Kremansko proročanstvo – srpski makgafin

Pišući predgovor za „Knjigu srpske fantastike“ u kojoj je sabrao priče i odlomke autora u rasponu od osam vekova gde se najpre stidljivo, a kasnije sve dominantnije potvrđivao dugo skrajnuti vid književnosti koji je Platon nazvao „rđavim mimezisom“, Predrag Palavestra se zapitao nad kasno iskorišćenim potencijalima srpske folklorne tradicije. Očekivalo bi se da jednoj nacionalnoj istoriji koja faktima svedoči o neobičnim pojavama nije potrebno da za literarizovanje fantazmi i te kako prisutnih u srpskoj kulturi ohrabrenje potraži u Zapadu, koji je u nedostatku autentičnih primera takve fantazme izmaštavao. Posmatrajući najnoviji roman Aleksandra Gajića, savremeni čitalac imao bi prava na istu vrstu zapitanosti – zbog čega je tema poput misterioznog Kremanskog proročanstva tek nedavno doživela svoje prvo književno uobličenje?

„Kremanska straža“ nije pionir kada je reč o delima u čijem je fokusu ovo proročanstvo, ali jeste prvenac u pogledu literarnog fikcionalizovanja njegove zagonetne prirode. Aleksandar Gajić, doktor pravnih i političkih nauka, prepoznao je makgafinski potencijal čuvenog i često pogrešno interpretiranog spisa. Makgafin je pojam koji je engleski scenarista Angus Mekfel definisao, a Alfred Hičkok proslavio svojim filmovima. Reč je o predmetu koji je pokretač radnje i često uzrok brojnih sukoba i nadigravanja između strana koje žele da ga poseduju a da pritom ni same nisu sigurne kako izgleda dragocenost koja je predmet njihove potrage. Interesantno je to što sama priroda traženog s vremenom postaje deo drugog plana, dok se fokus premešta na sve intenzivniju radnju i saspens koji se pojačava. Pojam koji je istovremeno „sve i ništa“, Hičkok je proslavio filmom „39 stepenika“, a najpoznatiji primeri makgafina su unutrašnjost aktovke u Tarantinovim „Petparačkim pričama“, ogrlica u „Titaniku“, ružin pupoljak u „Građaninu Kejnu“ i malteški soko u istoimenom ostvarenju. Kremansko proročanstvo u romanu Aleksandra Gajića pripada korpusu navedenih primera, kako zbog nepouzdanosti i neproverivosti njegove autentičnosti tako i zbog mogućnosti da njegov sadržaj postane glavno oruđe za krojenje budućnosti jedne zemlje, uz podrazumevane mahinacije i manipulacije.

Nestabilna politička situacija u državi predstavlja okvir romana, čija je radnja smeštena u prelomnu 2000. godinu. U predvečerje novog milenijuma i promene vlasti u Srbiji, na obroncima Tare u selu Kremna, jedan vojnik na straži pronađen je mrtav. Ubistvo ili samoubistvo, svakako neobična egzekucija, postaje predmet interesovanja kontraobaveštajnih službi koje, na oprezu zbog saznanja o reliktu pohranjenom u kremanskoj kasarni, na mesto zločina šalju majora Sokola Filipovića. Uskraćen za saznanje o povodu hitnog odlaska u Kremna (poznatom ljudima od kojih je naređenje dobio), a pabirčeći informacije isleđivanjem vojnika i meštana, major se sve više približava nukleusu problema. Labilna priroda stradalog vojnika Cakića i smrt koja „smrdi na okultizam“, neobično ponašanje vodnika Stanića i naslućena uloga fatalne Mine Pašić, iz stranice u stranicu dobijaju svoje potvrde i slažu se u veliku priču o želji za moći.

Naslovom zazivajući brojne „straže“ ruskog fantastičara Lukjanjenka, Gajić upućuje na sukob iskonskih antagonizama sila svetlosti i tame. Opisujući neobičnu vlasnicu gostionice „Sova“, autor vešto postavlja tragove koji sugerišu prirodu junaka koji će se diskretno nadigravati sve do finalnog obračuna. Princip prema kome je ime znak i sudbina, ravan je na kojoj se transparentno ocrtavaju dve kontrastne prirode – soko je kralj ptica, simbol nebeskog načela, znak muškog i dnevnog i, kako je reč o otelotvorenju boga Horusa, sugeriše oko koje sve vidi, kao što i major Filipović uspeva da pronikne u prećutano i zataškano. S druge strane, prema „Rečniku simbola“, sova koju je Mina Pašić izabrala za ime gostionice u svom vlasništvu, simboliše tamu, noć, smrt i životinja je koju prati zao glas da je kradljivica. Na dijaboličnost Minine prirode upućuje i kruška pod kojim često boravi, a koja je višestruko prezentovana na slikama koje krase gostionicu, kao senovito drvo na kojem se, kako se navodi u „Srpskom mitološkom rečniku“, skupljaju i borave demoni, naročito veštice. Fascinaciju neobičnim egzemplarima flore i faune Mina opisuje sledećim rečima: „Ima nas žena koje se ne plašimo noći, mračnih šuma i ptica. Nas te stvari inspirišu“. Iako se njena veza sa bestijarnim na nekoliko mesta potvrđuje kako istraga odmiče i misterija se pojačava, čitaoci će biti prepušteni domaštavanju po sopstvenom nahođenju, budući da autor ne otkriva previše detalja koji bi Minu pozicionirali u redove određenog okultističkog kružoka.

Kako su stari, tajni spisi često bili pomagala za kojima su moćnici posezali da bi potvrdili svoju predodređenost, Kremansko proročanstvo može se detektovati kao neophodno sredstvo za uspostavljanje novog ili održavanje starog poretka. Jedna od stvari koje Kremanska straža zagoneta jeste pitanje u čijem je interesu pribavljanje zapečaćenog spisa, budući da ovaj roman omeđavaju pomeni aktuelnog i predstojećeg predsednika. Na samom početku kroz video-zapis ceremonije sa indijskim guruom Sai Babom posredovana je Miloševićeva povezanost sa okultnim – na snimku se vidi žena, a njen opis „crna kosa, paž-frizura, cvet u kosi“ nagoveštava da je reč o „supruzi aktuelnog predsednika države“. Na samom kraju romana u fokusu je Vojislav Koštunica, kao predstavnik dramatizovanog ostvarenja proročanstva, čiji jedan od dopisanih rukavaca navodi da će na izborima pobediti čovek prezimena identičnog imenu mesta odakle dolazi, „a svi znaju da je Koštunica iz Koštunića“. Sveti Gral balkanskih tragalaca za davno predskazanim remeti vojnu i političku stvarnost na mikroplanu kremanske kasarne i munjevitom brzinom postaje problem od nacionalnog značaja.

„Kremanska straža“ žanrovski je teško odrediv roman. Iako bi se korpus tema i njihove obrade najpre mogao pripisati trileru ili krimi romanu, ovo delo ima elemente horora, oniričke fantastike i istoriografije. Nije Gajić od svakog žanra zahvatio ono najbolje da bi pokazao raskoš svog talenta, već da bi nagovestio kompleksnu prirodu teme kojoj je pristupio studiozno, mikroskopski detaljno ulazeći u svaki aspekt, ticao se on opisa kasarne, naravi vojnika ili tajanstvenog obreda. Predstavljajući selo u zapadnom delu Srbije, jedan specifičan prostor i njegove stanovnike, kako autohtone tako i one na zadatku, autor se pokazuje kao odličan opservator. Kako je i sam bio jedan od „kremanskih stražara“, autor je upoznao i dobro zapamtio svaki pedalj čuvenih Kremana i objekta koji više ne postoji. Interesantna fabula smeštena na mesto pohranjeno u uspomenama i sećanjima nekadašnjeg vojnika, naročito dobro funkcioniše zahvaljujući neusiljenim dijalozima i oštroumnim zapažanjima majora Sokola Filipovića, oslikanim glasom sveznajućeg pripovedača. Nije reč o reprezentu deus eks mahine, niti je pojavljivanje majora doprinelo iznenadnom rešavanju problema, već se davno postavljena teza o razobličavanju zla i, u konačnici, pobedi nad njim od ruke čoveka sa strane, pokazala tačnom.

Otvoreni kraj pruža mnoštvo mogućnosti za dodatno usložnjavanje priče i nastavak borbe između sila svetlosti i tame na novim nivoima – neslućenim – jer je Gajić „Kremanskom stražom“ nagovestio atmosferu koja prevazilazi okvire sukoba dobra i zla. Inkorporiranjem fantastičnog koje je u službi antagonista dela autor prikazuje da su granice između dva sveta porozne i relativne za one koji su zbog određenih, zadatih ili urođenih pobuda navikli da „žive“ na međi, pa je samim tim njihova uništivost dovedena u pitanje. Pitanje je koje će elemente bogate i zanimljive srpske istorije, kulture i tradicije junaci u nastavku (ili nastavcima) kremanske sage biti u mogućnosti da upotrebe kako bi postigli svoje ciljeve, ticali se oni napada ili odbrane. Čini se da je proročanstvo porodice Tarabić poslužilo kao okidač za nezamislive mogućnosti koje bi se mogle obrušiti podjednako na obe strane. Naposletku, jedan od velikih kvaliteta ovog dela jeste taj što ne možemo sa sigurnošću tvrditi ko je lovac, a ko lovina.

Izvor: Letopis Matice srpske