„Kradljivac orhideja“ ili Zašto smo opsednuti orhidejama

Često sa prozora stanova dostojanstveno i sa visine misteriozne orhideje gledaju na prolaznike. Izgledaju kao nesrećno parče divljine sticajem čudnih okolnosti nasukano u našim skučenim domovima. Pomalo su hladne, pomalo bajkovite. Teško ih je održavati, a lako vode ljude u ludilo. Oni koji ih vole, vole ih bezumno. Čula sam za čoveka koji je čitav sprat svog luskuznog dupleksa posvetio uzgajanju orhideja. Orhideje su postale simbol egzotične lepote koja je pomalo nedostižna, pomalo hirovita, a opet svako je može imati u svom domu. One su oličenje čežnje za iskonskom lepotom u vreme kada je sve efemerno i prolazno.

Iako su svuda oko nas, orhideje su mnoge tajne sačuvale za sebe. Na svetu postoji oko 30 hiljada endemskih vrsta orhideja i na hiljade onih što su nekada živele na zemlji, ali su izumrle. Rejmond Čendler piše da orhideje imaju teksturu ljudskog mesa. One su veoma otporne i prilagodljive. Ako uragan odnese orhideju stotine kilometara dalje od drveta na kome živi dovoljno je da se ponovo zalepi lepkom za drvo i ona će preživeti. Smatra se da su orhideje najpametnije biljke na svetu. Ono što mi zovemo lepotom zapravo je njihova evolutivna strategija. Orhideja će pre obezbediti polen od bilo koje samooprašive biljke. One svojim laticama imitiraju oblik insekta, a privlače ih i mirisom. Neke imaju zadah trulog mesa, koji insekti vole. Jedna orhideja miriše na čokoladu. Jedna na beli patišpanj. Mnoge se opraše samo jednom u nekoliko godina ali njene mahune razvijaju milione sitnih semena veličine peska koje će vetar raznositi dalje. Orhideje su pravi preživljači.

Ali ne samo to. One su besmrtne. Ako ne postoji spoljašnje oštećenje orhideja će preživeti vekove. Nekoliko orhideja u Njujorškoj botaničkoj bašti živi u tim staklenicima još od 1898. godine.

Orhideje su drevne ali ekspanziju su doživele tek u drugoj polovini dvadesetog veka kada je izumljeno kloniranje biljaka. Od tada one su kraljice hibrida, dive mutanti koje su kao klonovi osvojile svet.

Zavodnice iz prašuma koje su do tada živele samo u staklenicima bogataša, danas se do besvesti kloniraju širom sveta, pomalo previše savršene i sablasno identične. Postale su isntant luksuz, pristupačan po meri današnjeg potrošačkog društva.

U viktorijansko vreme postojali su lovci na orhideje koji su tumarali po tropskim zabitima ovog sveta ne bi li pronašli dragoceni trofej za bogate egzibicioniste. Svi do jednog bili su osobenjaci, ljudi bez korena željni divljine i avanture. Lov na orhideje obično bio je smrtonosan posao. Današnja verzija ovakvog čoveka je Džon Laroš.

Kada je novinarka Njujorkera Suzan Orlin početkom devedesetih godina prošlog veka pročitala vest o Džonu Larošu, čoveku koji je završio na sudu jer je pokušao da ukrade „duh orhideju“ iz močvara Floride, videla je samo još jednu dobru novinarsku priču. Otišla je u Nejpls na Floridi, upoznala Džona i napisala članak koji je odmah odjeknuo širom države. Tri dana kasnije, dobila je ponudu od izdavačke kuće Rendom Haus da napiše roman o ovom cveću, a potom ponudu da se snimi film po još nenapisanom romanu. Scenarista je trebalo da bude pomalo eskcentrični Čarls Kofman koji je posle filma Being John Malkovich imao svoj momentum.

Laroš je nekada imao svoj rasadnik orhideja koje je razneo uragan Endru. Otada je žudeo za divljim orhidejama koje rastu u močvari Fakahači na Floridi. Posebno je želeo da klonira Polyradicion lindenii, „duh orhideju“, endemsku vrstu zaštićenu zakonom Floride o ugroženim vrstama. Smislio je da Seminola indijanci ukradu „duh orhideju“ jer za njih nisu važili zakoni države Floride. „Duh orhideja“ ne raste nigde sem u Fakahačiju, i ko bi uspeo da je klonira bio bi bogat čovek.

Pošto Laroš nije ni dotakao „duh orhideju“, sud nije mogao da ga optuži, a biljke su zalepljene na drveće sa kojih su skinute.

Laroš je očigledno bio opsednut orhidejama. S druge strane, Suzan Orlin postala je opsednuta Larošom. Kao novinarka koja je oduvek samo prenosila tuđe priče, osuđena na brak sa čovekom koji je nije razumeo, čeznula je da posle godina otupljenosti, u kojima se osećala nasukano u prosečnost svog braka i karijere ,ponovo oseti nešto što bi je pokrenulo iznutra. I sama je otišla u močvaru Fakahači da vidi „duh orhideju“, ali nije imala sreće.

Ova orhideja bila je toliko poželjna jer ju je teško bilo uočiti. Cveta jednom godišnje i samo srećnici koji bazaju močvarom do pola u vodi, rizikujući svoj život izloženi aligatorima i ko zna još kakvim gadostima koje krije močvarna šuma, ugledali bi u nekom trenutku maleni krhki cvet prozirnih belih latica koje se elegantno spuštaju sa drveta sa kog vise do površine mutne vode.

Pošto nemaju lišće već samo splet nevidljivih korena isprepletanih sa granama i dugačke usnice koje se izvijaju kao paperjasta krila, ova orhideja izgleda kao duh koja lebdi nad močvarom.

Do kraja romana Suzan nije videla „duh“ orhideju. Takođe, nikad nije osetila punu opsesiju ovim cvećem. Shvatila je da je Laroš zapravo nehajno prelazio sa jedne opsesije na drugu. Sa kornjača na fosile iz ledenog doba, pa na tropske ribice. Ljudska opsesija orhidejama samo je jedna od manifestacije potrebe za nečim egzotičnim, divljim, lepim, pomalo nedostižnim. Ali kao i svaka ljudska strast, i ona je prolazna.

Suzan je spoznala ispraznost intenzivnih osećanja koja nemaju dublje utemeljenje sem opšte potrebe ljudi za nečim višim i boljim od njih samih, koja brzo usahne pred novim nedostižnim objektom želje. Sve ovo ona je videla kao isprazni egzibicionizam ljudskog ega koji traži nešto da se zavaraju slutnje duše o prolaznosti i uzaludnosti svega na planeti Zemlji. To kaže i sam Laroš u knjizi: „O, misterija, lepota, nespoznatljivost, valjda“, odgovorio je slegavši ramenima. „Uz to, smatram da je glavni razlog taj što život nema smisao. Hoću da kažem, nema očigledan smisao. Budiš se, ideš na posao, radiš ovo i ono. Mislim da svi večito tražimo nešto malčice neobično da nas okupira i pomogne nam da prekratimo vreme.“

Zaključak je gorak, ali i ova priča ima epilog. Suzan Orlin uspela je da napiše „nonfiction“ knjigu o gotovo potpuno nenarativnoj tematici – cveću. Kofman je uspeo da 2002. godine napravi film o potpuno nefilmičnoj knjizi o cveću. Glume Nikolas Kejdž i Meril Strip. Međutim, kao što su za Suzan orhideje samo metafora za ono što nju lično zanima — „ljudskoj opsesiji i lepoti“ — i on je otišao korak dalje. Njegov film suočava se sa naporom da se ekranizuje knjiga prema kojoj oseća divljenje i egzibicionizmom njegovog stvaralačkog ega koji sve podređuje sebi i ne može a da svaku tematiku ne provuče kroz prizmu ličnog iskustva. Tako je divna priča o cveću u njegovom perverznom umu hipertrofirala u akcioni film u kojem se Suzan i Laroš smuvaju, a pleme Seminola od „duh orhideje“ stvara drogu koju svi zajedno ušmrkavaju. Stvaralački proces je i sam jedna vrsta opsesije, i to jednako samodovoljna i kapriciozna kao i orhideje.

Ako imate orhideje u svom domu, pogledajte to za potrošačke potrebe pripitomljeno parče divljine i zapitajte se šta vam govori o vama.

Autor: Nevena Milojević
Izvor: Vreme