sa respiratornim problemima, a tad ćemo mu pomoći da može da preživi još tri meseca. Možda će odlučiti da umre u bolnci, ali to nije neuspeh palijativne medicine – njen je veliki uspeh činjenica da je pacijent šest meseci živeo okružen porodicom i prijateljima.

Ali strah od smrti je i dalje prisutan...

Naravno. Strah je glavno osećanje koje prati umiranje, tako da ćemo ga umanjiti ako uradimo nešto korisno za sebe. Za neke, to je sastavljanje testamenta jer im pomaže da jasno odrede kako žele da se sa njima dalje postupa, a kako ne. Drugi jednostavno smatraju da im testament nije neophodan, već se uzdaju u lekare. Meni je važno da postoji komunikacija, da se pacijent oseća bezbedno i da može da razgovara sa svojim lekarom i pita sve što ga interesuje. Informisanost može da umanji strah i da olakša umiranje.

Šta Vi mislite o eutanaziji?

Nije bitna, precenjena je. Mediji poklanjaju previše pažnje eutanaziji, a premalo govore o palijativnoj medicini.

Ako je precenjena, zašto je zabranjena u toliko zemalja?

Zato što je opasna. Postoje slučajevi u Holandiji u kojima je primenjena eutanazija bez potrebe. Postoji opasnost zloupotrebe ili da pacijent ne želi da umre u trenutku kada lekar proceni da bi to mogla biti njegova želja. Vrlo je opasna. Smatram da lekar nikada ne treba da ubije pacijenta, ali shvatam da postoje ekstremni slučajevi u kojima sam pacijent preduzima mere koje će mu okončati život.

Znači, govorite o potpomognutom samoubistvu?

Da. Vrlo je važno napraviti razliku između eutanazije i potpomognutog samoubistva jer je za sada niko ne uočava: ni lekari, ni političari, ni sami pacijenti.

Možete li da nam pojasnite?

Postoje dva načina da nekome pomognete da umre: eutanazija je kada doktor usmrti pacijenta, a potpomognuto samoubistvo je kada lekar pacijentu da sredstvo kojim će oduzeti sopstveni život. Kod potpomognutog samoubistva je jasno da pacijent želi da umre i može sam sebi da presudi. Samoubistvo nije zabranjeno zakonom.

U kojoj meri se primenjuje potpomognuto samoubistvo?

U zemljama u kojoj je dozvoljeno, procenat primene je veoma mali. U Švajcarskoj na primer, primenjuje se isključivo u ekstremnim slučajevima i čini 0,5% smrtnih slučajeva. U Oregonu u SAD, lekari mogu da prepišu smrtonosnu dozu leka, ali samo trećina pacijenata iskoristi ovo pravo. To je kao neka vrsta osiguranja – uzimate ga kada smratrate da je prikladno. Ili, drugm rečima, imate osećaj kontrole nad sopstvenim životom do poslednjeg trenutka. Činjenica je da se u Oregonu samo jedan ili dva pacijenta od hiljadu odlučuju na ovaj korak, a to je zahvaljujući odličnoj palijativnoj nezi koju tamo imaju.

Pustiti pacijenta da umre je takođe eutanazija?

To se smatra pasivnom eutanazijom, tj, ne preduzimaju se mere koje bi pacijentu produžile život. Postoje dva razloga za to: nedostatak medicinskih razloga za primenu određenog leka ili odbijanje pacijenta da prihvati lečenje. Lekar može da prekine određenu terapiju bez saglasnosti pacijenta ako ona ne deluje ili može da mu naškodi. U tom slučaju, ne govorimo o „pasivnoj eutanaziji“ već o dobrom lekaru.

Takav je slučaj sa isljučivanjem aparata za veštačko disanje?

Da, ali takođe se odnosi i na prekid terapije koja se jako dugo primenjuje bez rezultata. Razlika između odbijanja da se primeni određena terapija i prekidanja terapije je više psihološka neko etička ili zakonska. Ova razlika je posebno bitna lekarima i medicnskim sestrama – nije isto prekinuti lečenje i ne započeti ga uopšte.

Hoćete da kažete da i medicinsko osoblje teško donose ovakve odluke?

Naravno. Nisu samo porodica i prijatelji pacijenta ti koji se nose sa činjenicom da njega više nema. I medicinskom osoblju je neophodna pomoć psihologa ili sveštenog lica kako bi se oslobodili straha i tegoba posle smrti njihovog pacijenta.
 
O AUTORU
Đan Domeniko Borazio (1962), lekar i publicista, osnivač Katedre za palijativnu medicinu Univerziteta u Lozani (Švajcarska) i profesor na Katedri za palijativnu medicinu na Univerzitetu u Minhenu, važi za jednog od najznačajnijih palijativnih lekara Evrope. Njemu u najvećoj meri može da se zahvali što danas svaki student medicine u Nemačkoj zna kako treba da se suoči sa porodicom umirućih osoba.
Od 2006. do 2011. godine bio je rukovodilac Katedre za palijativnu medicinu na Univerzitetu u Minhenu, koji je uspeo da napravi do tada nezamislivu mrežu stručnjaka iz različitih oblasti, psihologa, psihosociologa i spiritualnih znalaca, svih onih koji su povezani sa umirućim osobama. Široj javnosti je postao poznat po svom javnom nastupu kojim se založio za pravo pacijenata da iskazuju svoje želju o lečenju pred smrt.

Autor: Sulma Sijera
Izvor: eltiempo.com