Kris Nejlor Baljesteros: Dobra priča često nastaje van papira

Imamo zadovoljstvo da vam danas prenesemo jedan briljantan razgovor. Kris Nejlor Baljesteros je autor i ilustrator slikovnica za decu. Njegova naročito zanimljiva knjiga je „Kofer“. Ovo je knjiga o čudnovatoj životinji koja se pojavljuje vukući za sobom veliki kofer. Susreće druge životinje koje se pitaju šta se u njemu nalazi. Šta bi moglo biti u koferu? Šoljica za čaj? Možda. Sto i stolica? To ćete sami otkriti u ovom intervjuu. Krenite na putovanje sa nama i razmislite šta biste vi stavili u svoj kofer.



„Kofer“ je slikovnica o onima koji su silom prilika raseljeni po celom svetu. Otkud Vam ideja da napravite slikovnicu sa ovakvom tematikom?

Moje prethodne knjige su bile vedrije i likovi u njima su bile životinje koje su brisale granicu između stvarnosti i mašte. Pokušao sam da zadržim taj element u sledećoj priči i, budući da je prva bila o hrani, a druga o prijateljstvu, želeo sam da sledeća bude o domu ili skloništu – još jednoj osnovnoj, univerzalnoj potrebi. Takođe mi se po glavi motala ideja o zidu koji razdvaja dve populacije i predrasudama o onome što je na drugoj strani. Bilo je to u vreme kampanje za predsedničke izbore u SAD i referenduma o Bregzitu, gde su politika podele i poricanja drugih počele (i dalje nastavljaju) da dobijaju na snazi.

Ali ideja o zidu je, izgleda, bila ćorsokak, tako da sam malo škrabao i pored tog zida nacrtao životinjicu sa rancem koja je izgledala zbunjeno i izgubljeno. Počeo sam da razmišljam o tom liku i zapitao sam se odakle je, kuda ide i šta nosi u rancu. Zid je ostao po strani, a živuljka je postala glavni lik nove priče koja je nastala veoma brzo.

Kada biste mogli da stavite samo pet stvari u kofer, šta biste odabrali i zašto?

Za divno čudo, često postavljam to pitanje kada posećujem škole i biblioteke, ali još niko nije meni postavio to pitanje. Pa, telefon, baterijsku lampu, olovku, papir, plišanu igračku, frižider, milion funti. Ovo su odgovori koje sam dobio od dece u školi – svi predmeti su prilično korisni, pogotovo keš. Verovatno je nemoguće odgovoriti ako ne posedujete instinktivan način razmišljanja koji nastaje kada se nađete u nevolji. Ako izuzmem praktične predmete, sigurno bih u kofer stavio porodičnu fotografiju, baš kao u knjizi. Ali koju?

Kako započinjete proces pisanja i ilustrovanja knjige?

Obično sve kreće od spontane premise ili ideje koja mi deluje zanimljivo. Takvih ideja imam mnogo, ali na kraju većina ne bude dovoljno jaka da nosi dobru priču. Onda mnogo truda ulažem u razvijanje tih ideja koliko god je to moguće tako što postavljam na stotine pitanja sa „šta ako...?“, a onda prepoznajem šta je vredno daljeg razvijanja i od čega treba da odustanem. Većinu ideja odbacim, dok one koje preostanu nastavljam da obasipam upornim pitanjima dok se ne uverim da su dovoljno dobre. Ponekad (kao što je bio slučaj sa „Koferom“) neka škrabotina ili crtež mi pomogne da pokrenem proces, ali najčešće se sve svodi na mnogo razmišljanja a da pri tome jedva nešto stavim na papir. Najteže je razviti organsku priču koja zvuči uverljivo, a ne samo likove i zanimljivu premisu, a zatim razne situacije koje nemaju suštinsko značenje.

Retko imam osećaj da radim nešto kreativno, češće imam osećaj da popravljam nešto što mi je na početku izgledalo zanimljivo, ali kad sam skinuo poklopac i probrčkao po mehanizmu, svi šrafovi i opruge su izleteli napolje. Onda sve moram ponovo da sastavim, ali tako da izgleda kao da ništa nisam dirao i kao da nisam bacio u smeće suvišne šrafove.

Kako po Vašem mišljenju treba da izgleda dobra slikovnica?

Priče koje smatram kvalitetnim su one koje su dobro sastavljene i nisu nategnute, deluju kao da nisu napisane već se same odmotavaju kao umotan tepih kad ga malo gurnete.

Čak i neke uspešne i zanimljive slikovnice ponekad imaju momente kada vam se čini da je autor morao malo na silu da pogura stvari u određenom smeru da bi se priča završila onako kako je zamislio.

Dopadaju mi se knjige koje pripovedaju kroz reči i slike tako da nekad tekst predvodi, a slika ga prati, dok je ponekad obrnuto.

Kojih zlatnih pravila se pridržavate kada pišete i ilustrujete slikovnicu?

Zaista nemam nikakvih pravila – mada bi mi možda koristila. Jednostavno sam zadovoljan kada imam dobru priču, često pre nego što bilo šta napišem ili nacrtam.

Možete li nam reći nešto o svojim narednim projektima?

Još tri moje knjige će izaći kod istog izdavača i stvarno imam sreće što su mi posvetili toliko pažnje. Imam još dve knjige koje će izaći kod drugog izdavača, ali detalji o njima su još uvek tajna. Prvu od tri knjige sam završio i prilično se razlikuje od „Kofera“ i bilo je lepo napraviti promenu u vizualnom smislu.

Imate li portfolio? Ako imate, koji Vam je rad omiljen?

Pre nego što sam počeo rad na prvoj knjizi pre nekoliko godina, pokušao sam – neuspešno – da nađem honorarni posao kao likovni urednik i uradio sam mnogo ličnih projekata na osnovu članaka iz novina i časopisa kako bih izgradio portfolio. Tada smo živeli u malom stanu tako da je iz nužde sav moj rad bio u digitalnom formatu. Dosta se razlikuje od knjiga koje sam ilustrovao kasnije. Neki od tih radova mi se i dalje dopadaju, ali sada se ne bih vratio na taj stil.

Koji ilustratori su Vam bili inspiracija?

Relativno kasno sam ušao u ovaj svet i inspiracija se pojavila tek kada sam počeo da kupujem knjige svojoj deci i shvatio koliko su knjige različite i grafički zanimljive, prelepe i neobične. Neke od njih su „Tyranosaurus Drip“ Džulije Donaldson i Dejvida Robertsa, „Cockatoos“ Kventina Blejka, knjige o „šeširu“ Džona Klasena, „The Way Back Home“ Olivera Džefersa, „Grozon“ i „Stick Man“ Džulije Donaldson i Aksela Šeflera, „Say Hello To Zorro“ Kartera Gudriča. Kasnije su me inspirisali Karson Elis, Sidni Smit, Šon Tan, Bendži Dejvis, Juval Zomer, Amandina Pju, Paskal Blanšet i mnogi drugi – dug spisak neverovatnih ilustratora i pisaca. To je ogroman svet i još uvek otkrivam „nove“ stvari koje su zapravo veoma stare i dobro poznate.

Koje biste savete dali mladim piscima i ilustratorima?

Ne znam da li sam dovoljno iskusan i kvalifikovan da bih davao savete, ali naučio sam nekoliko stvari koje su meni koristile. Na početku sam mnogo vremena proveo u traženju sopstvenog stila ilustrovanja. Napravio sam, jednu za drugom, dve verzije knjige o mravu, i nijedna mi se nije dopala, dok nisam shvatio da ne treba previše da razmišljam o svom „stilu“ i da samo treba da budem malo više intuitivan i prirodan. Uzeo sam nalivpero, mastilo i vodene boje i počeo da radim instinktivno. Za treću verziju mi je trebalo oko tri nedelje (tj. veoma malo vremena), tu sam verziju predao izdavaču i bila je prihvaćena. Onda sam sarađivao sa urednikom i dizajnerom da je doradim, ali u suštini se nije mnogo promenila do objavljene verzije.

Takođe sam naučio da je istrajnost korisna osobina za uporno oblikovanje zanimljive ideje dok ne udari u zid ili dok ne proradi. Istrajnost je isto tako važna kada predate svoj rad agentima ili izdavačima. Odbijanja se teško podnose, ali jedino što možete je da iz njih nešto naučite i nastavite dalje. Prvu knjigu koju sam predao (pre one o mravu) prihvatio je agent, a onda su je redom odbili svi urednici kojima je poslata. Ali odbijanja su često bila konstruktivna i pokazivala su da ima nekog potencijala, tako da su me ohrabrila da ustanem i poučen tim iskustvom pokušam ponovo. Takođe, kada se osvrnem, siguran sam da je više puta odbijanje na kraju rezultiralo nečim još boljim, što se inače ne bi dogodilo. Ali u tom trenutku uopšte tako ne izgleda!

Izvor: mrripleysenchantedbooks.com
Prevod: Borivoje Dožudić