Kris Vitaker o svom romanu „Počinjemo od kraja“

Misteriozan, srceparajući, često šaljiv i – konačno – nadahnjujući roman „Počinjemo od kraja“ Krisa Vitakera govori o policajcu čiji prijatelj iz detinjstva izlazi iz zatvora nakon 30 godina. Vitaker razgovara o romanu sa Ejmi Ajnhorn, predsednicom i izdavačem kompanije Henri Holt.

Krise, kod tebe me fascinira razlog zašto si odlučio da pišeš i postaneš pisac. Kako neko ko je radio na berzi (i izgubio dva miliona dolara već prvog dana!) danas radi u biblioteci i piše?

Ponekad zaboravim koliko sam novca izgubio, a onda vidim brojku na papiru i pomislim – dođavola, taj dan mi je baš bio loš. Ali verovatno nije najgori (opet, dođavola).

Moj spisateljski put je otpočeo u devetnaestoj godini kada sam napadnut i opljačkan. Pljačkaš je izvukao nož i izbo me nekoliko puta, a posle toga mi je život nekako implodirao. Bio sam potpuno dezorijentisan, u svakom smislu, ali se nisam usuđivao da tražim pomoć. Imao sam idealizovanu verziju sebe kao nekoga ko je hrabar, nekoga kime roditelji mogu da se ponose, a iznad svega, nekoga ko savladava sve prepreke. Shvativši da ipak nisam takav, ispunio me je užas. Bilo je to kao da se gledam u ogledalo i vidim stranca koji gleda u mene, i mislim sledeće: „Ti nisi ja. Ne želim da budem ti“.

Kao vid terapije sam probao da pišem. Pisao sam o tom incidentu, samo što sam promenio likove koji su u njemu učestvovali. I pomoglo mi je. Što sam više pisao, postajalo mi je lakše da preguram dan.

Usledili su moja nesrećna karijera u velegradu, dug od milion dolara i još jedan susret sa neznancem u ogledalu, da bih u svojoj tridesetoj godini došao do prekretnice. Mogao sam da nastavim da radim u gradu (jer sam izdržavao trudnu suprugu) ili da rizikujem sa pisanjem.

Supruga mi je pružala ogromnu podršku, ali su nam se životi preko noći promenili. Prodali smo auto i stan i započeo sam roman.

Zaposlio sam se u obližnjoj biblioteci da bih plaćao račune, ali i zato što mi je biblioteka bila drugi dom. Još od detinjstva mi je mnogo značila, bila je mesto na kome sam mogao da ostavim svet iza sebe i uđem u neki drugi.

I evo me sada. Siromašniji sam, srećniji i neočekivano manje zabrinut za budućnost koja nimalo nije izvesna.

Pominjao si u razgovorima svoju borbu protiv zavisnosti. Kako se ona uklapa u pisanje?

Zanimljivo je da nikada nisam upotrebljavao tu reč, niti sam o mukama sa drogom i alkoholom razmišljao kao o zavisnosti, ali iz ove perspektive mi je jasno da se radilo upravo o tome. To mi je bila „štaka“, jedini način da se suočim sa problemima i da od njih pobegnem. U suštini, verovatno je svaka zavisnost mehanizam za borbu protiv problema.

Ali onda sam se okrenuo pisanju. To je jedina konstanta u mom životu koja me drži na zemlji. Kad kažem da me drži na zemlji, mislim da mi pomaže da normalno funkcionišem. Za mene je pisanje podjednako važno kao disanje. Ipak, povremeno je toliko izluđujuće teško da je skoro nemoguće da sednem i pišem. Gospode, u kakvom sam samo haosu!

Supruga mi ponekad kaže da sam jednu zavisnost zamenio drugom i, kada ležim budan u tri ujutru i brinem zbog nekog pasusa koji nije dovoljno dobar, znam da je u pravu. Sada kada se osvrnem na probleme sa kojima sam se godinama suočavao, pozitivno što je proizašlo iz tih iskustava jeste da su me izveli na put na kome se sada nalazim. Otkrio sam pisanje kada mi je bilo najpotrebnije.



Većinu čitalaca je potpuno fascinirala Dačes. Kako je ona nastala? Zašto misliš da čitaoci tako reaguju na njen lik?

Dačes je trinaestogodišnja odmetnica u pokušaju i nosilac ove priče. Drži se stoički i junački, ima kratak fitilj, ume da nasmeje čitaoca i nepokolebljivo je zaštitnički nastrojena prema svojoj disfunkcionalnoj porodici.

Verujem da smo svi mi po prirodi dobri. Kada vidimo da se neko muči, instinktivno mu pružamo ruku. U ovoj priči Dačes je dete koje se muči i taj prizor izaziva snažne emocije. Iako smo, kao čitaoci, prisiljeni da budemo pasivni posmatrači, ipak možemo da se nadamo i da sanjamo o boljoj budućnosti za likove do kojih nam je stalo. I upravo to je potrebno Dačes, potrebni su joj dobri ljudi u okruženju.

Da bih objasnio kako je nastala, moram se vratiti na svoje teške dane. Dačes je nastala zato što mi je bila potrebna. Bilo mi je potrebno da nekako prenesem ili podelim svoje probleme ili ih... preusmerim. I kada sam pre toliko godina prvi put seo i počeo da pišem, Dačes se stvorila na papiru. Video sam je jasno. Malog rasta, sa velikim šeširom Stetson na glavi i sa imenom koje nosi, iz aviona se videlo da je žrtva. Ali je nosila i pištolj. Dačes je nesumnjivo tvrd orah. Mora da bude toliko čvrsta samo da bi pregurala dan, da se ne bi predala i uspela da sačuva osmeh na licu (mada je on rezervisan samo za njenog mlađeg brata).

I odatle je prosto evoluirala. Postala je neko kome sam se skoro dve decenije povremeno vraćao. Potpuno je izgubljena, ne poznaje oca, nema nikakav opipljiv koren. Majka joj je narkomanka, dok lokalni policajac prati svaki njen korak. Nije imala detinjstvo kog bi mogla da se priseća, ali kroz priču dobijamo nagoveštaje devojčice kakva je mogla biti, ili možda i dalje jeste.

I upravo zbog tih nagoveštaja navijamo za nju.

Radnja romana se odvija u Kaliforniji i Montani. Verujem da će se mnogi čitaoci iznenaditi kada saznaju da si Britanac. Zašto si odlučio da radnju smestiš na ove lokacije? Da li bi radnja mogla da se bilo gde na svetu odigrava?

Za mene je najveći kompliment kada priča odaje utisak autentičnosti. I večno sam zahvalan onima koji su mi pomogli da stvorim ovaj svet i koji su lovili moje beskrajne greške.

Priznajem da je bio veliki izazov smestiti radnju u zemlje koje nikada nisam posetio, ali sam prosto u srcu osećao da se priča ne bi mogla desiti nigde drugde. Dačes i Vok, Vinsent i Star, u potpunosti su proizvod svog okruženja. Amerika je prostrana, bogata i beskrajna, gde moja mašta nema ograničenja, gde imam dovoljno prostora da ispričam ovu veliku priču. Imao sam jasnu viziju Kejp Hejvena, prelepog priobalnog gradića koji polako zauzimaju okean i građevinski investitori. Ovaj gradić na mnogo načina podseća na Voka, koji je imao idilično detinjstvo iz kojeg nikada zaista nije iskoračio. Želeo je da zaustavi život kada je imao petnaest godina, kada je poslednji put bio istinski srećan. Ali život tako ne funkcioniše, i dok grad polako gubi svoj šarm, i Vok gubi svoje ideale.

A zatim se selimo u Montanu, gde Dačes posećuje dedu koga nikada nije upoznala. On je tamo pobegao i govori kako mu prostranstvo ravnice razbistruje misli. Isprva, ona to tako ne doživljava, ili makar ne želi, i istinski ga mrzi – kako dedu tako i farmu. Ali kada se primiri i kada život krene svojim tokom, ova promena tempa u njoj će probuditi potpuno novu stranu ličnosti. Uživao sam pišući ova poglavlja. Posle teškog dana seo bih za radni sto i otputovao šest hiljada kilometara u Montanu, gde bih pisao scene kao da stvarno tamo živim.

Kojim piscima se najviše diviš i zašto? Večito pitanje: ideš na pusto ostrvo i možeš poneti samo pet knjiga – kojih?

Divim se svakome ko piše. Ogromno je dostignuće kada neko završi knjigu, i ja mu se divim. Čitam sve, iz svih žanrova. Pomaže mi što radim u biblioteci. Dopada mi se subjektivnost u ovoj industriji i što postoji čitalac za svaku priču.

Odrastao sam čitajući Denisa Lihejna, Tes Geritsen, Džona Grišama. Stivena Kinga! Gospodara karakterizacije. Kradom sam uzeo roman „To“ iz biblioteke kad sam bio dete i pretrnuo sam od straha. Volim Megi O’Farel, Džejn Harper, Kazua Išigura. Kormaka Makartija! Pročitao sam „Put“ nekoliko puta i svaki put je sve bolji. „Godina izbeglih“ Sandživa Sahote je božanstven. Skoro sam deci čitao „Kradljivicu knjiga“ i priča je predivna. Imam sreće da mi šalju mnogo knjiga, a dosta knjiga i pozajmljujem. Od gomile knjiga koje želim da pročitam mogao bih da izolujem manju kuću. Jesam li uspešno izbegao da odaberem pet? Mogu li da navedem još nekoliko, pa da odaberem svoje knjige a da ne zvučim kao narcis?

Autor: Ejmi Ajnhorn
Izvor: centerforfiction.org
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: © David Calvert