Lara Preskot: Spisateljica inspirisana Hladnim ratom, daktilografskim biroom agencije CIA i romanom „Doktor Živago“

Dve nedelje pre nego što su agenti Lare Preskot izdavačima poslali rukopis njenog prvog romana – o hladnoratovskoj zaveri CIA da utiče na dešavanja u Rusiji, zloupotrebivši priču o zabranjenoj ljubavi, opisanu u romanu „Doktor Živago“ – jedan čuveni pisac ju je upozorio: „Ništa nećeš postići ovim. Moraš da je urediš u Hemingvejevom stilu. Možemo da popričamo o tome uz pivo.“



„Tajne koje smo čuvale“, raskošna i romantična priča, ispričana uz pomoć nezaboravnih likova sekretarica – od kojih su neke obučavane za tajne agente, a sve prekucavaju poverljive dokumente CIA na pisaćim mašinama boje mente – ubrzo je na aukciji prodata izdavačkoj kući Knopf za 2 miliona dolara.

„Rekla bih da je to najbesprizornija stvar koja mi se dogodila u književnom svetu!“, kaže tridesetsedmogodišnja Lara Preskot, smejući se uz šoljicu kafe u „Ostin“ kafeu, u kom je završila prvu verziju svog rukopisa 2016. Ovakvo bombastično ispoljavanje šovinizma podsetilo ju je na njeno nekadašnje bavljenje politikom, vreme kada je radila kao konsultant u kampanji progresivnih Demokrata, u Vašingtonu. Iskustvo stečeno u svetu koji pokreće propaganda i kojim vladaju velike ličnosti – „Na osnovu čega šezdesetogodišnjak pomisli da je u redu da jednu mladu ženu pita zašto nije obula štikle?“ – znatno je obogatilo njenu knjigu.

Godine provedene u radu na kampanjama, pisanju statusa na društvenim mrežama i dugačkih govora za kandidate, potpuno je iscrpelo Preskotovu i lišilo je iluzija. Oduvek je želela da piše fikciju, još otkad je kao dete, časopisu „Hajlajts“, izdanju pedijatrijske kancelarije, predala priču na 10 strana. („To je prvo zvanično Ne!“) Moglo bi se reći da je rođena da napiše ovaj istorijski roman: Preskotovoj je majka dala ime po nesrećnoj junakinji iz njenog omiljenog filma, ekranizaciji remek-dela Borisa Pasternaka, snimljenoj 1965.

Kada se prvi put prijavila na postdiplomske studije, nije bila primljena. „Pomislila sam, nisam ja za to“, rekla je. Ali sledeće godine primljena je u Mičenerov centar za pisce na Univerzitetu države Teksas. Tamo su, negde na samom početku studija, studenti dobili priliku da se predstave književnim agentima. Nakon što je pročitala skraćenu verziju onoga što će s vremenom postati roman, jedan od najpoznatijih agenata ju je upozorio: „Nikoga više ne zanima Rusija“. Napustila je prostoriju obeshrabrena, pitajući se treba li da nastavim.

Bacila se na posao i napisala četiri verzije, ne pokazujući rukopis nikome dok nije bila potpuno sigurna u kvalitet onoga što je napisala. Početkom 2017, konačno je pokazala roman svom mentoru u Mičeneru, spisateljici Elizabeti Mekreken, koja kaže da je pomislila: „Moj bože, ova knjiga će odlično proći u svetu.“



Nakon godinu dana provedenih u revidiranju teksta, Larin agent, Džef Klajnman, iz agencije Folio, šalje rukopis izdavačima zajedno sa pozitivnim kritikama Mekrekenove, Breta Entonija Džonstona i Bena Fontena. Klajnman je pitao Preskotovu šta bi za nju bila zadovoljavajuća ponuda. Rekla mu je da bi to bilo 100.000 dolara, računajući da bi tako dobila tri godine da se potpuno posveti pisanju sa približno 27.000 dolara godišnje, koliko je iznosila i godišnja stipendija na Mičeneru. Do kraja te nedelje razgovarala je sa 20 izdavača, njen rukopis je ponuđen na aukciji i ona je prihvatila ponudu izdavačke kuće Knopf, koja joj čak nije ni dala najbolju ponudu. Odustala je od ugovora kojim bi se obavezala i za sledeće dve knjige, ne želeći da u budućnosti radi pod pritiskom.

Tako dobar ugovor bi mladog pisca mogao da odvede u propast. Novac, očekivanja, paranoja zbog zavisti okoline, prevrtanje očima. „I ranije sam imala studente za koje sam smatrala da su sjajni pisci, pa bih pomislila: ’Da li će ovoliki uspeh upropastiti život ove osobe?’“, kaže Elizabeta Mekreken. „Za Laru ne brinem.“

Mekrekenova hvali Larinu radnu etiku i posvećenost pozivu. „Ali, iskreno, mislim da će ostati dosledna sebi. Neće biti jedna od onih koji su prodali knjigu za ogroman novac, a zatim doživeli komercijalni neuspeh i propast karijere.“ Autorska prava za roman „Tajne koje smo čuvali“ prodata su u 30 zemalja, a producentske kuće „Mark Plat prodakšns“ i „Ink Fektori“ su otkupile prava za ekranizaciju.

Lara Preskot je uvek blago zabrinuta, što je posledica 12 godina provedenih u katoličkoj školi i činjenice da je odrastala u Pensilvaniji uz roditelje koji su je neprestano upozoravali da sebe ne shvata suviše oszbiljno. Spremna je da sa reporterom razmotri neke od ideja za podelu uloga – na primer, Serše Ronan za ulogu špijunke Irine ili Mišel Vilijams za Pasternakovu izmučenu muzu, Olgu – a da ne zvuči preterano zainteresovano za holivudska spletkarenja. Zabavlja je preozbiljan izraz lica na fotografiji na koricama knjige, i objašnjava da zbog usiljenog osmeha izgleda kao da je luda. Nekoliko puta je pustila i suzu, na primer kad je opisivala kako je roditeljima saopštila vest o ugovoru sa Knopfom. „Imala sam prilično siguran posao u politici i onda sam ostavila sve i vratila se u školu“, kaže. „Moj siroti otac je rekao: ’Srećan sam samo što ćeš biti dobro.’“

Zahvaljujući dobroj prodaji knjige, autorka trezveno gradi bezbrižan život. Sa suprugom Metom – koji radi za organizaciju Humane Society Sjedinjenih Država, a nedavno je i sâm objavio knjigu „Food Is The Solution“ – kupila je prvu kuću, trosobni ranč iz sredine XX veka. Imaju dve mačke i usvojeno štene po imenu Mo, a njihovi bliski prijatelji žive u istoj ulici, i imaju malu bebu koju Preskotovi vole da gnjave. Veoma joj prija to što živi daleko od izdavačke industrije.

„Ne idem na koktele svake večeri“, rekla je opisujući svoje anonimno bitisanje u Teksasu. „Nema osećaja konkurencije.“

Autorka je veoma nestrpljiva da izabere pravu temu za svoj sledeći projekat. Već je počela da istražuje Federalni projekat za pisce, program iz vremena Velike depresije, kada je država plaćala velikane književnosti, poput Zore Nil Herston i Džona Čivera, da idu i tragaju za američkim pričama. Fascinira je fenomen lažnih vesti – ko ih piše, zbog čega i kako se šire. Volela bi da prati kampanju svog favorita, Elizabete Voren, ukoliko bude bila nominovana.

A tu je i činjenica da sada njoj šalju rukopise u nadi da će dobiti komentar poznatog pisca. Njoj! Slava bi vrlo lako mogla da joj udari u glavu. Ali postoji razlika između ega i samouverenosti. Kada su je pitali na šta je najponosnija, Preskotova je odgovorila: „Napisala sam knjigu kakvu bih volela da pročitam. I kakvu bi moja sestra i majka volele da pročitaju. Postoji li nešto veće od toga?“

Autor: Karen Volbi
Izvor: nytimes.com
Prevod: Maja Horvat