Kolson Vajthed: Sada smem da naglas kažem – očekuje vas trilogija

Kolson Vajthed, autor romana „Zločinački manifest“, govori o najnovijem delu svoje sveobuhvatne istorije kriminala u Njujorku.

Kolson Vajthed sa svih strana dobija pohvale, jer su njegova dela pravi dragulji kriminalističke fikcije – ali i oda Njujorku. Nisam siguran šta bi još o njegovom radu moglo da se doda osim, pretpostavljam, da se čitaoci podstaknu da se potpuno, bezrezervno prepuste užitku u Vajthedovoj razuzdanoj Harlemskoj trilogiji: prvo „Ritmu Harlema“, sada i „Zločinačkom manifestu“, a onda i trećem romanu koji nas tek očekuje.

U najnovijoj knjizi Vajthed se vraća avanturama Reja Karnija, koji u maloj, poslovnoj zajednici Harlema iz 1970-ih brzo stiče status „sive eminencije“, dok njegova zločinačka strana ipak još uvek vreba. Katalizator koji autor koristi za istraživanje mračne strane grada zapravo je nešto veoma prosto i jednostavno: Karnijeva ćerka stvarno mnogo želi uživo da vidi Džeksonovu petorku u Medison skver gardenu. Tako počinje Karnejev povratak u svet kriminala.

Usput se srećemo sa gomilom spletkaroša i sitnih kriminalaca, koji zajedno čine tkivo društva sa margine. Iako Vajthed piše o gradu minulog doba, on to radi sa tolikom sigurnošću da lako počinjemo da uviđamo ogoljenu, pulsirajuću suštinu: Njujork u svom najosnovnijem, korumpiranom obliku.

Vajthed kaže da je ovaj projekat započeo jer mu je zabavan. Jer mu pisanje pričinjava zadovoljstvo. Iz tog jednostavnog impulsa on stvara nešto što će mnoge generacije pamtiti. Imao sam sreću da se sretnem s njim tik pred objavljivanje njegove poslednje knjige. Razgovarali smo o Njujorku, kinematografiji crnačke eksploatacije (blaxploitation, etnički podžanr eksploatacijskih filmova koji je stupio na snagu 70-ih godina u SAD, prim. prev.), Sidniju Lumetu i dečjoj igri koja je sve samo ne obična.

Možemo li razgovor početi na temu ringolevija, dečje igre? Čini veliki deo ove knjige. Da li si ljubitelj?

Igrao sam je na Long Ajlendu. Nije bila ekstravagantna i razrađena kao verzija u ovoj knjizi.

U Masačusetsu smo igrali verziju koju smo zvali „Lov na čoveka“. Ali verujem da je klasična forma ringolevija karakteristična ulična igra za Njujork.

Nikad je nisam igrao u Njujorku.

Ni ja. Zvuči veoma zabavno. Da li ovu igru vole tvoja deca?

Nisam nikad čuo da tu reč izgovaraju naglas pre nego što sam počeo da pišem knjigu.

Ova dečja igra je tematska celina koja prožima, povezuje sve priče. Možeš li mi reći nešto više o tome?

Tu je ključna sledeća ideja: ljudi se igraju gangstera, igraju se kriminalaca, igraju se da su na pravoj ili pogrešnoj strani zakona. To je polazna tačka koju sam želeo da primenim na likove Reja Karnija i Mansona.

Karni kao da na neki način predstavlja kriminalni život iznutra posmatrajući ga spolja. Pomalo je uljez, iako razume kriminalne kodekse. A tu su onda i drugi junaci – glumci u crnačkim eksploatacijskim filmovima koji su, naravno, civili koji se pretvaraju da su kriminalci.

Dakle, ringolevio jeste dečja igra, ali kako postaješ stariji, tako ulozi postaju veći. U prvoj knjizi su Fredi i Karni kao deca bili uključeni u neku vrstu sitnih nestašluka: krađu stripova i slatkiša. Ali kako postaju stariji, ulozi su veći. O tome i Manson razmišlja: gde je sve počelo i šta to sada znači?

U prethodnim intervjuima si pominjao da radiš na projektu kriminalističke fikcije. Sada, dve knjige kasnije, s narednom koja nas tek očekuje, ovo će biti najveći projekat na kojem si ikada radio. Tome si posvetio veliki deo svog profesionalnog života. Zašto?

Zato što mi se sviđa. Ne postoji drugi razlog. Sviđa mi se, pa to i radim.

Kada završim knjigu, uglavnom sam stvarno prezasićen. Ali posle „Ritma Harlema“ prvi put mi se dogodilo da imam junaka i svet koji sam želeo da nastavim da istražujem, i to godinama. Znaš, pitao sam se da li će mi dosaditi, ali se to još uvek nije desilo. Kada je izašao „Ritam Harlema“, bio sam usred pisanja „Zločinačkog manifesta“.

Nisam želeo odmah da razglasim da bi to mogla da bude trilogija, jer šta ako mi dosadi? Šta ako ne budem želeo da nastavim? Ali sada je jasno da mi je zabavno i da me ispunjava. I treba da pišem knjige koje mi donose radost i koje mi bude zantiželju, inače nije vredno truda.

Da li je potrebno da budeš u određenom mentalnom stanju dok pišeš o Karnijevom svetu? Da li tada sve posmatraš „zločinačkim“ umom? Da li tada posmatraš svet drugim očima i uviđaš koliko je korumpiran?

Pa, uvek moraš da uđeš u lik: u njegove filozofske okvire i raspoloženje. Ako se, na primer, desi da sam na auto-putu, mogao bih da pomislim, gle, evo dobrog mesta za sakrivanje tela, ali to sam radio i ranije. Do sada sam već navikao da to uključim i isključim.

Ovih dana ne čitam mnogo fikcije. Čitam priče o Njujorku i puno publicistike. Time sam okupiram kada ne radim.

Kakvu publicistiku?

Pomalo sam se zasitio čitanja memoara kriminalaca i opšte istorije Njujorka, pa sam prešao na knjigu Positively 4th Street Dejvida Hejdua, koja govori o začecima američke folk scene, o počecima Džoun Bajz i Boba Dilana. Naravno, sada kada razmislim, i to je bila knjiga o Njujorku.

Radi se o Njujorku krajem 50-ih i početkom 60-ih godina prošlog veka, i ljudima koji u njega dolaze, preobražavaju se, u pokušaju da pronađu sebe, tako da se to preklapa sa Karnijevom pričom, sa temom Harlemske trilogije. Čak i kada se radi o nenamenskom istraživanju, čini se da se uvek vraćam u Njujork.



Što se tiče dela romana koji se bavi crnačkim eksploatacijskim filmovima, da li je tu bilo posebnog istraživanja? Rekao bih da te veoma interesuje taj kulturološki aspekt.

Volim eksploatacione filmove. Sve sam ih gledao odrastajući 70-ih i 80-ih. Tada nije bilo mnogo filmova sa pretežno crnim glumcima, zbog čega su mi bili veoma privlačni.

A onda sam u svojim dvadesetim godinama počeo da radim kao kritičar. Kada sam potom počeo da pišem svoju prvu fikciju, bila je vrlo usmerena na pop kulturu, zbog čega je u njoj završilo mnogo toga o crnačkim eksploatacijskim filmovima, kao i o predstavi crnaca u pop kulturi. Bilo je zanimljivo vratiti se tom materijalu, sada kada sam u pedesetim godinama, pokušavajući da shvatim kako bi to poslužilo pri izgradnji Karnijevog karaktera.

Vratio bih se na ono o čemu smo pričali o ringoleviju – ringolevio je igra u kojoj pritvaraš pobunjenike i kriminalce, a dolazi do bekstva iz zatvora. Crnački eksploatacijski filmovi ponekad karikirano prikazuju bezakonje i kriminalne aktivnosti, kao da su crtaći, pa sam razmišljao o tome kako da se poigram tom idejom dok pišem kriminalistički roman.

Mislim da Peper kaže kako se članovi filmske ekipe (iz knjige) predstavljaju da su opaki, a onda, kada nešto pođe po zlu, to ih potpuno saseče u korenu. Zbog toga su mi ovi filmovi omogućili da pričam o tome kad se igra na kartu kriminala, i tome šta se dešava kada stvarnost upliva u našu igrariju.

Da li si imao predstavu da će se Zipo vratiti u drugoj knjizi na tako upadljiv način? Zanima me delom zato što se pitam da li i kako to planiraš tokom pisanja više knjiga.

Kada sam završio prvu i počeo da planiram drugu knjigu, shvatio sam da će Zipo biti ključ. „Ritam Harlema“ je tada bio u fazi lekture, pa sam imao vremena da malo promislim – da se prisetim da u jednom trenutku spominje da želi da postane reditelj. Ozbiljan sam planer.

Kada sam se posvetio trilogiji, pokušao sam da shvatim šta će se desiti u trećoj, kako bih mogao da prožmem nagoveštaje kroz drugu knjigu. Neki pisci tokom samog procesa smišljaju svoje priče, ali meni je potreban okvir. Kada je trilogija u pitanju, mislim da zaista pomaže ako znate neke od ključnih tačaka i sam kraj.

Zajedno sa Zipom se ponovo javlja i tema podmetanja požara. To je još jedan koncept koji u ovoj knjizi igra veliku ulogu. Na različite načine se pojavljuje u sva tri poglavlja „Zločinačkog manifesta“: podmetanje požara, sami požari, zapaljene zgrade.

Pa, u to vreme je to bio veliki deo istorije Njujorka, posebno u siromašnim zajednicama: Bronksu, delovima Harlema. Znao sam da će to biti srž treće priče. Kako knjiga odmiče tako tema postaje sve neposrednija.

U prvom delu, tokom radnje smeštene u 1971. godinu, ima puno sirena, dima u daljini, usputnih požara. U drugom delu požar je neposredniji. A u trećem požar igra mnogo veću ulogu. Ako to znam kada počinjem rad na knjizi, onda znam i da mogu da provučem temu kroz prvi deo i da će se isplatiti do kraja.

Kad već govorimo o likovima, priznajem da nisam očekivao da će Peper dobiti čitavu malu detektivsku priču unutar romana.

Bio je tako zabavan u prvoj knjizi da sam pomislio kako bi trebalo da dobije svoju ličnu avanturu. Karni i Peper su autsajderi. Karni je autsajder u kriminalnom, Peper u normalnom svetu. Peper je neka vrsta sociopatskog čudaka koji ne može da razume normalne porodične odnose.

I na isti način na koji Peper postiže da Karnija dovede do boljeg razumevanja kriminalnog sveta, Karni to čini za Pepera kada se radi o razumevanju toga šta znači biti normalna osoba unutar porodice. To je široka tema, tako da ima prostora da Karni posustane, pa da svet sagledamo kroz Peperove oči. Zatim stižemo do trećeg dela gde se sve to stapa.

To stapanje me je malo podsetilo na sve one romane iz 19. veka smeštenih u gradove, na nešto, recimo, od Balzaka, gde poznaješ likove iz drugih knjiga, drugih priča, i oni se konačno se spajaju. Kada se to desi, to je poseban književni užitak, i pomalo omaž prošlosti.

Drago mi je. Meni je pisanje takođe predstavljalo užitak. Prema obojici likova gajim puno naklonosti. Bilo mi je zabavno da pišem o likovima koje toliko volim.

Šta je sa likovima koji ne voliš? Pretpostavljam da bi Manson, tvoj pokvareni detektiv, mogao potpasti u tu kategoriju.

Ne, volim Mansona.

On je poput nekog demona iz filma Sidnija Lumeta.

Jeste, i naravno da je „Serpiko“ bio moje prvo upoznavanje sa Knap komisijom i korupcijom policije 70-ih. Nisam ga ponovo gledao, gledao sam ga već dovoljno puta. Ponovo sam pročitao publicističku knjigu Pitera Masa na osnovu koje je nastao film. I pravi izveštaj Knap komisije.

Bilo je kul vratiti se na originalni, pravi izvor, nakon što sam sve to prvo upoznao kroz Sidnija Lumeta. Kao dete koje je odraslo 70-ih, Lumet je na mene ostavio veliki trag, bilo da je to „Serpiko“, „Pasje popodne“ ili „TV mreža“. On me je upoznao sa institucionalnom korupcijom: u FBI-u, policiji, televizijskim kućama.

Nedavno sam ponovo pogledao „Princa grada“. Nisam dugo razmišljao o tom filmu.

Sećam se da sam kao dete voleo Trita Vilijamsa zbog mjuzikla „Kosa“. Cela porodica je volela Trita Vilijamsa.

Dakle, sigurno pišeš još jednu knjigu? To je to? Smeš li sada naglas da izgovoriš reč trilogija?

Da, nesumnjivo je trilogija. Veliki deo treće knjige je osmišljen. Ne nužno imena likova ili koje cigarete puše, ali zato velike, bitne stvari – da.

Autor: Dvajer Marfi
Izvor: lithub.com
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Michael Lionstar