Kunderin prvi roman posle trinaest godina pauze pun je neobičnih zadovoljstava

Samo Milan Kundera može da podari ovakav naslov –„Praznik beznačajnosti“ – onome što je najverovatnije njegova poslednja knjiga. Sa 86 godina, još nije prestao da uživa u podrivanju iščekivanja i umesto da isporuči veličanstveni testament, odlučio je da se odjavi nečim čudnim i malog obima. Posle trinaest godina pauze, njegov novi roman ima nešto više od sto strana, i deluje da je ozbiljno dosledan naslovu. Njegovu čitalačku publiku to nije poljuljalo. Roman je bio u vrhu bestseler lista u Francuskoj i Italiji, a dobro se prodaje i Brazilu, Kini, Holandiji i Španiji.

Kundera se nikad posebno nije interesovao za tok naracije, razvoj ličnosti i druge prevaziđene konvencije. Njegovi romani su oduvek bili svesni eksperimenti sa filozofijom, raspravama i erotikom.

Kako je stario tako su i njegove knjige postale oskudnije, trend koji odgovara vremenu kada je počeo češće da piše na francuskom nego na češkom. „Praznik beznačajnosti“ je bizarno i oštro delo, koje je, iako kratko, vrlo teško prepričati. Ponekad dijalog zvuči neprirodno ili se Kundera otvoreno služi manipulacijom, ostavljajući čitaoca u nerazumevanju – a onda ga iznenada zavede svojom čudnovatošću.

Radnja romana odvija se u Parizu i vrti se oko četiri prijatelja – Alena, Kalibana, Šarla i Ramona – dok lutaju kroz Luksemburški park, upuštaju se u intulektualne rasprave i odlaze na zabavu. Postoji i neko po imenu D'Ardelo, koga, izgleda, niko ne voli, i ko je upravo dobio dobre vesti od lekara nakon što je mislio da boluje od raka, da bi kasnije promenio svoj iskaz. Upravo D'Ardelo organizuje zabavu, koja je felinijevski vrhunac romana. Tu je i momak koji se, apsurdno, zove Kakelik, Ramonov prijatelj, koji zavodi žene svojom nebitnošću. A da, pojavljuje se i Staljin, ali ćemo se na to vratiti kasnije.

Roman otvara Alen koji razmišlja o „zavodljivoj moći“ pupka. Šta znači to što današnje žene ističu svoj pupak? Razgaljena atmosfera na početku romana zariva dubokoumni pogled u pupak. D’Ardelo naleće na Ramona, laže u vezi sa rakom i pita ga da li zna nekog ko organizuje žurke. Ramon zna: to je Šarl. Šarl upošljava Kalibana, glumca bez posla, koji je dobio nadimak po svom nastupu kao konobar u „Buri“. Kako bi začinio ovaj dosadan posao, Kaliban se pretvara da je Pakistanac i priča na izmišljenom jeziku.

Vratimo se na Staljina. Šarl dobija knjigu memoara od... autora, Kundere. Postaje opsednut anegdotom o Staljinu koja prepričava njegovu izjavu Politbirou o lovu u kom je naleteo na 24 jarebice na drvetu. Staljin je imao samo dvanaest metaka, tako da je upucao dvanaest ptica, otrčao do kuće, uzeo još dvanaest metaka, vratio se do drveta i videvši da su jarebice još uvek tu, upucao ostatak. Hruščov i ostali su prestravljeni: Staljin očigledno laže. Iskazuju svoj gnev u privatnosti toaleta, dok ih samozadovoljan Staljin neprimetno špijunira.

Šarl i ekipa su fascinirani nemogućnošću Hruščova i ostalih da shvate da se Staljin šalio. „I time je, po mom mišljenju, jedno novo veliko razdoblje Istorije najavilo svoj dolazak“, kaže Šarl. „Tajprizor je bio proročanski!“, kasnije govori Ramon. „Zaista je otvarao jedno novo vreme. Sumrak šala! Postšaljivo doba!“