Kukavičija jaja – „Ljudi bez grobova“ Enesa Halilovića

Kako svedoči sam Enes Halilović, roman „Ljudi bez grobova“ (izdavač: Laguna) nastajao je gotovo trideset godina na temeljima istinite priče o odmetniku i ubici, Numanu Numiću. Za čitaoca je irelevantan ovaj podatak kao i podatak da se u romanu pojavljuju i druge ličnosti iz realnog života kao i neki realni događaji (pad meteorita u piščevo dvorište ili streljanje đaka u Kragujevcu itd). Matrica ovog romana koliko god da prati dokumentarno dokaziva zbivanja, u potpunosti je uronjena u književno nasleđe i kreće se na osi od grčke mitologije, antičkog dramskog korpusa, romantičarskog nasleđa o nesrećnoj ljubavi i herojskoj žrtvi junaka, preko Ezopovih zagonetki i domaćeg epskog narodnog nasleđa do Džojsovog „Portreta umetnika u mladosti“.

Tragična i romantična priča mitskih predispozicija o životu i smrti Numana Numića, predstavlja jaje, zametak, Halilovićevog romana, a težište se uskoro prebacuje na Numićevog sina, mucavca, traumatičnog detinjstva koga nemoć usmenog izražavanja preusmerava na potragu za pisanim izrazom. Ovaj pisac u nastajanju traga za svojim korenima želeći da ispriča priču o ocu, hajduku i ubici, gnevom osvetniku i tragičnoj žrtvi patrijarhata. O ocu kolaju mitske priče i predstave kao o čoveku-heroju koji zbog nesrećne ljubavi postaje odmetnik, kada devojka koju voli biva obećana bogatijem čoveku. Devojka, pritisnuta tradicijom, odlučuje da posluša oca. Ova linija priče sa potencijalom „Hasanaginice“, ostaje u romanu nerazrađena, kao i čitav aspekt tragičnog stradanja likova zasnovanog na patrijarhalnim uzusima. Zapostavljena je i majčina priča, ostavljena kao skica, jer se Halilović priklanja praćenju u književnosti češće korišćenog motivskog korpusa vezanog za odnose otac-sin.

Narativno zanimljiv preokret odigraće se negde na polovini romana kada će se naracija preseliti iz trećeg u prvo lice, te će prvi deo romana pripasti očevoj priči ispripovedanoj iz ugla objektivnog pripovedača, a drugi deo sinu koji preuzima ispovedni ton prvog lica. I pored ove fiktivne promene, nepouzdanost pripovedačkih lica unosiće dodatni saspens i osećaj nesigurnosti u ispripovedano. Moto romana, „Potraga za istinom je poput bačenog koplja“ ispisan je u nameri da ukaže na piščevu igru sa čitaocem, ali i na univerzalnu nemoć da se unapred predvidi kako i kada će se istina otkriti, onoliko koliko je nemoguće tačno predvideti mesto gde će se bačeno koplje zabosti. Pasija glavnog junaka, Numićevog sina, da vežba bacanje koplja, počinje da prerasta u rešenost da se otkrije istinu o ocu. Oba cilja u svojoj osnovi ostaju maglovita i neizvesna, u sferi želje bez jasnog viđenja cilja u koji će se koplje na koncu zabosti. Ova neizvesnost u paraleli sa pričom o Edipu i tragičkom otkriću tajne porekla, kao i poglavlje posvećeno Ezopovim zagonetkama, uvodi u Halilovićev roman i treću dimenziju – potragu za tajnom i adekvatnu dozu saspensa koja dopušta da osnovna linija priče drži pozornost dok se roman usložnjava.

Poglavlja u naslovu imaju simbol jajeta koje ukazuje na međusobnu povezanost posebnih priča, na njihovu autentičnost i jedinstvenost i istovremenu vezu sa zajedničkim pretkom. Zametak osnovne priče o ocu izraslom iz mitskih predstava, počinje da raste i da se razvija da bi se iz njega potom izlegle i druge priče, „jaja“ – potomci i srodnici osnovne pripovesti o hajduku Numiću. Osnovni mit ovde jeste onaj o potrazi za ocem, preuzet iz drevnih grčkih mitova transponovanih u umetnosti kroz tragičke obrasce Sofoklovih drama o Edipu. Poput podmetnutih kukavičijih jaja i ptića što stasavaju u tuđem gnezdu, a upravo tako stasava i sam pripovedač kada ostane bez roditelja, Halilović koristi/podmeće već poznate mitološke obrasce u sopstveno delo da bi izrasli u novu celinu i stoga jaje figurira kao ključni simbol romana.

Poglavlja su, osim simbolikom jajeta, obeležena i neuobičajenom numeracijom koja će postati (ne)jasnija kada se u priču uvede Goldbahova matematička hipoteza. Za čitaoca nije previše važno da pronikne u bit same hipoteze, već je dovoljno da je sagledava iz perspektive književnog dela koristeći osnovne pretpostavke ove hipoteze – da je „Svaki ceo broj veći od dva moguće napisati kao zbir dva prosta broja“, Halilović kroz petnaest poglavlja umesto prostih brojeva postavlja mitološke obrasce zbrajajući ih u hipotezu čiju istinitost tek treba da dokaže. Hipoteza će diktirati i strukturu romana sledeći pravilo po kome je svaki potomak deo svojih predaka i učestvuje u sabiranju priča da bi se oformio stabilan uzročno-posledični piramidalni porodični niz. Ovaj niz se popunjava sabiranjem drugih, iz istog „gnezda“ dodirnih, rubnih životnih sudbina, a najudaljenija je pripovest o streljanju đaka u Kragujevcu koja je sa glavnim junakom povezana direktnom rodbinskom linijom (pripovedačev deda je tada bio streljan). U romanu ova digresija ima funkciju hora iz antičke tragedije i treba da svojim tragičkim potencijalom potvrdi tragiku osnovne priče. Veza između dva nezavisna događanja je proširenje mitskih uloga oca na večne teme njihove prisutnosti i odsutnosti. Svaka od priča brojnih Halilovićevih junaka proširuje tematski korpus od ličnih tragedija ka problemskim temama društvene moći, korupcije, nepravde, političkog i socijalnog nasilja, poniženja i nebrige, dok se mitološki okvir antičke drame proširuje narodnim predanjem i bajkom gde se elementi fantastike neraskidivo integrišu u dokumentarnu priču sa likovima i događajima istorijski postojećim i proverljivim.

Mit o Edipu ostaće ključni zamajac romana ali će u njega Halilović uplesti brojne druge mitove i književne prototipove – blizance Romula i Rema, motive tragičkih ubistava oca, brata, majke (hamartija), ali i junake kao nevine žrtve okolnosti (pharmakosa), teme stasavanja umetnika, nesrećne ljubavi, nepoznatih grobova, magijskih sila koje junake vode kroz život. Fantastičkom u Halilovićevom romanu doprinosi i izvesno nepripadanje, anahronost, izmeštenost iz autentičnog vremena određenih likova i pojava (hajdučija i vračare 70-tih godina XX veka, groteskna figura komšije Gulaša čija debljina prerasta maštu Rableove fantastike, meteor koji pada u dvorište i svetli u travi kao jaje iz pakla). Nemogućnost da se opredelimo između stvarnog i izmišljenog u ispripovedanom (što je po Cvetanu Todorovu jedan od ključnih preduslova fantastike) doprinosi osećanju svevremenosti, kao jednom od ključnih obeležja Halilovićeve proze čiji Novi Pazar izrasta u balkanski Makondo duboko uronjen u folklornu mitologiju, neprekidno živu i produktivnu. Mnoge od pomenutih motiva Halilović je već obrađivao i u svojoj poeziji i u prozi i poznat je kao pisac kome su antički mit, narodna predanja i književna tradicija nepresušni izvor inspiracije. Ono što je ovaj roman obogatilo i izdvojilo ga od Halilovićevih prethodnih romana je izuzetno čvrsto tkanje romaneskne kompozicije sa brojnim preokretima i neočekivanim rešenjima. „Ljudi bez grobova“ je višedimenzionalan roman koji od početka do kraja podiže pažnju čitalaca koristeći različite literarne tehnike: od forme antičke drame do avanturističke pseudo-biografije, od alegorije do saspensa koji ne počiva na detektivskom žanru već neizvesnost raspleta bazira na narodnim i Ezopovim zagonetkama. A neke od zagonetki postavljenih na samom početku, biće odgonetnute tek na kraju romana.

Autor: Jasmina Vrbavac
Izvor: glif.rs