Kritika romana „PR“ – Osveženja u srpskoj književnosti su moguća

Ko kaže da osveženja u srpskoj književnosti nisu moguća, makar bila i prošlogodišnja? Dobitak više kada shvatimo da autor nije fakultetski profesor češke književnosti, niti mu je ime "pravonim" (suprotno od pseudonim) za Saša. Novo književno ime sa žanrovskim bekgraundom (koautorstvo romana "Srpski psiho" iz 2007. sa Željkom Obrenovićem), a taj prtljag je vidljiv i u romanu čije su "ključne reči" društvene mreže i agencija za odnose sa javnošću. Ilićev solo-autorski prvenac baštini profesionalni govor stručnjaka za marketing i web zaluđenika, posebno onih navučenih na filmove za odrasle, tako da predstavlja malu terminološku riznicu od naziva aplikacija, advertajzing strategija, porno žanrova do beogradskog slenga.



Ljubavni zaplet u romanu "PR" pomalo vuče na stranu Drage Glamuzine, budući da je narator u ljubavnoj vezi sa Sonjom, devojkom koja ima dečka, ali tu svaka bizarnost prestaje: to je figura stalno odsutnog dečka opskurnog identiteta a mi do kraja romana ne saznajemo zašto je Sonja švrljala. "Agencijska" dimenzija romana, radno mesto PR ljubavnika u ranim tridesetim, opet donekle vuče na stranu "Našeg čovjeka na terenu", donoseći očekivanu insajdersku dekonstrukciju posla koji se zasniva na prodavanju magle, ili kreiranja imidža – svejedno. Autonomnu dimenziju romana "PR" predstavlja naratorov virtualni život na webu u onlajn okruženju višekanalne interaktivne komunikacije, garnirane njegovim lucidnim ali samosvrhovitim postovima.

Ilićev narator je imao potencijala da bude lik društvenog buntovnika, ili bar subverzivnog web mislioca, ali se zadovoljio time da bude korporativni šraf koji prezire ne svoj posao, već kaćipersko licemerje i svakodnevnu eksploataciju zaposlenih u svojoj firmi. Napustivši PR agenciju, on otvara svoju sa sličnom ponudom, što kao da oslikava (neo)liberalnu poslovnu psihologiju danas. Cilj je otvoriti svoju privatnu firmu i okušati se na tržištu vođen snagom i inovacijom vlastitih ideja, a ne promeniti vrstu posla koji služi obmani, skretanju pažnje ili kontrolisanju štete.

Ilićeva proza je izdanak stvarnosne. Narator je ravnodušan prema društvu koje se baškari u nepovratno evoluiraloj entropiji. Neguje socijalni autizam a svoj libido zadovoljava onanijom, sajber seksom i klipovima benignih perverzija. Izlaz u polje slobode nalazi se u ljubavi, ali ona je nemoguća u ljubavnom trouglu. Ilićev narator je razapet između nasleđenog tereta braka koji odbija i atipične veze koja ne otkriva uzroke svog neuspeha. "PR" je roman nalik naturalističkom "isečku iz života", otuda prekid fabule na mestu gde počinje novi život.

Kao da je Aleksandar Ilić pokušao da ostvari ravnotežu između knjige za plažu i narativa za učenu publiku. Njegove kratke rečenice su i poetički izbor i PR zahtev. Bizarni primeri TV emisija ili klipova sa YouTubea koje narator navodi, jednako kao i njegovi cinični iskazi, više su u funkciji ojačavanja komercijalnosti žanra savremenog omladinskog romana nego investicije u pripovedanje. Politika i istorija su isključeni iz videokruga Ilićevog naratora. Iako mestimično duhovita, Ilićeva naracija nije pretenciozna, niti je njegov lik iritantan u svojoj nadmenoj isključenosti iz sveta. Postupak sažetog prenošenja tuđih komentara, postova, klipova ili TV priloga ne prestaje do kraja romana, niti se menja, nezavisno od zapleta i dinamike naracije, što razvodnjava fabulu.

Roman "PR" je ušao u uži izbor za nagradu za najbolji dizajn korica, što je fina ironija recepcije. Bilo bi lepo da sledećom knjigom autor istrči na teren ni zbog publike ni zbog menadžera, već samo zbog igre. Žanr konzervira talenat, uspeh i ovde počinje otkazom.

Autor: Saša Ćirić
Izvor: portalnovosti.com, Nema para bez piara