„Lekcije iz hemije“: Roman o borbi jedne neobične kuvarice

Hemičarka Elizabet Zot nije obična žena. U stvari, sama Elizabet Zot prva bi istakla da ne postoji žena koja se može smatrati „običnom“. Međutim, početak je šezdesetih godina i njen istraživački tim na Istraživačkom institutu Hejstings, sačinjen isključivo od muškaraca, ima vrlo nenaučno shvatanje jednakosti. Svi osim jednog, to jest – Kalvina Evansa. Briljantnog, ali namćorastog samotnjaka, nominovanog za Nobelovu nagradu, koji će se, od svega na ovom svetu, zaljubiti baš u njen um. E to je rezultat postojanja prave hemije.

Poput nauke, i život ume da bude nepredvidiv. Nekoliko godina kasnije zatičemo Elizabet kao samohranu majku, koja preko volje učestvuje u emisiji Večera u šest, najpopularnijoj emisiji o kuvanju u SAD. Njen neobičan pristup kuvanju („pospite obe strane natrijum-hloridom i piperinom“) pokazaće se revolucionarnim. Međutim, kako se broj njenih obožavalaca uvećava, tako se, međutim, javlja i određeno nezadovoljstvo. Jer Elizabet Zot žene ne uči samo kuvanju. Ona ih podstiče da promene svoj status quo.

Izuzetno duhovit, pronicljiv i ispunjen galerijom upečatljivih sporednih likova, roman „Lekcije iz hemije“ originalan je i živopisan koliko i njegova protagonistkinja.

---

Zato, draga gospođo Garmus,

Kako sam se približavala kraju romana „Lekcije iz hemije“, uporno sam u sebi ponavljala „Nemoj me izneveriti na samom kraju. Sve je do sada bilo veoma dobro. Molim te, molim te, nemoj sad da zabrljaš!“ Pošto sam pročitala poslednju stranicu, uzdahnula sam sa olakšanjem. Jupi! Ostala je sjajna, mračno duhovita, i zdušno preporučujem svima ovu knjigu.

Vau, skoro da ne znam odakle da počnem. Pretpostavljam da bi trebalo najpre da naglasim da sam poprilično sigurna da će mnogi čitaoci prezirati ovu knjigu. Ima sveznajućeg pripovedača, što nam omogućava direktan uvid u misli psa po imenu Pola Sedam. Nelinearna priča ima jaku glavnu junakinju (ura!) koja trpi strašnu mizoginiju, uključujući čak i nasilnu penetraciju (samo jednom, pošto Elizabet uvek sa sobom nosi svoje tajno oružje i koristi ga), nasilje u kući nad drugim ženskim likom, gubitak voljene osobe i tužnu istoriju druge mlade žene koja trpi nepravdu. Uz sve to, tu su i neostvareni snovi i ciljevi žena iz pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka. U ovoj se knjizi dešavaju neke srceparajuće stvari. Neki će možda reći i da postoje i pozitivne stvari. Tim ljudima želim da poručim – svidelo mi se! Mladim ženama današnjice želim da poručim – sa ovim su se vaše majke i bake suočavale. Nad svim tim su morale da odnesu pobedu kako bismo i vi i ja imale prilike koje danas imamo.

„Lekcije iz hemije“ je više ženska fikcija, ali u romanu se krije i snažna romansa. Na samom početku knjige upoznajemo Elizabet koja priprema užinu za ćerku i smišlja inspirativnu poruku koju će, zajedno sa užinom, ubaciti u kutiju koju Madlin, odnosno Mad nosi u školu. Elizabet ne piše patetične poruke poput „Budi dobra“ ili „Izdrži“. Piše poruke sledećeg tipa – „Igraj se s ostalom decom na velikom odmoru, ali nemoj tek tako puštati dečake da pobede.“ Madlin sluša svoju majku, ali i pokušava da se uklopi u društvo u školi, pošto je videla sa čime se njena majka (koja se nikada nije uklapala) suočava.

Briljantna Elizabet upoznaje ljubav svog života kada sama (početnica, sirota hemičarka koja radi za jedinog poslodavca koji je odlučio da joj pruži šansu) stigne u ogromnu i vrlo dobro opremljenu laboratoriju čuvenog Kalvina Evansa (čija se fotografija nalazi na naslovnim stranama naučnih časopisa iz hemije) i iz nje krade kutiju staklenih čaša. Još jedan ne preterano simpatičan susret (sa njenim umom i sa njenim telom) i on je zaljubljen do ušiju, ali nikako ne uspeva da je navede da ga primeti. Tako će biti sve dok se i ona ne zaljubi u njega, ali odbija da se uda, jer ako se uda, sve što je istraživala pripisali bi njemu, kao i sva njena potencijalna otkrića. Izgubila bi svoj identitet i postala gospođa Kalvina Evansa. Svaku njegovu izjavu dočekuje domišljatom replikom (i nastavlja na isti način da reaguje na detinjaste primedbe muškaraca). Živeće sa njim u „grehu“ i biti zbog toga sumanuto srećna (Uzdah! I to početkom pedesetih godina!). Pri tome je sasvim svoja i ne dozvoljava da nikom da je potčini.

Međutim, nedugo zatim ostaće sama, samohrana majka bez ikakve podrške. Način na koji zadržava dostojanstvo, zauzima stav i ulazi u bitke uzdignutom glavom, inspirisaće njeno dete, zatim grad, a konačno i celu naciju žena koje su uglavnom svedene samo na ulogu domaćice, što me je skoro rasplakao od sreće. Ne, nije to bilo lako postići. Da, Elizabet se suočava sa konstantnim ponižavanjem muških kolega, stalnim zahtevima da nosi uske haljine dok je snimaju, pre nego što će spremati koktele na samom kraju emisije, kao i pretnje zbog toga što iznosi svoje mišljenje i od njega ne odustaje. Elizabet je, međutim, poput oluje i ne namerava da sakrije bilo koji deo sebe. Ona je bokser koji odbija da ostane u nokdaunu. U pojedinim trenucima, dok sam čitala, u glavi mi se vrtela pesma „I am Woman“ Helen Redi.

Elizabet nije jedini fantastičan lik u ovoj knjizi. Tu je i Mad, njena ćerka koja je vaspitana da postavlja pitanja, zahteva istinu, i koja se žilavosti uči od majke. Dobro, Mad je možda malkice pretenciozna, ali kada se u obzir uzmu genijalnost njenih roditelja, samopouzdanje i odlučnost njene majke, morala sam da je prihvatim! Harijet, gruba i pragmatična komšinica koja živi u kući prekoputa, pronalazi snagu i volju da izrazi svoje mišljenje o pitanjima koja nisu nužno u vezi sa uzgojem dece. Volter Pajn, producent Elizabetine emisije o kuvanju – pardon, hemiji – otkriva da ima sopstvene stavove i kako da postane bolja osoba nego što jeste. Tim koji realizuje emisiju Večera u šest živi mnogo kvalitetnijim životima pošto Elizabet (ta scena je sjajna!) uspeva da otera producenta koji je potpuno pogrešno procenio njene sposobnosti. Sveštenik koga mori unutrašnji sukob pomaže da se ispravi nepravda, a porodično stablo se konačno ispunjava. A tu je i pas, u čije misli imamo uvid, koji nije uspeo u obavljanju svoje dužnosti, ali je zato jedne večeri pronašao svoju porodicu u pola sedam. Nemojte prevrtati očima. Pola Sedam razmišlja o vrlo važnim temama i raspolaže nepogrešivom sposobnošću pri oceni tuđih karaktera.

Zaplet romana je precizan i promišljen utoliko što nema događaja koji su istaknuti kao „posebno bitni“. Čitalac mora verovati da je sve bitno i da će mu, na kraju, sve biti jasno, kada se sve kockice predivno sklope. Da li su kraj i pravedan ishod malo nerealni ili su događaji malo previše savršeni da bi bili realni? Priznajem da ima nekoliko takvih situacija, ali ipak je to trnovit put i sve je toliko dobro da me naprosto nije briga! Priča me je ponela i, uprkos bolu i gubitku, završila se srećnom notom. Pomalo liči na bajku, ali ne na Diznijevu. Likovi ponekada moraju da trpe, ali iz svega izlaze jači, bolji, prekaljeni. Elizabet preživljava, očvrsnula kroz borbe, i dalje na nogama, stigavši do onoga što sve žene zaslužuju – ravnopravnost i poštovanje za svoja dostignuća.

Izvor: dearauthor.com
Prevod: Milan Radovanović