Kroz pustinju života – Prikaz romana „10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu“

Ni dužeg naslova, ni kraćeg vremenskog intervala.

Ali, kad su to poslednji trenuci života, oni su više nego dragoceni.

A tek se može zamisliti koliko bi bili značajni kad bi ljudski um nakon smrti zaista zadržao svest neko vreme, kao što to biva u romanu britansko-turske spisateljice Elif Šafak.

Grubo gledano, roman bi se mogao podeliti na dva približno jednaka dela, pa bi se onda prvi deo naslova – „10 minuta i 38 sekundi...“ – odnosio na još uvek neumrlu svest brutalno ubijene žene, dok bi drugi deo naslova – „ ... na ovom čudnom svetu“ – podrazumevao pomalo apsurdnu i tragikomičnu situaciju u kojoj će se naći petoro najodanijih prijatelja stradale žene nakon što budu pokušali da je dostojno sahrane i bar na taj način otrgnu od zaborava.

Donevši priču o prostitutki Lejli, poznatijoj po mračnim istanbulskim ulicama kao Tekila, i to najpre iz ugla same Lejle, a potom i iz ugla njenih prijatelja, Elif Šafak zapravo je iznela nepisanu istoriju Istanbula, tog nesvakidašnjeg grada koji istovremeno povezuje i razdvaja Evropu i Aziju, grada kroz koji se spaja i sukobljava tradicija sa modernim načinom života, grada koji primamljuje svojim mogućnostima a zapravo ostavlja neizbrisive ožiljke.

Sa druge strane, Istanbul se ipak izdvaja kao svetla tačka kad se uporedi sa provincijalnim turskim sredinama, gde je burka još uvek bila uobičajena u vreme kad se u Istanbulu organizovao izbor za mis i gde su mladi ljudi odrastali kao kontradiktorne ličnosti živeći u porodici u kojoj je bigamija bila uobičajena a gledajući krišom u časopisima slike Rite Hejvort i Rakel Velč.

Smestivši radnju u konkretan istorijski period i preklapajući pojedine prelomne momente Lejlinog života sa bitnim datumima novije turske istorije, Elif Šafak je predočila čitaocima i mentalitet samog Istanbula i društveno-državni razvoj Turske tokom druge polovine XX veka, a pošto se kroz instituciju kakva je bordel ponekad najbolje prelama i ogoljava naličje jednog grada i države, tako je i u ovom slučaju, pa je za tu svrhu odabran bordel sa tradicijom iz osmanskog doba, jer to verovatno jeste najpažljiviji i najstrpljiviji posmatrač svih zabeleženih, a naročito nezabeleženih događaja koje je Istanbul prevalio preko svojih pleća.

Već poznat kao grad u kome su pravoslavne, muslimanske i jevrejske bogomolje u neposrednoj blizini, i kao grad čiju su kulturu stvarali Rimljani, Turci, Grci, Jevreji, Jermeni, u ovom je romanu Istanbul prikazan kao svojevrsna vavilonska kula koja upija razne narode, jezike, ideologije i opredeljenja, pa nije slučajno što imamo prilično šarenolik nacionalni, seksualni i ideološki sastav čak i u jednoj maloj skupini od petoro ljudi.

Međutim, pokazuje se da petoro ljudi različitih shvatanja uspešno funkcionišu jedino ako su zajedno i ako se drže jedni drugih, što je opet simboličan prikaz šarenolikog Istanbula koji kao takav jedino i može opstati i čiji novi stanovnici treba da pronađu zajednički jezik bez obzira na sve razlike koje su poneli iz Anadolije, Sirije ili Somalije – jer u svakoj pustinji, pa i u toj pustinji života kroz koju prolaze junaci ovog romana, bolje je i pametnije ići u karavanu nego sâm.

Najzad, priča o Istanbulu nije samo priča o tom gradu, niti samo o državi u kojoj se on nalazi, niti samo o kontinentima koje povezuje, nego je to priča o svakom primamljivom gradu u koji se često dolazi silom prilika i gde mnogi begunci prinudno traže sigurnost čak i kad znaju da nisu dobrodošli.

Lejlina smrt pokazaće se kao trenutak za duboko preispitivanje, kako nje same, tako i njenih prijatelja, koji će kroz sopstvena sećanja moći da spoznaju koliko je skupo kad se prave reči ne kažu u pravo vreme i da li se nešto može učiniti da se život ne svede na tipičan početak anadolijskih priča: Beše jednom, a možda i nije...
 
Autor: Dušan Milijić