Kristofer Rajan: Razotkrivanje mitova o civilizaciji i učenje od praistorijskih ljudi

Dr Kristofer Rajan je psiholog, voditelj jednog popularnog podkasta i koautor bestselera Njujork tajmsa „Sex at Dawn: How We Mate, Why We Stray and What it Means for Modern Relationships“ (Seks u svitanje: kako se parimo, zašto varamo i šta to znači u današnjim odnosima). Njegova najnovija knjiga „Civilizovani do bola“ je fascinantno štivo koje kritički i radoznalo istražuje kako je civilizacija uticala na potrebe i blagostanje ljudskih bića.



Kristofer nam otkriva učestale zablude koje imamo o našim praistorijskim rođacima, kako je nastupanje poljoprivrede preobratilo egalitarne zajednice lovaca i sakupljača u one sa hijerarhijskim strukturama moći koje su izazvale društvenu nejednakost, i još mnogo toga.

O čestim zabludama o praistorijskim ljudima

Verovatno najčešća zabluda jeste da niko nije živeo duže od 35 godina. Nekoliko godina sam predavao medicinsku antropologiju u medicinskoj školi u Barseloni: zanimljivo je da su čak i studenti medicine verovali u ovo, ali je to potpuno pogrešno. Homo sapiens, naša vrsta, tipično je u diviljini živela do šezdesetih i sedamdesetih godina, a šimpanze do pedesetih. Kao što navodim u knjizi „Civilizovani do bola“, zabluda je nastala kombinacijom nesporazuma i „psihološke nagrade“ koju dobijamo zbog verovanja u to da danas živimo duplo duže: „Nije bitno kakve sve probleme imamo, barem smo udvostručili životni vek!“. Ali nismo. Zapravo, to je statistička greška zasnovana na smrtnosti dece i arheološkim nalazima koji pokazuju da je mnogo dece umiralo veoma mlado. Tako da, kada u prosek godina ubrojite i tu decu, dobijete statistički očekivani životni vek od 35 godina. Ali to ne znači da su ljudi sa 35 godina bili stari; niko nikada nije bio star u tridesetim. Čak će i doktori reći: „Udvostručili smo životni vek i imamo problema sa leđima jer naše telo nije stvoreno da traje 70 godina, već samo od 30 do 35 godina.“ Ovo je potpuno pogrešno, a kao da svi u to veruju.

O razlikama između različitih „prošlosti“

„Prošlost“ je veoma opširan pojam, i nije sva ista. Ljudi pričaju o „prošlosti“, kao da postoji neka univerzalna koju možemo da poredimo sa sadašnjošću, a to jednostavno nije tako. Ako pričamo o periodu od pre 300 godina, onda je argument da je zdravstveno stanje bolje nego u „prošlosti“ tačan – pre 300 godina je postojalo mnogo zaraznih, smrtonosnih bolesti poput malih boginja, kolere, gripa i tuberkuloze, sa kojima se danas borimo pomoću vakcina i antibiotika. Međutim, ako pričate o praistoriji, dobu pre poljoprivrede, nijedna od tih bolesti nije čak ni postojala među ljudima. Sve navedene bolesti su patogeni koji su prešli sa domaćih životinja na ljude, kada su te životinje pripitomljene i kada smo živeli veoma blizu njih i njihovih fekalija. Tuberkuloza potiče od stoke, male boginje od pilića i pataka, grip i sve te bolesti proizvod su civilizacije. Tako da, kada neko kaže: „Sada možemo da lečimo sve ove užasne bolesti koje su ubijale ljude u ’prošlosti’“, to je tačno ako mislite na srednjevekovnu Evropu. Međutim, nije tačno ako pričate o periodu od pre 20.000 godina, jer te bolesti tada nisu ni postojale. Meni je to kao da neko kaže: „Hvala Bogu što imamo vazdušne jastuke i pojaseve danas, jer su naši preci ginuli u saobraćajnim nesrećama“. Da, ljudi su ginuli u saobraćajkama pre dvadeset ili trideset godina jer nisu imali pojaseve ili vazdušne jastuke, ali ne pre 20.000 godina, jer tada automobili nisu postojali.

O tome kako je nastanak poljoprivrede stvorio hijerarhijske strukture moći i nejednakost

Ljudi su pre poljoprivrede bili egalitarni u svakom smislu: muški i ženski odnosi su bili mnogo ujednačeniji i postupanje sa decom je bilo mnogo obzirnije. Čak su se i prema životinjama ljudi ophodili s poštovanjem i obzirom. Poljoprivreda je u ljudsko ponašanje i rečnik prvi put uvela koncept privatnog vlasništva, i tada smo počeli da jedni druge posmatramo kao vlasništvo – status žena se degradirao od jednakosti sa muškarcima do, suštinski, jednakosti sa stočnim životinjama, koje su muškarci posedovali. Čuveni citat iz Starog zaveta: „Ne poželi ženu bližnjega svoga“, uvek sam tumačio kao poštovanje tuđeg braka. Međutim, ako to pročitate u kontekstu, shvatate da se zapravo radi o poštovanju tuđeg vlasništva. „Ne poželi ženu bližnjeg svoga, ni njegovu kuću, ni njegovog vola, ni njegovog roba“ – to je kontekst tog citata. Prelaskom lovačko-sakupljačkih u poljoprivredna društva nastale su političke hijerarhije – stvorila se svest o vlasništvu. Mogli ste da posedujete imovinu, zemlju, životinje, čak i druge ljude. Lovci i sakupljači nisu ovo shvatali – nisu imali koncept o vlasništvu zemlje ili valsti nad drugim ljudima...

Kako nejednakost utiče na blagostanje društva i pojedinaca

Ako posmatrate na nacionalnom nivou, zemlje u kojima su ljudi najzadovoljniji životom su zemlje koje imaju najmanji disparitet bogatstva. Drugim rečima, ne pomaže vam ako ste ekstremno bogati. Pobeđujete u igri, ali šta zapravo osvajate? Osvajate društvenu izopštenost i nepoverenje ljudi oko sebe – što argumentovano iznosim u knjizi „Civilizovani do bola“. Na individualnom nivou stvari nisu bolje. Čak i najsrećniji među nama nisu značajno bolji od lovaca-sakupljača. Pa šta smo zapravo radili proteklih 10.000 godina? Ko ima koristi od eksplozivnog rasta populacije i eksplozivnih tehnoloških napredaka? Ako čak i najsrećniji među nama nisu mnogo zadovoljniji životom od lovaca-sakupljača, šta sve to pokreće? To se zaista ne slaže sa opštepoznatim argumentom da „život postaje bolji“. Zapravo nije tako.

Mudre reči za kraj

Veoma je važno da preuzmete kontrolu nad svojom sudbinom. Ne oslanjajte se na to da će civilizacija da vas spase, jer civilizacija ne može da spase ni samu sebe. Tako da, koliko god možete, kontrolišite svoju sudbinu.

Izvor: greendreamer.com
Prevod: Đorđe Radusin