Leonardo Padura: Čovek koji je voleo pse

Biti kubanski književnik i pisati o trockizmu, staljinizmu, političkom fundamentalizmu, duhovnom groblju popločanom dobrim namerama nije nimalo jednostavno; ali sve to raditi i živeti na Kubi, a ne u pravom ili prividnom izgnanstvu, već je samo po sebi umetnost, bez obzira na rezultat.

Osim što je kanonizovan kao najbolji živi kubanski pisac, Leonardo de la Karidad Padura Fuentes (kad se proslavio u svetu, odbacio je drugo prezime i kićeno ime, pa je zvanično danas samo Leonardo Padura) oduvek je, osim veštog pisca, bio i spretan tvorac ideoloških alibija. Nije zato čudo što je svoju sjajnu spisateljsku karijeru započeo tetralogijom detektivskih romana „Četiri godišnja doba“, koja sa Vivaldijem nema nikakve veze. Ima sa istorijom ili – bolje rečeno – sa njenim tumačenjem, a sve ko bajagi u okviru žanrovskih popularnih knjiga u kojima glavnu reč vodi prevejani inspektor Mario Konde, racionalni kastrista koji misli svojom glavom, veteran intervencionističkih ratova u Africi, nostalgični skeptik, ali i pragmatični lisac koji se uvek dočeka na četiri noge, kako god ga bacilli da padne. A u Padurinim knjigama bacaju ga često – više od zločinaca – birokrati, dogmati, ideolozi i partijski moćnici strogog revolucionarnog režima, da bi Konde uvek nekako uspeo da „reši slučaj“ i da ne bude smenjen. Upravo kao i njegov tvorac Leonardo Padura.

Niti je inspektor, niti su slučajevi baš tipični za uobičajene detektivske romane; posle tetralogije, nastavio je Padura da se služi Kondeom i sad već ima devet knjiga s istim protagonistom (Laguna je objavila najbolju od njih, „Jesenji pejzaž“ u prevodu Ljiljane Popović Anđić), ali to su romani koji zapravo kritički predstavljaju mane i vrline kubanske stvarnosti, ponekad krajnje jetko, ali ne i zlonamerno. Njihov okvir, ljuštura, jeste žanrovski ali su to u stvari izvrsne hronike savremene Kube, sa svim protivrečnostima njene političke i društveno-ekonomske stvarnosti. To nikako ne znači da Padura piše političke pamflete, niti da zauzima stav političke opozicije vladajućem režimu: suština njegovog „alibija“ za sve kritike je što to čini sa stanovišta zdravog razuma, ljudske prirode, a ne političke ostrašćenosti. I najveća razočaranja u dogmatizovanu revoluciju tako postaju svarljiva ne samo njegovim čitaocima nego i državnim cenzorima i zaštitnicima ideologije.

Svojevremeno je Padura – koji se takođe diči vrlo uspešnom novinarskom kilometražom – samo delimično u šali rekao u jednom intervjuu da je političko/književnoj vrhuški trebalo skoro tri godine da odluči da li da ga nagradi i kanonizuje, ili da ga protera sa Kube; srećom, prevagnulo je za njega bolje rešenje, pa se tako drznuo da napiše svoju najambiciozniju, najopasniju knjigu, „Čovek koji je voleo pse“, bez pogovora jedan od najboljih latinoameričkih romana u poslednjih tridesetak godina. Za njega je dobio pregršt nagrada, među kojima se ističu Nacionalna nagrada za književnost Kube i nagrada Princesa de Asturias koju dodeljuje Španija piscima iz celog sveta.

Iako su u središtu pažnje Lav Davidovič Bronštajn Trocki i njegov ubica Ramon Merkader, teško je izdvojiti jednu dominantnu temu romana „Čovek koji je voleo pse“; može se čitati kao uzbudljiv politički triler, kao istorijski obračun sa staljinizmom i kao priča o političkim idealima i razbijenim iluzijama, pa čak i kao filozofsko razmišljanje, potkrepljno mnoštvom istoriografskih podataka, o dogmatskom prekrajanju istorije, o ideološkoj zaslepljenosti koja stvara paralelnu stvarnost u najboljoj tradiciji Potemkinovih sela, ali i o duboko ljudskim večnim temama ljubavi i mržnje, straha i hrabrosti, braka i roditeljstva, vernosti i izdaje, roditeljstva, duhovne izopačenosti.

Velika vrednost romana počiva u nesvakidašnjem, vrlo uspešnom spoju temeljno proučene istorijske građe, gotovo dokumentarnosti, i savršeno ispoliranog baroknog jezika kojim o univerzalnim temama, podjednako kao o ličnim sudbinama protagonista, piše pravi naslednik Aleha Karpentjera. Možda bi se moglo reći da je njegov jezik na sredokraći između Karpentjerove razbarušene erudicije i Hemingvejeve efikasnosti. „Čovek koji je voleo pse“ je rečiti dokaz da je verovatno istinita svojevremena Kortasarova tvrdnja da u suštini nema mnogo tema, ali da kvalitet knjige zavisi od toga kako su poznate priče ispričane. U većini slučajeva A voli B, ali je B zaljubljen/a u C, kaže Kortasar. Da nije majstora jezika, knjige – kao svedočanstvo priče – odavno bi nam postale dosadne.

Priča o Trockom i njegovom ubici Merkaderu koji je poslednje godine proživeo na Kubi, upletena je u živote likova savremene Kube; pratimo život ne samo Trockog i njegovog budućeg dželata, već i način na koji se jedna od mogućih istorijskih istina prelama u životu tipičnog razočaranog kubanskog intelektualca (Ivana Kardenasa), u mladim godinama pisca koji obećava, a potom zbog partijske neposlušnosti marginalizovane ličnosti kojoj tonu lađe u životu sputanom dogmom (neizbežne su asocijacije na Eberta Padilju i staljinistički proces protiv njega, sa samooptužujućim ishodom, kao i na razočarenje u kubansku revoluciju Kabrere Infantea).

Padura ne izbegava da piše o velikim istorijskim promenama otvoreno – ponekad gotovo besno – optužujući staljinizam, ali i svakovrsni ideološki dogmatizam, diktaturu bez proletarijata, licemerje salonskih levičara širom Evrope, i to radi kao najbolji đak Hemetove hard-boiled škole, pretvarajući protagoniste i statiste staljinističkih procesa i čistki u likove dramatičnog akcionog romana punog likvidacija, podmetanja, dvorskih spletki i demagogije.

Nije lako na Kubi nekažnjeno se obračunavati sa levičarskim autoritarizmom i velikim delom sovjetske istorije; niti je Padura ustuknuo pred očiglednim istorijskim paralelama koje čitaocu neminovno padaju u oči. Zato pisac ne ostaje na manihejskom nivou osude, već pokušava istovremeno da uđe u glavu Trockog, Merkadera, Staljinovih doglavnika, kako bi pokazao proces izopačenja čovekoljubivih ideala u bespoštednu tiraniju. Nema dobrih i loših likova u Padurinom remek-delu; niti je Trocki samo žrtva, niti je Mekader samo njegov svirepi dželat. Obojica su predstavljeni višeslojno, kao deo šire istorijske scene na kojoj su od dna do vrha svi istovremeno žrtve i protagonisti manipulacije, prekrajanja istorije u ime ne samo ideala već i sirovog vlastoljublja.

Istovremeno, to je vrlo aktuelna priča jer se bavi genezom fanatičnosti, fundamentalizma koji se u ime ideološke ostrašćenosti ali i makijavelističke borbe za vlast sistematski neguje u paralelnom svetu obaveštajnih službi koje preziru zakon i demokratska ustrojstva. Pojava koja nas, nažalost, danas nimalo ne iznenađuje. Osim Trockog i Merkadera, Padura je osmislio niz besprekornih „sporednih“ pseudoistorijskih likova koji svojim apokrifnim sudbinama potkrepljuju i upotpunjuju celovitu sliku.

Kao i Padurin jezik, priča je razbarušena i razgranata, ispričana sa raznih gledišta, mozaička u vremenskom i geografskom pogledu (Turska, SSSR, Francuska, Španija, SAD, Meksiko, Kuba itd.), ali se pripovedačka nit nikad ne gubi, već poziva na dalje čitanje. Iako je delo vrlo obimno – preko šest stotina stanica – diskurs je gust i precizan, ostavljajući utisak da u njemu nema ni reči viška ili manjka. Ni traga od suvoparnosti i gušenja činjenicama iako ih ima napretek. Ako nas je Borhes naučio kako španski književni jezik može da bude precizan i sveden, Padura pokazuje kako savremeno barokno pripovedanje nikako ne mora biti dekorativno, prekomerno ni razmetljivo već, jednostavno, sjajno.
 
Autor: Branko Anđić
Izvor: Nedeljnik