Lekcije Čarlsa Kindlbergera: Svet u (još jednoj) depresiji

Šta kriza iz 1929, panika, zaraza i klasik ekonomske istorije mogu da nam kažu o današnjem svetu.

Retke su knjige koje govore o ekonomiji a da se čitaju kao uzbudljivi triler; još ređe one koje su pisane pre maltene pola veka, a njihovi redovi i danas funkcionišu kao lampica iznad glave i alarm pokraj kreveta. U danima, nedeljama i dugim, predugim mesecima u kojima su stizale samo loše vesti, još otkako smo krajem 2019. čuli da se tamo u Kini – jednoj od najbrže rastućih privreda sveta, što je (i) za ovu priču važno – pojavio neki novi virus, bilo je mnogo onih koji su predviđali da će planeta upasti u recesiju goru od one iz 2008, da će nezaposlenost biti na istorijskom maksimumu, da neće biti načina da se bez mnogo muke ovog puta izvučemo.

I to u boljem scenariju.

„Posle španske groznice dobili smo Veliku depresiju, a posle nje fašizam“, zloslutno su graktali sa svih strana...

Ali kao što je u pandemiji najvažnije da verujete stručnjacima i nauci, tako je i u postpandemiji, ako smo do nje i došli.

Jedan stručnjak i naučnik koji je obeležio ekonomsku misao – bez obzira na to što već celo punoletstvo nije među živima – jeste i Čarls Kindlberger, čiji se klasik „Svet u depresiji – od 1929. do 1939.“ preštampavao i doštampavao prvo nakon ekonomske krize 2008, a sada i u ovo neizvesno doba.
Sem posledica Velike depresije, Čarls Pur Kindlberger (1910–2003) uspeo je da predvidi i pucanje prvobitnog mehura na internetu 2000. godine, u knjizi iz 1978. po imenu „Manijaci, panike i padovi“. Ekonomist ga je nazvao „majstorom žanra“, a „Svet u depresiji“, koji ovih dana možemo da čitamo u izdanju Lagune i na srpskom jeziku, u odličnom prevodu Ksenije Vlatković, i zapanjujuće je i opominjuće štivo.

Slede priređeni citati iz knjige.

Objašnjenje depresije iz 1929.

Šta je izazvalo depresiju 1929, zbog čega je ona toliko uzela maha, zbog čega je otišla toliko duboko i trajala toliko dugo? Da li su je izazvali realni ili novčani faktori? Da li je potekla iz SAD, Evrope, država primarnih proizvođača sa periferije, ili nekih odnosa između njih? Da li kapitalistički sistem sadrži prirodnu fatalnu falinku, ili je problem načina na koji funkcioniše, odnosno politika za koje se vlade zalažu? Da li su vladine politike, u zavisnosti od toga koliko su važne, posledica neznanja, kratkovidosti ili zle namere? Da li su sudbina i trajanje depresije bili posledice šoka koji je pretrpeo jedan relativno stabilan sistem, ili odraz nestabilnosti sistema koji je primio jedan udarac ili niz udaraca normalne snage?

Ili da se vratim na razliku u gledištu Miltona Fridmana i Pola Samjuelsona, da li je depresija iz 1929. godine bila posledica američke monetarne politike ili niza istorijskih slučajnosti?

Depresija iz 1929. toliko se proširila, produbila i toliko dugo trajala zato što je međunarodni ekonomski sistem bio uzdrman jer Britanija nije bila sposobna a Amerika spremna da preuzme odgovornost za stabilizovanje sistema u tri aspekta: očuvanje relativno otvorenog tržišta za robu koja se može prodati ispod cene, obezbeđivanje kontracikličnih dugoročnih zajmova i krizno diskontovanje.

Udari koje su sistemu naneli preterana proizvodnja određenih primarnih proizvoda kao što je pšenica, snižavanje kamatnih stopa 1927. u Americi, prekid pozajmica Nemačkoj 1928 ili pada berze 1929. i nisu bili toliko veliki. Slični udarci su amortizovani za vreme pauze u radu berze u proleće 1920. i američke recesije 1927. Svetski ekonomski sistem je postao nestabilan i bilo je potrebno da ga neka država stabilizuje, baš kao što je Britanija radila u devetnaestom i dvadesetom veku, sve do 1913. Te 1929. Britanija više nije mogla da preuzme tu ulogu, a SAD nisu htele. A onda kada je svaka država rešila da zaštiti svoje lične interese, javni svetski interes je otišao dođavola, a sa njim i tuđi lični interesi.

Uloga malih država i Francuske

Jedan putnik u kolima koji je bio više nego zainteresovan za zbivanja bila je Francuska. A jednu grupu kojoj je nedostajala odgovornost činile su manje države: Belgija, Holandija, Švajcarska i Skandinavci. Ove veće mogu upravljati ovim manjim. One su ponekad krive i što su se pokazale neodgovorno. Ne postoji, međutim, univerzalno prihvaćeni standard ponašanja malih država. Kad ostanu same, njima nedostaje snaga da utiču na ishod velikih događaja i stoga imaju povlasticu da mogu da se brinu za privatne nacionalne interese umesto da se zamaraju javnim dobrom oličenim u stabilnosti čitave svetske ekonomije.
Na nešto višem etičkom nivou, male zemlje mogu se držati Kantovog kategoričkog imperativa, koji im nalaže da se ponašaju na način koji se može generalizovati. U tom slučaju, naravno, one ne bi povukle kredite iz Austrije u proleće 1931. niti iz Nemačke i Britanije u leto, niti iz SAD u jesen. Postoji još jedan aspekt uloge malih država: one mogu da ponude programe oporavka jer znaju da će glavni trošak za njihovo sprovođenje pasti na druge zemlje.

Slučaj Francuske je drugačiji. Francuska je tražila moć u ime sopstvenih nacionalnih interesa, ali nije u dovoljnoj meri uzela u obzir posledice njene pozicije po svetsku ekonomsku ili političku stabilnost. Ovu tvrdnju ilustruje njena beskompromisnost po pitanju reparacija ili pri pokušaju da drugi austrijski kredit u junu 1931. uslovi političkim zahtevima, ili u oklevanju da odobri zajam Nemačkoj u julu te godine.

Rivalstvo između Banke Francuske i Banke Engleske oko toga ko treba da preuzme lidersku poziciju u obnavljanju nezavisnosti malih centralnih banaka i stabilizaciji valuta Istočne Evrope bilo bi patetično, da nije predstavljalo opasnost za stabilnost sistema u celini, jer je Francuska u jednom trenutku zapretila da će povući sredstva iz Londona.

Nedovoljno velika da prihvati odgovornost koju su joj tutkali, niti dovoljno mala da ima luksuz da se neodgovorno ponaša, Francuska je između dva rata bila u nezavidnoj poziciji. Imala je dovoljnu snagu da deluje kao destabilišući faktor, ali ne i dovoljnu da bude izvor stabilnosti.
 
Sile Osovine

Korporativna država, koja je uvedena zakonom u februaru 1934, već je bila veoma razvijena u Italiji. Verovatno je njeno poreklo bio Rokov Zakon o korporacijama iz aprila 1926, imenovan prema ministru pravde. Na taj način je uspostavljena mašinerija za odnose između udruženja poslodavaca s jedne strane i udruženja radnika s druge, a država je zauzimala središnju poziciju. Štrajkovi i lokauti bili su zabranjeni. Italija je za vreme depresije držala liru na visokom nivou, ali je i primenjivala i carine, kvote, zabrane i subvencije kako bi umanjila deflatorni pritisak iz inostranstva. Musolini je u oktobru 1935. započeo napad na Etiopiju. I to se pokazalo sudbonosnim za Ligu naroda, koja je pokušala da nametne sankcije na produženje kredita Italiji i da ih spreči da nabavljaju sirovine i municiju. Tvrdilo se da su sankcije propale zato što su ih glavni proizvođači nafte ignorisali.

Hitlerov dolazak na vlast u martu 1933. najavio je dalekosežne promene u nemačkom ekonomskom sistemu. U Minhenu je 1920. godine Nacionalsocijalistička partija sastavila spisak od dvadeset pet tačaka, uglavnom ekonomske i socijalne prirode, protiv kapitalizma, „kamatnog ropstva“ i sličnog, ali za vraćanje kolonija, poljoprivrednih reformi, penzija za stare i razvoja srednje klase kroz pomoć vlasnicima prodavnica. Četvorogodišnji plan koji su najavili u proleće 1933. obećao je spasenje seljacima i radnicima, ovim drugima iskorenjivanje nezaposlenosti.

Ali antikapitalizam iz prvih faza nije dugo poživeo. Čistka 30. juna 1934. nije bila ekonomskog porekla, ali svejedno je imala za posledicu skretanje partijske doktrine u mnogo konzervativnijem pravcu, u odnosu na distribuciju dohotka, ali ne i kontrolu industrije. Troškovi za javne radove, uključujući i autobanove, regulisani su preko posebnih menica koje su banke diskontovale. Usled toga se broj nezaposlenih naglo smanjio sa šest miliona u oktobru 1933. na 1,2 miliona u februaru 1937. U vreme kada je Hitler u svom govoru u Nirnbergu u septembru 1936. predstavio drugi četvorogodišnji plan, a onda u oktobru iste godine to zvanično učinio i Herman Gering, politika borbe protiv depresije postala je već stara priča. Žene koje su dobile bračne zajmove mogle su da se zaposle. Četrdesetosatna radna nedelja nije se poštovala, mada je radna nedelja od 48 sati uvedena tek u avgustu 1938. U junu 1938. je Dekretom o radnoj obavezni uvedeno to da svaki stanovnik Rajha mora da prihvati svaki posao ili stručno osposobljavanje koje mu propiše Radni front.

Drugi četvorogodišnji plan predstavlja definitivni zaokret od politike zapošljavanja ka politici pripreme za rat. I dalje su postojali planovi za izgradnju javnih zgrada i autobanova, ali naglasak je bio na snabdevanju hemijske industrije gumom, naftom, uljem itd., kako bi se Nemačka zaštitila od blokade za vreme rata.

Autor: Marko Prelević
Izvor: Nedeljnik