„Lekcije iz hemije“: Toliko savršen roman da je teško poverovati da je reč o prvencu

S vremena na vreme pojavi se debitantski roman oko koga se digne velika prašina: kritičari su oduševljeni, čitalačke mase još više, televizijski producenti zadovoljno trljaju ruke jer su otkrili novu zlatnu koku, a vama posle samo jednog pročitanog poglavlja pada kamen sa srca jer shvatate da su, gle čuda, svi oni u pravu. Knjiga „Lekcije iz hemije“, novopečene spisateljice Boni Garmus, jedna je od tih retkih zverki: elegantna, duhovita, intelektualno stimulativna, odlično istražena i stilski savršeno uobličena – toliko savršeno da je teško poverovati da je reč o debiju.

Zahvaljujući uspehu „Daminog gambita“ i „Veličanstvene gospođe Mejzel“, u poslednje vreme je ponovo oživelo interesovanje za priče žena-pionira, koje su krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, pre drugog talasa feminizma, uspevale da se dokažu u oblastima kojima su dominirali muškarci. Elizabet Zot, heroina romana „Lekcija iz hemije“, samouvereno sledi njihov primer.

Radnja romana počinje 1961. godine. U trenutku kada je upoznajemo, Elizabet je tridesetogodišnja samohrana majka i nevoljna, „permanentno depresivna“ zvezda televizijske emisije o kuvanju pod nazivom Večera u šest. Po obrazovanju je hemičarka, ali uprkos očiglednom talentu, njena akademska karijera je u ćorsokaku; a kada pročitamo šta se dogodilo deset godina ranije, saznajemo i zašto. Vremena su, nažalost, takva kakva su, a bavljenje naukom se još uvek smatra „muškim poslom“. Elizabet je još od ranih studentskih dana bila izložena različitim vrstama napada: od veoma ozbiljnih, u vidu seksualnog zlostavljanja i plagiranja njenih ideja, do onih „manje opasnih“, poput svakodnevnih mizoginih opaski ljudi iz okruženja, koji njenu nezavisnost i posvećenost doživljavaju kao pretnju. Čak i kada sretne svoju srodnu dušu Kalvina Evansa, njihova veza postaje trn u oku ljubomornih rivala i osuđena je na propast.

Iako se na televiziji zaposlila samo da bi obezbedila egzistenciju posle otpuštanja sa instituta, Elizabet pokreće tihu revoluciju, koristeći priliku da se direktno obrati milionima domaćica i podstakne ih da preispitaju svoju poziciju u društvu. Boni Garmus je pošlo za rukom da napiše izuzetno duhovit roman o junakinji koja svemu pristupa krajnje ozbiljno i kojoj se u životu dešavaju neke zaista užasne stvari. Komedija nastaje u procepu između Elizabetinog stoičkog odbijanja da bude ono što nije i upornih pokušaja okruženja da je ugura u prihvatljiv kalup.

Kao i svaki debitantski roman, i ovaj ima svojih mana. Promena narativnih perspektiva i traćenje vremena na sporedne likove nepotrebno odvlače pažnju čitaoca sa onoga što je ovde najzanimljivije, a to je Elizabetin unutrašnji život. Perspektiva Elizabetinog neobično pronicljivog psa je magičnorealistični element koji će nekim čitaocima biti simpatičan, a neke verovatno iritirati. Najvažnije je ipak to da Garmusova razume značaj zadovoljavajućeg završetka; i iako se njena duhovita priča o osveti ponekad previše oslanja na slučajnosti, sve se to savršeno uklapa u očaravajući živopisni svet koji je stvorila. Glavni aduti romana „Lekcije iz hemije“ su inteligencija i sjajni smisao za humor njegove autorke.

Autor: Stefani Merit
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković