Završava se godina dve hiljade i dvadeseta, pamtićemo je i ovako i onako, teško ćemo zaboraviti one negativne stvari koje su je obeležile (kad je već i termin
pozitivno dobio negativnu konotaciju), ali možda će nam baš zbog tih sumornih trenutaka neki drugi trenuci biti još lepši i draži nego što bi bili u normalnijim uslovima.
I dok sa jedne strane jedva čekamo da se ova godina završi, možda će iskrsnuti i nešto zbog čega će nam biti žao što je kraj godine već tu i što se sa njim poklapa i završetak nečega za šta bismo voleli da je duže potrajalo.
I zašto da upravo to ne bude jedan razlog više da se 2020. godine sećamo i po lepim stvarima, jer početkom godine pisac
Zoran Penevski otvorio je (i u žanrovskom i u ekspresivnom smislu)
fantastičnu sagu „
Okean od papira“ njenim prvim delom, pod nazivom „
Knjiga moći“, da bi se tokom godine nizali nastavci „
Muzej izmišljenih bića“, „
Ključ Katedrale“, „
Ostrvo u jajetu“ i „
Uteha tame“, te da se u decembru, nakon svih preskočenih litica, krug zatvori naslovom koji sâm za sebe upravo to i govori – „
Litica i krug“.
Ali, možda će u budućnosti nekome izgledati nemoguće da su knjige koje čine „Okean od papira“ bile štampane tokom 2020. godine, jer one su vizuelno tako načinjene da deluju kao da smo ih pronašli među retkim i vrednim izdanjima neke antikvarne knjižare, pa možda i kao da su u drevna vremena bile odštampane u samom Petogradu, iz kojeg potiču hrabri i murdi junaci sa kojima smo se mesecima družili.
A tokom tog druženja sa Tarvinom i njegovim (u bukvalnom smislu) raznolikim prijateljima i neprijateljima, čitaoci su prošli kroz razne avanture i podvige, ali su spoznali i brojne životne mudrosti, koje često nisu namenjene samo mladoj publici, kako bi moglo na prvi pogled delovati, jer iako se radnja svih šest delova „Okeana od papira“ dešava u izmaštanom i bajkovitom svetu, sve je to zapravo ogledalo i metafora čitaočevog neposrednog okruženja i životnih prepreka, na koje svakodnevno sâm nailazi i koje mora da rešava bez pomoći čudotvornih biljaka i nadljudskih heroja.
Iako je rečeno da nam možda neće biti drago što se završetkom šestog dela ujedno završava i celokupna saga o Petogradu, ipak je pisac dobro znao da je nakon uspešno izbegnute litice najbolje zatvoriti krug na pobednički način, jer svaki nastavak vodio bi u nove litice i tome onda ne bi ni bilo kraja, što opet može biti pogubno i za piščevu inspiraciju i za prijem same knjige u očima publike.
Kada se govori o „Okeanu od papira“, ne sme se zaobići ni ime Dušana Pavlića, bez čijih je ilustracija nemoguće zamisliti nijednu stranicu svih šest nastavaka, pa bi se on stoga mogao smatrati i koautorom ovog jedinstvenog dela, tim pre što njegovi upečatljivi crteži nimalo ne smetaju piščevom tekstu niti potiru utisak koji tokom čitanja stičemo, nego nam pomažu da lakše prodremo u Tarvinov svet i da još bolje razumemo kakvi to strahoviti neprijatelji moraju biti savladani ne bi li glavni junak dospeo do svog cilja.
Tako je, najzad, u saglasju piščevog teksta, ilustratorovih slika i čitaočeve mašte stvoren jedan potpuno novi svet u kome jedni sa drugima obitavaju i stvarna i izmišljena bića, i ona koja nas neće začuditi i ona koja će možda izazvati naše podozrenje.
I premda to možemo sami naslutiti već na osnovu sopstvenog životnog iskustva, ipak nije na odmet što su nas Zoran Penevski i Dušan Pavlić podsetili da nije neophodan magični svet niti nadrealni saveznici kako bismo bili temeljitelji svoje sudbine i kako bismo, svako za sebe, doživeli nebo u svojoj sobi.
Autor: Dušan Milijić