Istoričar
Nebojša Jovanović za časopis Bukmarker piše o romanu
Ivana Zlatkovića „
I živ i mrtav“, zasnovanom na istinitom događaju, čiji su junaci surovi odmetnici, razbojnici i hajduci, a koji daje uverljivu socijalnu i kulturnu sliku društva između dva svetska rata, čije sve slojeve prožimaju nasilje, otimačina i rasulo.
Jedan srpski oficir je 1914. godine rekao u Aranđelovcu: „Lep ovaj Aranđelovac. Ima lepog sveta, naročito žena. A ima i kurava.“ U vreme koje Ivan Zlatković opisuje u romanu „I živ i mrtav“ taj oficir, da je preživeo Prvi svetski rat, mogao bi reći: „Lep ovaj Aranđelovac (...). A ima i kurava. A bogami i hajduka!“
Vreme između dva svetska rata donelo je ogromne promene u načinu života srpskog naroda. Grad u srcu Šumadije nije više bio tipična srpska varoš, tradicionalna, jednonacionalna, sigurna i zaštićena u svojoj državi i strogom poretku koji u njoj vlada. Sistem vrednosti se poremetio, jugoslovenstvo i ogromna država razvukli su snage predratno sigurnog poretka male Srbije – pojavili su se hajduci oko varoši i počeli silaziti u nju, narod je postao uznemiren i nesiguran, a snage reda bile su malobrojne i raštrkane širom velike države. Žandarmi koji su ostali u gradu postaju skoro karikaturalni likovi (vodnik Kuzbabić), a hajduci (Jovaš, Koreja) osioni i brutalni. Razvodnjen društveni milje pogoduje pojavi ovih arhaičnih negativnih likova koje je srbijanska istorija davno, sto godina ranije, neutralisala iz sela i varoši i, po rečima kneza Miloša, surovo „uničtožila“, jer država i hajdučija ne mogu postojati zajedno.
O tome kako su se posle sto godina pojavili „uničtoženi“ hajduci piše nam Ivan Zlatković u novom romanu „I živ i mrtav“. Piše jasnim jezikom, slikovitim i snažnim, ubedljivim, a ta ubedljivost zasniva se na jednostavnoj rečenici, vukovskog stila kao vrhuncu (i tvorcu) srpskog proznog stila. Moderno u Zlatkovićevom romanu jeste kompozicija dela, gotovo filmična: roman je podeljen na sekvence, a sekvence na kadrove – svaki kadar je ubedljiva filmska slika, snažna i autentična kao da je ne čitamo već gledamo. To je najveća zanatska (umetnička) majstorija Ivana Zlatkovića u romanu „I živ i mrtav“. Stoga, nezahvalno je porediti autora sa savremenim srpskim piscima, niti njih s njim.
Zlatković je osobena i moćna pojava u našoj književnosti, on je svoj i njegov stil je autentičan i samo njegov. Ovakav roman može da napiše samo veliki umetnik ukorenjen u svoj zavičaj (opisi svakog toposa su u Šumadiji, oko Aranđelovca, predstavljeni rukom čoveka koji ih dobro poznaje, kao svoje zavičajne topose). Sve je ovde napisano iz glave intelektualca koji poseduje i prostornu i vremensku kompleksnost, poput najboljeg istoričara, i umetničku toplinu prema kraju u kojem živi, koji je snažno zavoleo i upoznao. Kroz prostor i duboku istorijsku vertikalu Zlatković vlada zavičajem i oseća skoro transcendentalnim znanjima njegove damare koji dopiru iz prošlosti, a koje je opisao u svom najboljem romanu, malom remek-delu srpske književnosti.
Autor:
Nebojša Jovanović
Izvor: Bukmarker